Čitaoci štampanog izdanja Radara uz novi broj, koji će se na kioscima pojaviti 29. oktobra, na poklon će dobiti knjigu Dosije nadstrešnica: Od koverte do groba, koju su uoči druge godišnjice pada nadstrašnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. napisali Ognjen Radonjić i Vladimir Obradović, profesori Univerziteta u Beogradu i članovi Anketne komisije za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice.
„Nadstrešnica nije pala u institucionalnoj praznini. Pala je posle godina ugovaranja, odlučivanja, plaćanja, upozoravanja i političkog ubrzavanja radova. Pre nego što je konstrukcija popustila, zakazale su brojne zaštite koje su morale da spreče da se građani nađu ispod nje. Zbog toga se odgovor na pitanje kako je poginulo šesnaestoro ljudi, a jedna osoba teško povređena, ne može tražiti samo u poslednjem izvedenom radu, jednom proračunu ili jednom potpisu. Mora se tražiti i u načinu na koji je projektom upravljano, u interesima kojima je služio i u odlukama kojima je bezbednost potiskivana pred korupcijom, kriminalom i političkom promocijom. Dokumentacija predstavljena u ovoj knjizi daje osnov upravo za takvu istragu“, navode autori Radonjić i Obradović, profesori Univerziteta u Beogradu i članovi Anketne komisije za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice.
Zbog svega što se desilo u središtu istrage mora biti odgovornost koja prati stvarnu moć odlučivanja. Tim pre što, konstatuju autori knjige, dokumentacija koju su prikupili pokazuje raskorak između formalnih nadležnosti i faktičkog upravljanja
Uz navođenje brojnih dokumenata o tome ko je sve insistirao da se radovi na rekonstrukciji mađarsko-srpske železnice ubrzaju, autori podsećaju da je rešenjem resornog Ministarstva, dan posle pada nadstrešnice, 2. novembra 2024. „zatvoreno gradilište na kome se izvode radovi na rekonstrukciji, adaptaciji i dogradnji objekta Stanična zgrada u Novom Sadu“, iako je ona u političke svrhe dva puta svečano otvarana, 19. marta 2022. i 5. jula 2024.
„Drugim rečima, kada se nadstrešnica srušila, stanična zgrada u Novom Sadu i dalje je bila gradilište. U dokumentaciji razmatranoj u ovoj knjizi zabeleženi su nezavršeni radovi, izostanak propisane primopredaje i nedostajuća dokumentacija za njeno zakonito korišćenje. Bez ispunjenih uslova za bezbedan prijem putnika, ona nije smela da bude otvorena za građane. Svečanost nije mogla da zameni upotrebnu dozvolu, politička poruka stručnu proveru, niti zadovoljstvo izgledom stanice potvrdu njene stabilnosti. Zato pitanje ko je omogućio da ljudi koriste takav objekat mora da bude među početnim polazištima istrage“, pitaju se autori.
Profesori Obradović i Radonjić navode i da ih je istraživački put do ove knjige vodio od prvobitnog evropskog projekta do međudržavnog aranžmana sa Kinom, od ukidanja obaveznog javnog nadmetanja do Komercijalnog ugovora i njegovih aneksa, od izbora podizvođača do cena, provizija, tokova novca, pranja novca i poreske evazije.
„Na tom putu pojavljuju se upozorenja o kvalitetu radova, nepravilnosti u dokumentaciji, sumnje u višestruku naplatu, poreske zloupotrebe i mreže ljuska-firmi bez odgovarajućih poslovnih kapaciteta. Istovremeno, dokumenti pokazuju političke intervencije u rokove i operativnu koordinaciju iz Predsedništva. To nisu odvojene priče već različite strane istog načina upravljanja javnim projektom“.
Autori posebno ističu da korupcija i kriminal u takvom projektu nije samo pitanje koliko je novca nestalo. Ona menja kriterijume po kojima se posao dodeljuje, određuje ko kontroliše radove i utiče na to čija se upozorenja uvažavaju. Ako se izvođač bira prema političkoj ili poslovnoj podobnosti, konkurencija prestaje da štiti javni interes. Ako nadzor nema stvarnu nezavisnost, njegov potpis može postati pokriće umesto kontrole. Ako se datum otvaranja određuje pre nego što je utvrđeno da je objekat završen i bezbedan, struka se dovodi u položaj da opravdava već donetu političku odluku. Nalazi ove knjige zahtevaju da se ispita upravo ta veza između načina donošenja odluka, trošenja novca i zaštite ljudskih života.
Osim najviših državnih funkcionera, potrebno je utvrditi konkretnu ulogu i drugih pojedinaca koji su na ovaj ili onaj način bili uključeni u ceo projekat – Dejana Đurđevića, Olivere Stanimirović, Siniše Malog, Novaka Nedića, Ivice Kojića, Nataše Vukšić, Adrijane Mesarović… Za svakog od njih mora se utvrditi šta je predlagao, proveravao, odobravao ili zahtevao, zaključuju Radonjić i Obradović
Zato u središtu istrage mora biti odgovornost koja prati stvarnu moć odlučivanja. Tim pre što, konstatuju autori, dokumentacija koju su prikupili pokazuje raskorak između formalnih nadležnosti i faktičkog upravljanja.
„Ministarstvo i investitor vodili su postupke i potpisivali akte, dok su iz predsednikovog kabineta postavljani zahtevi, sazivani učesnici i koordinisane aktivnosti. Predsedništvo ne može biti dovoljno moćno da utiče na cenu, dinamiku i završetak projekta, a istovremeno dovoljno nenadležno da njegova uloga ostane izvan istrage. Onaj ko je zahtevao ubrzanje mora da objasni na osnovu čega ga je zahtevao, koje je informacije imao i kako je provereno da njegovo izvršenje neće ugroziti bezbednost.
„Jednačina za početak ozbiljne i temeljne istrage zato je jednostavna: jedan predsednik — Aleksandar Vučić; dva predsednika Vlade — Ana Brnabić i Miloš Vučević; tri resorna ministra — Zorana Mihajlović, Tomislav Momirović i Goran Vesić. Krug tu ne prestaje. Obuhvata i Dejana Đurđevića i Oliveru Stanimirović, Sinišu Malog, Novaka Nedića, Ivicu Kojića, Natašu Vukšić, Adrijanu Mesarović… Za svakog od njih potrebno je utvrditi konkretnu ulogu: šta je predlagao, proveravao, odobravao ili zahtevao, koje je dokumente primao i kako je postupao po informacijama kojima je raspolagao“, zaključuju autori knjige koju Radar od četvrtka poklanja čitaocima štampanog izdanja.
