Urednici tabloida morali su se obradovati: od Marka Milanovića, profesora međunarodnog prava Univerziteta u Redingu, dobili su pravi poklon, u vidu ocene da Aleksandar Vučić „nije gotov“ i da pobeda pobunjenog društva „nije izvesna“.
Pa još: „Nažalost, mi imamo fundamentalni problem da Vučića podržava značajan broj ljudi”, rekao je Milanović u Utisku nedelje, a tabloidi nisu morali ništa da dopisuju i izvrću, već samo da prećute njegovu suštinsku tvrdnju – da „moramo da se rešimo režima Aleksandra Vučića ako želimo da budemo normalna zemlja“.
Profesor koji ne živi u Srbiji je, zapravo, rekao ono što, valjda u strahu da ne budu optuženi da „šire defetizam“, medijski sagovornici sa važećim srpskim adresama obično izbegavaju: borba protiv nedemokratskog režima je dugotrajan proces koji se ne završava čak ni izbornom pobedom, sve i kad bi ona bila unapred garantovana. A u postojećim neuslovima ona to nije, bez obzira na raspoloženje građana.
Učenje na greškama
Milanović je, recimo, podsetio na epilog izbora u Belorusiji 2020, koje je Aleksandar Lukašenko, uprkos daleko represivnijem sistemu od aktuelnog ovdašnjeg, izgubio. Naknadno je, međutim, pribegao krađi, a onda je za kratko vreme uhapsio deset hiljada ljudi, oslobodio se celokupne opozicije (oni koji su izbegli zatvor napustili su zemlju) i obezbedio nastavak vlasti – koja je i danas stabilna.
Delovima srpske pobunjene javnosti, koja se ovih dana s mnogo strasti i malo odgovornosti upušta u obračun „studenti ili opozicija“, možda je bliža pouka od 24. septembra 2000: posle četiri izgubljena rata i devastacije zemlje tokom devedesetih, Slobodan Milošević je na predsedničkim izborima na kojima je oteran u istoriju, dobio čak 1.826.799 odnosno 37,15 posto glasova. Masovni građanski protesti osujetili su njegovu tadašnju nameru da organizuje drugi izborni krug i manipulacijama promeni situaciju, ali je posle bilo šta je bilo, pa već 14 godina živimo u nastavku drame, koju sada režira njegov nekadašnji ministar Vučić, uz pomoć nekadašnjeg portparola Ivice Dačića.
Stranke proevropske orijentacije sve očiglednije koordinišu delovanje, što deluje kao najava budućeg izbornog bloka – na radost jednog i nezadovoljstvo drugog dela opoziciono nastrojenog biračkog tela
Nema u praksi potvrde da je Vučić bio „najbolji student Pravnog fakulteta“, ali ima mnogo dokaza da jeste naučio lekcije iz Miloševićeve vladavine, a naročito iz njegovih grešaka. Osnova da to pokaže u borbi za očuvanje vlasti je tu: podršku značajnog dela birača, makar onoliku koliko je uništitelj iz devedesetih imao u trenutku pada, po svemu sudeći, i dalje ima, čak i bez uvećavanja manipulacijama koje nikad nije prestao da usavršava.
Odatle i činjenica da je posle najduže i najmasovnije unutrašnje pobune koju pamtimo i nakon kolapsa spoljne politike na kojoj je uspešno „plivao“, Vučić sada ponovo u ofanzivi, očigledno spreman da učini sve kako bi produžio vladavinu – da intenzivira kontrolu pravosuđa, sistema bezbednosti i medija, i tako stvori uslove da dokrajči sve elemente pobunjenog društva.
Kult ličnosti glavni adut
Osim što je jasno da se na merama represije potrebnim za razbijanje protivnika neće štedeti, vidi se i način na koji će se, kad već ne može da se uveća, sopstveno biračko telo uljuljkivati u uverenju da glas za SNS donosi stabilnost i blagostanje. Tome će poslužiti jedino što je i dalje funkcionalno – kult Vučićeve ličnosti.
Pokazala je to poslednja verzija stare predstave ponižavanja sopstvenih saradnika na direktno prenošenoj sednici „proširene vlade“ u nedelju, koju je lično vodio, uveravajući publiku da će, kada se posle izbora vrati na premijersku funkciju, vođenje države biti odgovorno i efikasno –suprotno od aktuelnog raspada svega i obilatog korišćenja pozicija u vlasti za zadovoljavanje ličnih interesa. Kao da za sve to, što se više ne može sakriti, nije lično odgovoran.
Zaključak da je sednica služila za Vučićevo „kandidovanje za funkciju premijera“ jeste bio neizbežan, ali deluje i da je ceo spektakl imao bar još jednu funkciju – podršku kampanji za lokalne izbore u deset opština, koju naprednjački funkcioneri uveliko vode, jer ni trun moći ne sme da bude izgubljen.
Prvi put se nazire alternativa u koju bi Brisel mogao polagati nade za buduću saradnju – ali je naglasak i dalje na reči „nazire“.
U petak je, recimo, čak osam ministara opsedalo Užice, odnosno tamošnju gradsku opštinu Sevojno i obližnju Bajinu Baštu, sve bez prethodne medijske najave. Zašto su, ipak, bile potrebne jake snage bezbednosti u njihovoj pratnji pokazao je snimak ministra Nikole Selakovića koji, zaštićen policijskim kordonom, „prkosno“ pokazuje skupljena tri prsta nekadašnjim sugrađanima koji su ga obasuli zvižducima čim su ga ugledali. Iz tih i drugih opština u kojima će se ovog proleća glasati uveliko stižu i priče o pritiscima i potkupljivanjima birača, iako izbori još nisu ni raspisani.
Nepoznat je, međutim, i termin parlamentarnih izbora, uprkos verziji lansiranoj u jednoj od poslednjih Vučićevih selidbi po TV studijima („između oktobra i decembra“). I dalje deluje uverljivije da najava izbora služi za spuštanje tenzija, uveravanje sopstvenog biračkog tela da nema straha od izbora i raspirivanje sukoba među oponentima (recimo, kroz Vučićev poziv opoziciji na razgovore). Vremena za dalje odlaganje, sve u nadi da će se stvoriti povoljniji uslovi za naprednjake ima još, jer je termin za redovne parlamentarne izbore tek kraj 2027, posle završetka Ekspa (predsednički su na rasporedu na proleće sledeće godine). Već je potegnut i provereni metod zamajavanja i kupovine vremena – rekonstrukcija Vlade, najavljena za proleće.
Da termina izbora i dalje nema jasno je, uostalom, i studentima ETF: „Ako kaže biće na jesen, neće biti na jesen. Ako kaže da su pobedili, nisu pobedili… Ne verujte ništa, sami zaključujte“, napisali su na mreži X.
Isto to, o samostalnom zaključivanju, valjalo bi primeniti i u slučaju Vučićevog povratka na priču o evrointegracijama, kroz najavu novog Koordinacionog tela za proces pristupanja Srbije EU. Taj napadni „plan“ za ubrzavanje odavno zakočenog procesa plasiran je baš nakon odlaska misije evroparlamentaraca koji su se u Beogradu u petak upoznavali sa pravim stanjem u zemlji i slušali zahteve opozicije.
Nema sumnje da su svi neprijatni za vlast: da EU nadgleda lokalne izbore, da se novac iz pristupnih fondova namenjen institucijama koje taj novac zloupotrebljavaju preusmeri na organizacije civilnog društva koje rade u javnom interesu, da se uvedu lične sankcije zvaničnicima SNS, načelniku UKP Marku Kričku i drugim. Kolike su šanse da ti zahtevi budu ispunjeni možda bi moglo biti jasnije kad se misija vrati u Beograd, kao što su obećali – što je, samo po sebi, neprijatno po vlast. Osim ako nema nameru da ih tada zadivi učinkom u radu na reformama u pravcu izgradnje pravne države i drugih obaveza na evropskom putu.
O iskrenosti namere vlasti da iskoristi aktuelni momenat geopolitičkog prekrajanja sveta, međutim, dosta govori činjenica na koju je podsetio Aleksandar Ivković iz European Western Balkans – reč je o trećoj reorganizaciji (prethodne su bile 2021. i 2024) i ukupno četvrtoj iteraciji tog koordinacionog tela, koje imamo otkad smo otvorili pregovore. Jasno je, uostalom – „ostajanje“ na evropskom putu naprednjačkoj vlasti primamljivo je zbog pristupnih fondova, ali bi sam ulazak u EU podrazumevao oslobađanje pravosuđa i medija. Tačnije – gubitak vlasti.
Kolone
Dolazak misije EP ide u prilog ocenama o početku promene odnosa EU prema naprednjačkoj vlasti, baziranim, između ostalog, na dosadašnjim rezolucijama EP i sudbini novca iz Fonda rasta za Zapadni Balkan. Prvi put nazire se i alternativa u koju bi Brisel mogao polagati nade za buduću saradnju – ali je naglasak i dalje na reči „nazire“.
Stranke proevropske orijentacije sve očiglednije koordinišu delovanje, što deluje kao najava budućeg izbornog bloka – na radost jednog i nezadovoljstvo drugog dela opoziciono nastrojenog biračkog tela, onog naklonjenog studentskom pokretu. S druge strane, namera studenata da sačuvaju spoljnopolitičku neutralnost deluje neokrnjeno i nakon posete evroparlamentaraca, sasvim u skladu sa pragmatičnim ciljem okupljanja birača sa različitih delova spektra.
Ništa nije gotovo dok ne bude gotovo, a za to su potrebne razrađene strategije za različite opcije i faze borbe
Da li su te dve tendencije zaista u koliziji? U javnom prostoru ima mnogo istupa koji ukazuju da postoji deo biračkog tela kome je potreban jasno proevropski orijentisan akter. Tu je i logička vežba kojom se opravdava takvo „narušavanje referendumske atmosfere“: ako su proevropske stranke zaista beznačajne, zašto se očekuje njihova podrška studentskoj listi, a ako nisu, onda nema opasnosti od rasipanja glasova u slučaju njihovog izlaska na izbore (na stranu što će referendumsku atmosferu svakako narušiti lažne studentske, proevropske i desničarske liste, formirane od strane režima).
Sve to, ipak, ne znači da su deplasirani pozivi na razgovore političkih aktera o formiranju širokog fronta otpora (što ne znači i jedinstvene liste), koje, gotovo bez izuzetka, upućuju analitičari. Za uspešnu borbu protiv ranjenog uzurpatora, koji u rukama i dalje ima sve poluge moći, potreban je baš svaki raspoloživi glas, a na optimalni način dolaska do tog efekta najpreciznije bi uputilo kredibilno istraživanje javnog mnjenja. I suprotno – međusobne borbe koje liče na „pravljenje ražnja dok je zec još u šumi“ vode u apatiju i apstinenciju građana.
Ništa nije gotovo dok ne bude gotovo, a za to su potrebne razrađene strategije za različite opcije i faze borbe – od predizbornog pravljenja optimalnog angažmana, preko plana za maksimalnu kontrolu izbornog procesa i sprečavanje postizborne krađe rezultata, pa sve do plana delovanja tako da se obećana „promena sistema“, uprkos ekstremno teškim uslovima, zaista desi.
