(Govor Vide Ognjenović na protestu ispred Narodnog pozorišta)
Drage kolege, poštovana publiko,
Slučajni namerni prolaznici, dragi doglavnici i doušnici. Pozdravljam vas sve. Ovo je večeras naš radni sastanak. Dnevni red je – odbrana pozorišta, odbrana naše struke, odbrana kulture. Branimo sve to od onih čije je uverenje da kultura treba da je propagandna služba vlasti, inače je veliki i dosta uzaludan trošak, a mala vajda. Citiraću jedan davnašnji uzgredni razgovor sa nekadašnjim rukovodiocem, inače dobroćudnim čovekom.
I ta pozorišta, razmišlja on naglas, šta hoće oni, samo pare, pare, a u stvari to je sve zafrkancija. Ne kažem za pevače, oni bar razgale čoveka, a ovi, brate sve nešto tužno i mračno i nazadno… Ne kažem, potrebno je to o državnim praznicima, proslavama i važnim godišnjicama, ali mnogo to para guta… čoveče….
Ovo je mišljenje političara staro dosta godina, ali mi savremeno iskustvo svedoči da se nije mnogo promenilo. Ovaj naš večerašnji skup to najbolje potvrđuje.
Prva tačka dnevnog reda ovoga našeg radnog skupa je podsećanje nadležnih da pozorište nije kasarna, niti je pozorišna uprava Generalštab. U pozorištu ne važe komande, niti je ičija zapovest generalska. Mi se ne sporazumevamo tako. To ne trpi priroda našeg posla. Upozoravamo vas koji o tome odlučujete i ne dozvoljavate prigovor, da ste smetnuli s uma da je pozorište umetnička ustanova koja ne počiva ni na čijoj čvrstoj ruci, nego na bogatstvu mašte i dara da se u njoj snalazimo.
Upozoravamo vas koji odlučujete i ne dozvoljavate prigovor, da ste smetnuli s uma da je pozorište umetnička ustanova koja ne počiva ni na čijoj čvrstoj ruci, nego na bogatstvu mašte i dara da se u njoj snalazimo
Kad su našeg slavnog glumačkog pretka, velikana umetnosti glume, Rašu Plaovića, u poslednjem intervjuu kojeg je dao, pitali: „Zašto ste postali glumac“, odgovorio je: „Morao sam. Pokušavao sam razne stvari. Diplomirao arhitekturu, ali evo nisam arhitekt, diplomirao filozofiju, a ni filozof baš ne mogu reći da jesam. Glumac sam, jer to je bio jedini način da budem sve ostalo što sam hteo. Gluma je, gospodo, beskrajno, grozničavo ispitivanje sveta“.
E, pa mi danas i ovde, evo, zahtevamo da to naše moranje da budemo glumci mora da se uvažava. Ne damo nikome da ga gazi naredbama i zatvorskim pravilnikom kojim se oni koji ga donose direktno rugaju umetničkoj slobodi. Mi koji u pozorište dolazimo zato što moramo, i oni koji tu činjenicu potcenjuju, mi smo dva sveta.
Večeras, kao i za svih ovih dana i večeri, branimo pravo na svoju umetnost. Ko u nju dirne na tako grub i nasilan način, povredio je smisao našeg života i zato se ne kvalifikuje da upravlja umetničkom ustanovom. Umetnost i sloboda su sinonimi, dakle, večeras ovde branimo i slobodu. Nadležni koji su postavili ovu kaznenu upravu pozorišta ili to nisu znali, ili je to osveta prosvećenom knezu Mihailu koji pre sto sedamdeset godina nije dao novac za izgradnju kockarnice, nego ove pozorišne kuće, koja evo danas, gle čuda, nema uredne protivpožarne aparate, pa neposlušni glumci koji na sceni posle predstave pokazuju indekse i solidarišu se sa studentskim pokretom, moraju to da čine izvan svoje matične kuće.
Ko zabranama i pretnjama misli da vlada, vlada nasilno i najčešće mu se nasiljem i vraća. Ko veruje da će tako ugušiti studentski i kulturni pokret građana u našoj zemlji, ne priznaje, ili kao što se vidi, ne poznaje dobro moć i snagu toga pokreta
Kakva briga, kakvo glumcoljublje. Kako su mudro postigli da glumci, baletski umetnici i operski pevači na drugim mestima protestuju pokazivanjem indeksa i tako sačuvaju Narodno pozorište od kontaminacije slobodom. Ko zabranama i pretnjama misli da vlada, vlada nasilno i najčešće mu se nasiljem i vraća. Ko veruje da će tako ugušiti studentski i kulturni pokret građana u našoj zemlji, ne priznaje, ili kao što se vidi, ne poznaje dobro moć i snagu toga pokreta.
U svakom slučaju, nasilje nad umetničkim i kulturnim dobrima u zemlji retko kad je bilo ovako destruktivno.
Nasilnici izgleda ne poznaju otpornu žilavost kulture u umetnosti. Ne poznaju dovoljno čvrstu vezu između umetnika i publike koja ima odnegovanu kulturnu potrebu. Nije im jasno da mi ne možemo sa scene da prenosimo njihove misli, jer mi publici dugujemo istinu. I zato znamo da će nas ona naći ma gde nas nasilnici po kazni izmestili. Varaju se oni koji u ime svoje političke moći veruju da je sve salomivo pa i poverenje. To oni govore iz svog iskustva. Oni gube poverenje, nasilničkim ponašanjem, ne mi.
Neće nas publika ostaviti varvarima. Pozorište je tamo gde stanu glumci i publika. Glumci mogu svaku zgradu, poljanu, podzemni prolaz, park, napušteni stari magacin, ili terasu nekadašnjeg dvorca, pretvoriti samom svojom pojavom u pozorište. Gluma je kreativna neuništivost, politika je lomljiva roba.
Nasilnici izgleda ne poznaju otpornu žilavost kulture u umetnosti. Ne poznaju dovoljno čvrstu vezu između umetnika i publike. Nije im jasno da mi ne možemo sa scene da prenosimo njihove misli, jer mi publici dugujemo istinu. I zato znamo da će nas ona naći ma gde nas nasilnici po kazni izmestili
Mi koji smo u pozorište došli zato što moramo da vođeni maštom stvaramo nadsvet, imamo neraskidiv ugovor sa publikom koja nam veruje. Njoj dugujemo scensku istinu i moramo imati uslove da je ostvarimo.
Zato sa ovoga trga večeras šaljemo zahteve u ime slobodnih građana, naše publike i u ime naše umetnosti.
Prvo: Zahtevamo da ministarstvo hitno preispita svoje odluke i popravi kardinalne greške u vezi sa promenama Uprave Narodnog pozorišta.
Zahtevamo da sadašnje rukovodstvo pozorišta pre smene, hitno stavi van snage nakaradne pravilnike koji su protiv prirode struke i umetničke ustanove.
Zahtevamo da se što pre završe popravke, po svemu sudeći ne baš toliko složenih kvarova na protivpožarnim uređajima.To je, očigledno, uzeto kao dobro rešenje za kupovinu vremena u smirivanju zapaljive situacije za koju su sami krivi. Ako niste u mogućnosti da to što pre završite, gospodo, prepustite to nama. Mi ćemo to uraditi brže, uz pomoć stručnih ljudi iz naše odane publike.
Zahtevamo da nam hitno vratite našu matičnu scenu. Narodno pozorište nije bunker za odbranu od slobodne misli, niti je ikome dozvoljeno da ga u to pretvara.
Varaju se oni koji u ime svoje političke moći veruju da je sve salomivo pa i poverenje. To oni govore iz svog iskustva. Oni gube poverenje, nasilničkim ponašanjem, ne mi
I jedan zahtev našoj vernoj publici, čija nas je podrška održala. Ne dajte nas varvarima. Ne bojimo se mi njih, oni su politički šmiranti, glume kruto i bez mašte. Ne bi ih nijedan reditelj uzeo u podeli. Propašće, jer ne poznaju i ne cene otpornu žilavost kulture i umetnosti. Ne dajte nas onima koji progone knjigu, gase izdavačka preduzeća i Sajam knjiga, koji od pozorišta prave kasarne, a od muzičkih kuća sale za zabavu i razonodu Ne dajte da kulturu vode ljudi koji nemaju odnegovanu kulturnu potrebu. Ne dajte nas, ni mi vas nikad nismo izneverili.
Pozdravljam vas.
