Pred kraj istupa na jednoj od panel-diskusija u sklopu upravo okončane Beogradske bezbednosne konferencije, Stiven Hajnc, dugogodišnji predsednik i izvršni direktor filantropskog Fonda braće Rokfeler – koji ne treba mešati s Rokfeler fondacijom – u samo nekoliko reči definisao je ono što je, čini se, ključni problem u srcu krize kroz koju prolaze ne samo mnoge tradicionalne demokratije, već i sam koncept demokratski ustrojenog društva: umesto da kapitalizam bude u službi demokratije, rekao je, danas živimo u svetu u kome je demokratija u službi kapitalizma.
Dan ranije, u razgovoru za Radar, upriličenom na marginama skupa održanog u organizaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, termin „kapitalizam“ nijednom nije upotrebljen, ali nije ni bilo potrebe: ogroman doprinos aktuelne, visokotehnološke varijante tog sistema sveopštoj krizi demokratije podrazumeva se sam po sebi.
Dugo vremena autoritarno ustrojstvo je bilo nešto što se dešava negde drugde, daleko od Zapada. Danas je, međutim, upravo Zapad taj koji se čini najneotpornijim na nedemokratske trendove. Kako se stiglo dotle?
Svaki je slučaj priča za sebe. Kontekst je veoma bitan, ali izvesnih sličnosti ima. U pravu ste: opadanje demokratskih standarda najdrastičnije je i najbrže u društvima koja smo smatrali pouzdano demokratskim. Među faktorima koji tome doprinose su efekti uspostavljanja globalnog ekonomskog poretka koji je mnoge ljude ostavio za sobom, a za posledicu ima rastuću ekonomsku nejednakost – u Sjedinjenim Državama, na primer, do razmera kakve nisu viđene još od dvadesetih godina prošlog veka – usled čega su ljudi stekli osećaj kako demokratski poredak ne doprinosi njihovom boljitku; to je, dakle, jedan faktor.
Drugi faktor je dramatična promena informativnog okruženja – što vi koji radite u medijima znate bolje od bilo koga drugog – koja je autokratama, diktatorima i populistima omogućila da neprestano lažu ljude; te da, kad su primorani da se brane, to čine lažući još više. I onda su ljudi, ne znajući u šta više da veruju, prestali da veruju u bilo šta. To je dramatična promena. Ljudi ne veruju proverenim izvorima informacija, pa se okreću veoma skučenim informativnim balonima unutar kojih dobijaju podršku za svoje unapred formirane stavove. Ili se okreću onima kojima na ličnom planu najviše veruju, a to su uglavnom oni koji dele iste poglede na svet kao i oni sami. A to je zato što se – posebno u Americi, ali i u mnogim drugim etabliranim demokratijama – u sve većoj meri uspostavlja sistem segregacije na osnovu političkih gledišta. Tako da je informativno okruženje još jedan faktor od ogromnog značaja za ovo o čemu govorimo.
Opadanje demokratskih standarda najdrastičnije je i najbrže u društvima koja smo smatrali pouzdano demokratskim. Ne znajući u šta više da veruju, ljudi su prestali da veruju u bilo šta
Treći faktor je činjenica da se ljudima sve više čini kako, kao građani u demokratskom sistemu, nemaju nikakvu moć uticaja; da glas koji dižu i ono što su zaokružili na glasačkom listiću nije ni od kakvog značaja, jer ne rezultira nikakvim promenama.
Tako da sve pobrojano diskredituje demokratiju, pa ljudi počinju da je odbacuju. Prestaju da participiraju. To onda ostavlja prostor drugima da nastave s manipulacijama, koncentracijom vlasti i erodiranjem demokratskih institucija od vitalnog značaja.
Nekad su Amerikanci išli po svetu i drugim nacijama govorili kako da izgrade demokratske institucije, ili – u goroj varijanti – pokušavali da im neku vrstu demokratije nametnu. Sada se pak čini kako i sama Amerika odbacuje neke od temeljnih principa dobre demokratske vladavine. Kako gledate na to?
Duboko sam zabrinut za svoju zemlju i slažem se s vašom premisom da u ovom trenutku Amerikanci prvo i pre svega moraju da dovedu u red vlastitu demokratiju. Ne možemo drugima da govorimo šta treba da rade. Možemo da učimo od drugih koji takođe rade na tome u svojim zemljama, ali moramo da popravimo našu demokratiju, i moramo da obnovimo snagu našeg primera, kao nešto što je od strateške važnosti. A ono što umesto toga činimo jeste da u očima čitavog sveta uništavamo snagu našeg primera. Tako da sam u potpunosti protiv toga da Amerikanci idu unaokolo i drugima drže lekcije o njihovim demokratskim sistemima pre nego što vlastitu kuću ne dovedemo u red.
Posmatrano na duži rok, koliko ste zabrinuti šta će se desiti s Amerikom ukoliko se aktuelni trend nastavi – recimo, i pod administracijom koja će doći posle aktuelne?
Ovo je problem koji je dugo nastajao; nije reč o nečemu što je posledica ishoda jednih ili drugih izbora. Zavisi od toga kako pristupite raspoloživim podacima, ali ja bih rekao da je reč o procesu dugom četrdesetak godina, počev od kraja sedamdesetih, koji nas je doveo tu gde smo danas.
Zato ne verujem ni da ćemo taj problem rešiti u kratkom roku. Biće to duga bitka za obnovu demokratije kakva nam je u SAD potrebna. Nije samo stvar u saniranju štete nanete institucijama i procedurama; to jeste od suštinskog značaja, ali samo po sebi nije dovoljno. Ono što, na duži rok, takođe moramo da uradimo jeste da izgradimo novu demokratsku građansku kulturu, u kojoj će ljudi istinski biti u prilici da u svojim svakodnevnim životima upražnjavaju demokratiju. Da veruju u demokratski angažman u zajednicama u kojima žive. Da zajednički rade na rešavanju problema. Da ne upiru prstom u druge i krive ih za svoje probleme, već preuzmu odgovornost i urade ono što mora da se uradi. To je kultura koja je tokom mnogo, mnogo godina propadala. A kultura nije nešto što se preko noći da promeniti. Možete da usvajate zakone i brže kreirate nove mehanizme, ali ne možete tek tako da izgradite kulturu.
U trenucima kompromisa i razočaranja, kojih će sigurno biti, novi gradonačelnik Njujorka moraće da bude podjednako pametan, strateški vešt i dobar komunikator kakav je bio u kampanji
To je, zapravo, lekcija koju sam i lično bio u prilici da savladam živeći deset godina u centralnoj i istočnoj Evropi u periodu nakon pada Berlinskog zida, kada sam mogao da se uverim kako su brzo postkomunistička društva tog dela kontinenta kreirala demokratske institucije. Veoma brzo su stigli do toga da imaju u priličnoj meri slobodne i fer izbore; uspostavili su visoko funkcionalne parlamente, nezavisno sudstvo i slobodne medije. Sve se to desilo u vrlo kratkom periodu. Ali ono što je izostalo bilo je da se povede računa o tome kako odgajiti demokratsku političku kulturu u kojoj će sve te institucije biti moguće sačuvati i onda kada budu izložene pretnji. I upravo je to problem u kome smo trenutno. Tako da jeste nužno sprovesti institucionalne i procesualne reforme – ali je isto tako neophodno istinski obratiti pažnju na to da odnegujemo novu građansku kulturu.
Viktor Orban je već 15 godina na vlasti. Njegov projekt „iliberalne demokratije“ nekad je predstavljao izuzetak; u današnje vreme manifestacije tog koncepta vidimo posvuda. Na mađarskog premijera se ugledaju čak i političari iz redova Republikanske partije u SAD. Mislite li da će vetrovi krenuti da duvaju u drugom pravcu relativno skoro, ili će se prvo situacija pogoršati? Hoće li, dakle, postati gore pre nego što postane bolje?
Mislim da postoji rizik da će stvari postati gore pre nego što krenu nabolje. Ali isto tako mislim da, kao što sam na početku pomenuo, mnogo zavisi od konteksta. Već možemo da vidimo varijacije od jedne zemlje do druge.
Pogledajmo nedavne izbore u Holandiji, čiji je ishod veoma pozitivan budući da je partija krajnje desnice (Slobodarska partija Gerta Vildersa, prim.) pretrpela poraz, a vladu će formirati umerene i partije levog centra. Ili šta se desilo u Poljskoj, koja se posle vladavine Partije pravo i pravda vratila u demokratskije ustrojstvo, mada se i dalje suočava s problemima i može se desiti da se stvari ponovo preokrenu. Videćemo šta će biti s Francuskom; verujem da (mogućnost pobede krajnje desnice) predstavlja ozbiljan rizik. A indikativno je i ono što se dešava u Italiji, budući da se premijerka Đorđa Meloni, čiji su koreni u fašističkom pokretu, pokazala pragmatičnijim liderom nego što su se mnogi bojali da će biti slučaj. Tako da je kontekst od velikog značaja.
U slučaju moje zemlje pak, budući da nemamo parlamentarni sistem, ne možemo da debatujemo o iznuđivanju prevremenih izbora, ali zato pouzdano znamo da će sledeće godine biti izbora, i to međuizbora za Kongres. A pre neku sedmicu smo takođe imali izbore u nekim delovima SAD, čiji rezultati ukazuju na ohrabrujuće trendove. Svi pokreti, kandidati i teme koje bismo mogli da označimo kao prodemokratske pobedili su na tim glasanjima, bilo da je reč o referendumu u Kaliforniji raspisanom s ciljem da se prevaziđu pokušaji prekrajanja izbornih okruga; pobedi dve (demokratske, prim.) kandidatkinje na izborima za guvernere Nju Džersija i Virdžinije; ili izborima za novog gradonačelnika Njujorka. To su bili veoma ohrabrujući izborni procesi i rezultati.
Tako da su svi pogledi sada upereni ka međuizborima 2026, za koje mislim da će biti od presudnog značaja za Ameriku. Jer, ukoliko uspemo da osiguramo da oni budu istinski slobodni, fer i inkluzivni, te da glasovi budu prebrojani kako treba, onda mislim da postoje vrlo dobri izgledi da Demokratska partija izbori većinu u jednom od dva doma Kongresa. To bi onda usporilo proces uspostavljanja autokratije u Americi, i dalo nam šansu da to sprečimo.
Kad ste već pomenuli Njujork, šta mislite o Zoranu Mamdaniju? Da li ste iznenađeni njegovim uspehom? Do pre godinu dana niko nije ni čuo za njega…
Iz tog ugla posmatrano, bio sam apsolutno iznenađen. Nikad ne bih ni pomislio da može da pobedi neko ko nema nikakvo prethodno iskustvo u upravljanju bilo kojom važnom organizacijom – kamoli tako kompleksnim gradom kakav je Njujork; ko je samo par godina proveo služeći u zakonodavnom telu na nivou savezne države, i za koga niko nije znao; i ko je veoma mlad, pritom još i musliman. Da ste ovakav profil sastavili pre dve godine i rekli „ovo će biti vaš novi gradonačelnik“, ljudi bi vam odgovorili „mora da ste ludi“. Ali ono što ga je u kampanji odlikovalo – i u čemu vidim neke zanimljive sličnosti s ovdašnjim studentskim pokretom – jesu izuzetno pametna upotreba društvenih mreža, osećanje radosti prisutno u svakoj fazi kampanje, zauzimanje za ljude i demonstriranje solidarnosti, krajnje prijatan utisak koji kao osoba ostavlja na druge ljude, te istinski nesvakidašnja organizacija i strategija na grassroots nivou – u bukvalnom smislu, odozgo prema gore. Bilo je briljantno. Kao što su se kampanja i on lično briljantnim pokazali i u vođenju računa o tome da njegov program ne bude ni preopširan ni previše detaljan, što bi moglo da dovede do toga da ljudi izgube glavnu nit. Umesto toga, fokusirao se na tri stvari, i samo na tri stvari: problem nedostatka priuštivog stambenog prostora, brigu o deci i gradski javni prevoz. Sve vreme je „udarao“ po tome, kao po centralnim tačkama programa koji treba da omogući priuštiv život u jednom od najskupljih gradova na svetu. I to je upalilo.
Sada je, naravno, pred Mamdanijem veliki izazov da ispuni ono što je obećao. I tu se vraćamo na početak našeg razgovora, jer kad demokratski sistem ne ispunjava ono što je obećao, ljudi gube veru u demokratiju. Tako da, nakon što smo svedočili ovom divnom ispoljavanju demokratskog duha u Njujorku, ukoliko ono ne rezultira pozitivnim promenama, postoji rizik od dodatnog potkopavanja vere u demokratiju.
Razočaranje bi u tom slučaju bilo ogromno.
Upravo tako. A naravno da neće moći da uradi sve što je obećao. Podjednako je važno i kako će se snaći. Kako svojim pristalicama i svim građanima pomoći da prihvate kompromise onda kada je to neophodno i pomire se s porazom kad do njega dođe? A u slučaju nekih od stvari koje želi da uradi mogao bi da bude poražen, jer mora da traži saglasnost zakonodavnog tela savezne države Njujork, ili gradskog veća koje može da se ne složi s njim, ili zato što će savezna administracija želeti da vidi njegov neuspeh. U tim trenucima kompromisa i razočaranja moraće da bude podjednako pametan, strateški vešt i dobar komunikator kakav je bio dok je vodio kampanju.
Fond braće Rokfeler je na Zapadnom Balkanu prisutan još od početka ovog veka. Jedna od strategija kojih se Fond drži jeste podizanje nivoa transparentnosti i odgovornosti vršilaca vlasti. Srbija je, međutim, evidentan primer upravo suprotnog: nema odgovornosti, nema transparentnosti. A to je samo deo problema; vladajuća partija pokazuje da nema nameru da mirnim putem siđe s vlasti, nivo represije viši je nego u bilo kom drugom periodu 13-godišnje vladavine Aleksandra Vučića. Kako vidite trenutnu situaciju?
Trenutak je kritičan, onaj u kome vrata mogu da se ili širom otvore ili s treskom zatvore. I to je razlog zbog koga Fond nastavlja da podržava organizacije civilnog društva koje rade na tome da vladu i političare privedu odgovornosti. Podržavamo nezavisne medije u Srbiji. Podržavamo organizacije za ljudska prava. Svi oni deluju u veoma, veoma teškim okolnostima, ali su od suštinskog značaja u ovom prelomnom trenutku. Tu je i studentski pokret, u ovom času najvažniji; i opozicione snage, s kojima nemamo kontakt budući da smo zakonski obavezani da ostajemo po strani od svake stranačke politike kako u vlastitoj, tako i u bilo kojoj drugoj zemlji. Ali podržavamo nezavisne institucije građanskog društva koje u nekim slučajevima rade na onome na čemu biste inače očekivali da radi jedna funkcionalna demokratska vlada: snošenju odgovornosti, otvorenosti, inkluziji i sličnom.
U uvodnom tekstu kojim je najavljena panel-diskusija u kojoj učestvujete na Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji postavljena su neka važna pitanja. Između ostalog, kako povratiti poverenje u demokratski sistem vladavine – o čemu ste već govorili – i kako demokratije odbraniti od iliberalnih tendencija. Ali gde god da se pogleda, trenutna situacija je sumorna… Kako prebroditi ovaj kritični period?
Upravo sam hteo da kažem kako smatram da u takvim periodima odgovornost leži na građanima. Promene moraju da proizađu iz mobilizacije. I tu su dve stvari – opet naglašavam: govorim pre svega o svojoj zemlji, jer je najbolje poznajem – od presudnog značaja: pravna borba i mobilizacija.
U kriznim periodima odgovornost leži na građanima. Promene moraju da proizađu iz mobilizacije. Građane je nužno animirati
U Americi, naime, veliki deo pravosudnog sistema i dalje deluje nezavisno. Stoga je podnošenje tužbi protiv izvršnih naredbi (predsednika SAD, prim.), protiv koncentracije moći, protiv zloupotreba policije i vojske… veoma važno. Neki od tih procesa se i završavaju uspehom. Neki od njih će stići do saveznog Vrhovnog suda, i to će predstavljati veliki test. Ali pravna borba je važna strategija.
Druga je mobilizacija. Građane je nužno animirati. Na primeru moje zemlje, ono što me u izvesnoj meri ohrabruje bili su protesti „Bez kraljeva“ održani 18. oktobra, kada je širom zemlje na ulice izašao svaki 50. Amerikanac. To je bilo prilično moćno, a neće se završiti na tome. Ljudi će nastaviti da se organizuju. I u velikoj meri strateški razmišljaju kad donose odluke o tome gde će protestne povorke organizovati i kako postići da svako naredno okupljanje bude što masovnije. A to je, rekao bih, na kraju i najvažnije.
Dakle, pravna borba kad možete da koristite sudove kako biste zaštitili izvesne slobode i institucije; a mobilizacija kako bi se izdejstvovale političke promene.
