Samo nekoliko replika u igranoj TV seriji „Radio Mileva“ u nedelju uveče bilo je dovoljno da pokrene tabloidnu hajku na RTS. Od „Radio-televizija Srbije (RTS) perfidno pumpa blokadersku obojenu revoluciju!“ do konstatacija da javnom servisu nije prvi put da podržava „blokadersku agendu„. Samo nekoliko sati bilo je potrebno RTS-u da objavi zvanično saopštenje povodom ovih članaka i da njegovim sadržajem, nažalost, još jednom podseti građane koliko, iz dana u dan, devastira, obesmišljava i unižava instituciju medijskog javnog servisa.
Saopštenje RTS-a problematično je na više nivoa – komunikaciono, institucionalno, profesionalno i simbolički. Za početak, potrebom da se pravda tabloidima, javni servis vrši izopačen i poguban obrt uloga. Pravi javni medijski servis ne duguje objašnjenja propagandnim glasilima vlasti, već samo i isključivo građanima. Sam čin u kome RTS reaguje hitno, elaborira detaljno nepostojeći „incident“, čime implicitno prihvata „optužbe“ kao relevantne, znači da je tabloidima priznao autoritet da procenjuju koji sadržaj je dozvoljen i primeren za javni servis, a koji nije. Već samo to predstavlja opasan presedan.
Ovakvo saopštenje stoga podseća na dokazivanje nevinosti u ideološkom procesu. Prihvatajući tabloidni narativ da je „blokada“ sama po sebi nešto sporno, RTS implicitno prihvata tezu da pominjanje blokada, metafora revolucije ili satirična replika moraju da budu opravdani kontekstom da bi bili dozvoljeni i prihvatljivi, odnosno prisutni u programu
Rečenice iz saopštenja poput „scenario je predat 16. avgusta 2024. godine, u 11:15“, forenzičko navođenje datuma i minuta, više podsećaju na logiku i manir policijskog zapisnika, nego uobičajenu zvaničnu komunikaciju najvažnije medijske institucije u jednom društvu. Koristeći se jezikom i stilom alibija i istrage, RTS se ponaša kao osumnjičeni koji dokazuje da nije imao nameru da učini „prekršaj“.
Ovakvo saopštenje stoga podseća na dokazivanje nevinosti u ideološkom procesu. Prihvatajući tabloidni narativ da je „blokada“ sama po sebi nešto sporno, RTS implicitno prihvata tezu da pominjanje blokada, metafora revolucije ili satirična replika moraju da budu opravdani kontekstom da bi bili dozvoljeni i prihvatljivi, odnosno prisutni u programu. RTS u svom saopštenju čak i ne pokušava da se pozove na legitimnu umetničku slobodu, već kaže – pomenute replike o blokadi i revoluciji nisu propaganda, jer su se desile pre nego što su ti termini postali politički „problematični“.
Drugim rečima – da je scenario napisan kasnije, možda bi tada bilo sporno. RTS ne afirmiše pravo satire, pravo fikcije ili pravo da umetnost reflektuje aktuelne događaje u društvu, već jedan igrani, popularni sadržaj „brani“ higijenom namere. O opisu psihologije lika – „Ponašanje naslovne junakinje karakteristično je za njen eksplozivni karakter“ – neprijatno je i govoriti, jer tom argumentacijom RTS sopstveni program svodi na trivijalnu, bezazlenu karikaturu, samo da bi umirio ideološku policiju.
Svakom rečenicom svog saopštenja, RTS tako normalizuje ideju da javni servis mora da dokazuje političku neutralnost fikcije. A dokazujući da njegova igrana serija nije „za“, nije „protiv“ i nije „blokaderska“, RTS zapravo prihvata okvir upodobljavanja i cenzure, saučestvuje u ograničavanju slobode izražavanja i slobode govora i indirektno šalje signal autorima „pazite šta pišete, da ne moramo posle da se pravdamo“. Posebno je zapanjujuće da u saopštenju nema ni jedne rečenice koja adresira pravi problem, a to je napad na autonomiju javnog servisa. Nema niti jedne rečenice koja bi sugerisala da su tabloidne optužbe neprimerene, da se njima vrši politički pritisak i da je targetiranje kulture neprihvatljivo.
Ovakvim postupkom RTS ne štiti ni autore, ni redakciju, ni princip nezavisnog i odgovornog javnog medijskog servisa – možda zato što on to i nije, pa ne ume. Na simboličkom nivou, saopštenje pokazuje da je RTS u defanzivi, a tabloidi, uobičajeno, u ofanzivi. Potrebom da se oglasi, i to ovakvim saopštenjem, RTS građanima poručuje da tabloidi mogu da pokreću „istrage“ i da tabloidi zapravo definišu granice dozvoljenog u javnom, kulturnom i umetničkom govoru. Time je, još jednom, RTS pokazao znake fatalne institucionalne slabosti, a ne profesionalne odgovornosti.
