Na okolnim zidovima sede brojni pripadnici romske nacionalne zajednice i dosađuju se, niti ih zanima muzika koja se pušta, a sve su „patriotske“ pesme, naročito one iz kosovskog ciklusa, valjda u čast onima koji su navodno dopešačili sa Kosova, prkoseći svim zakonima fizike, hodali su brže nego što bi istrenirani biciklista mogao. Zaputili se u Novi Sad, a završili u Beogradu, na skupu za koji onaj kome su krenuli da daju podršku tvrdi da nije znao da se organizuje.
Tako je izgledao prvi prizor sa skupa ćacadi iznutra u koji se uverio reporter Radara, koji je ilegalno ušao među učesnike, dovezene i dovedene „s koca i konopca“, i potpuno nezainteresovane za govore Miloša Vučevića i Ane Brnabić, kao i poslanika u štrajku glađu Uglješe Mrdića, jer su mnogi odlazili i pre toga, uprkos pokušajima redara da ih spreče. Iako je ulaz u Ćacilend bio kontrolisan, autor ovog teksta je uspeo da uđe tamo gde nije bilo obezbeđenja, kroz mali prolaz iz Nušićeve ulice koji vodi pravo na Trg Nikole Pašića.
Dobrostojeći, sirotinja i militantni
A u Ćacilendu je bilo ljudi raznih društvenih slojeva – od onih u skupim odelima do klasične sirotinje, koja ne zna ni gde je ni zašto dovedena, važno im da dobiju dnevnice. Razgovor onih koji su lepo obučeni, i muškaraca i žena‚ otkriva da su svi zaposleni u državnim ili opštinskim organima i da su dobili nalog da pravo sa posla idu na „ćaci-skup“. Neki iz unutrašnjosti Srbije su taj dan ili bili oslobođeni posla išli su otišli ranije. Niko od njih ne pominje podršku Mrdiću niti odbranu Vučića, pričaju o običnim, ljudskim stvarima, a neki i o lošoj kadrovskoj politici u institucijama u kojima su zaposleni.
U Ćacilendu je bilo ljudi raznih društvenih slojeva – od onih u skupim odelima do klasične sirotinje, koja ne zna ni gde je, ni zašto dovedena, važno im da dobiju dnevnice
A ova sirotinja, ćuti i gleda kako da negde sedne ili se nasloni na zid, umorni su, pošto je među njima puno starijih. Drže zastavice Srbije, imaju „dirigente“, koji im naređuju kad da njima mašu, ili viču „Aco Srbine“. Posle završetka skupa, mnogo je tih zastavica ostalo po asfaltu.
Tu je, međutim, i militantni deo učesnika skupa, narodski bi se reklo „od zlog oca i gore majke“, koji otprilike imaju više godina robije nego škole. Oni idu okolo, prate situaciju i gledaju da se ne uvuče neko od „blokadera“. Kad imaš bradu, kožnu jaknu i crnu kapu na glavi, nisi im sumnjiv, tako da prolazim svuda bez problema, stanem i slušam. U prvim redovima prema Skupštini i bočno gde se održava skup podrške Dijani Hrki uglavnom su takvi, a iza njih ona sirotinja, po SNS klasifikaciji „vikari“ i „barjaktari“, koji imaju veću dnevnicu od ostalih učesnika.
Iako imaju toi-toi toalete, mnogi od njih odlaze da se „olakšaju“ uz ogradu gradilišta nove podzemne garaže u Vlajkovićevoj ulici. Srbija je tako dobila svoj „zid piša“
Iako imaju toi-toi toalete, mnogi od njih odlaze da se „olakšaju“ uz ogradu gradilišta nove podzemne garaže u Vlajkovićevoj ulici. Srbija je tako dobila svoj „zid piša“. Zgrada Skupštine je sa svih strana opasana kordonima policije, negde stoje na manje od metar jedan od drugog, ali niko od njih da upozori one koji uriniraju pred njihovim očima.
Policajci su uglavnom lica sakrivenog onim fantomkama, vire im samo oči, ali ima i onih koji ih ne nose, neće da se kriju. Objašnjavaju da je to stvar naredbe komandira. Ako kaže da ne moraju da ih stave, onda to ne rade, a ako naredi navlačenje, moraju to da urade, da ne bi bili kažnjeni.
Komičan prizor je na Zelenom vencu, – desetine ćacadi izgubljeno u prostoru i vremenu, čekaju koordinatora kojeg nema. A na Ušću tek haos, ne mogu da nađu svoje autobuse, a pogotovo ne znaju gde je livada kod Palate Srbija
Izgubljeni u povratku
Odlazak „ćacadi“ sa skupa je posebna priča. Prvo se postrojavaju, prebrojavaju na Trgu Nikole Pašića, pa onda idu po grupama, da se ne izgube, a imaju i svoje vođe puta, koordinatore, kako ih zovu, jer kako bi se inače snašli u gunguli autobusa koji su ih dovezli i parkirani su oko Palate Srbija, desetine njih i na travnjacima oko istočnog krila Palate, što je prekršaj za koji bi obični građani platili kaznu. Ovaj put ne reaguje ni saobraćajna policija ni Šapićeva „žardinjerija“.
Brojni pripadnici romske nacionalne zajednice su se dosađivali na okolnim zidovima, ne zanima muzika koja se pušta, a sve su „patriotske“ pesme, naročito one iz kosovskog ciklusa, valjda u čast onima koji su navodno dopešačili sa Kosova
Komičan prizor je na Zelenom vencu, od Prizrenske do Brankove ulice – desetine ćacadi izgubljeno u prostoru i vremenu, čekaju koordinatora kojeg nema. A na Ušću tek haos, ne mogu da nađu svoje buseve, a pogotovo ne znaju gde je livada kod Palate Srbija, gde su autobusi nasumice parkirani. Bolja situacija je na Bulevaru Nikole Tesle, gde su autobusi parkirani duž jedne trake, ali to umnogome otežava saobraćaj običnim ljudima, kao i gradskim autobusima, jer se stvara gužva. Isto je bilo i u vreme dolaska „ćacibusa“, posebno što je u pitanju kraj radnog vremena.
Završi skup, odvezoše učesnike, a na Trgu Nikole Pašića i na trasi kojom su odlazili do svojih autobusa, osta gomila smeća i plastičnih flašica. Do sledećeg skupa i sledeće dnevnice.
