Napraviti izbor dela iz okvira zbirke slikarstva koja je nastala akvizicijom umetničkih radova tokom 60 godina postojanja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i tu postavku učiniti pitkom i zanimljivom za „obične“ posmatrače, čini se gotovo nemogućom misijom. Pa ipak, ovo je uspelo Jovani Trifuljesko, kustoskinji postavke Vreme jede pogled, koja obuhvata izbor iz te kolekcije od više od 900 slika, a kojom Trifuljesko takođe rukovodi.
Dodatno, izložba je morala da ponudi neku posebnu perspektivu na tri četvrtine veka stvaralaštva (pretežno) vojvođanskih autora, ali i na razne fenomene prisutne u tamošnjoj kulturi, kao što su umetničke kolonije, ili decentralističke tendencije umetnika i upravnika MSUV, kako bi se napravio adekvatan presek zbivanja. Stoga se Trifuljesko okrenula rasvetljavanju pojma muzejskih zbirki „u kontekstu doktrina trenutnosti“. A one pronose ideju da muzej ne treba samo da čuva „velike narative“ i hronološki raspoređene vrednosti prošlosti, već i da reaguje na sadašnji trenutak, odakle se zapravo prikazano i posmatra.
Tri u jedan
„Zbirke su naime jedina mesta gde istovremeno funkcionišu sva tri vremena. Čuvajući nasleđe, one se bave prošlošću, dok sakupljanjem aktuelnih ostvarenja, zbirke prave dogovor s budućnošću, prepoznajući ona najvrednija“, kustoskinja je obrazložila svoj pristup novinarima. Dodavši da, dok velike efemerne izložbe, poput Venecijanskog i drugih bijenala i sličnih izložbi, diktiraju dinamiku percepcije publike, izložba Vreme jede pogled nudi transistorijski koncept, koji problematizuje pojam vremena, doživljavajući ga kao niz trenutaka i posmatrajući procese promena tokom vremenskog protoka.
Zato ni sam način prezentacije više od 100 slika 60 autora nije hronološki, „jer takav pristup neretko pasivizira publiku“, daleko aktivniju u razmišljanju ako postavka sledi drugačiji model. Prostor je u tom cilju podeljen rešetkastom ogradom, aludirajući na muzejske depoe, što omogućava komunikaciju kako dela međusobno, tako i „razgovor“ između poetika, karakterističnih za različite pravce u ovoj „pretumbanoj“ (lokalnoj) istoriji umetnosti.
Sam naziv izložbe nalaže da osvestimo da „posmatrač uvek teži da u umetničkom radu prepozna sebe, pa zato i kreće od sadašnjeg momenta, obojenog trenutnim socijalno-političkim prilikama i kulturološkim okvirima, što može da ’pojede’ njegov pogled na prošlost“. Odnosno, da ga oboji krajnjom subjektivnošću, bez obzira na stepen poznavanja ranijih epoha.
Vođenje kroz izložbu zato liči na putovanje vremeplovom bez temporalno preciziranih stanica, zaustavljajući se na tačkama preseka celina. Prva je stanka među pejzažima, nekim koji se odnose na plodnu ravnicu Vojvodine, opisujući je mimetički (podražavanjem stvarnosti), i drugim, s metaforičkim pristupom njivama, zemlji, vegetaciji, ravničarskim rekama… Oni se razumeju po „nekoj svojoj logici“, što prebacuje rešetkastu ogradu lavirinta u okviru ovog dela postavke.
Realizam, ekspresionizam, apstrakcija…
Tako Bogomil Karlavaris svojom realističkom poetikom, punom senzibilnosti, dočarava mir početka jeseni, kad su stogovi sena uveliko naslagani, te je uminula i briga paora. Zrelo klasje žita, odmah pored, iznedrio je Milan Konjović, ali tu sve ekspresionistički buja u eksploziji boja i poteza, što nas podseća na vrelinu leta.
U istom nizu postavljeno je delo Oranica i nebo, koje je Jožef Ačtransponovao u apstrakciju, pa je na nama da interpretiramo šta znače tamne mrlje na šahovskoj, plavo-beloj pozadini. Rada Čupić, opet, opisuje Tisu tačkastim rukopisom, nalik kakvoj veštoj vezilji (uljem na kartonu). Biće ipak da je pogled na ta dela svevremen, a ne trenutan, jer takva je priroda u našem ipak ograničenom viđenju.
Na prelasku u odeljak portreta, visi slika Mihaila S. Petrova na kojoj je prikazan Boško Tokin, jugoslovenski pisac i novinar. Ako se zađe iza (a mora se, s obzirom na pravac kretanja), s poleđine nas gledaju dva mornara, okrenuta glavom nadole. Naličje nam otkriva da Petrov „najverovatnije nije bio zadovoljan ovim prizorom“, pa isto platno iskoristio za slikanje Tokina. Da li je pogrešio u proceni kvaliteta radova, stručnjaci još nisu doneli konačni sud, poštujući zasad njegovu presudu.
Vođenje kroz izložbu liči na putovanje vremeplovom bez temporalno preciziranih stanica, zaustavljajući se na tačkama preseka celina
Pre skretanja ka portretnom segmentu, još se malo priča o geografiji, ali ovog puta konceptualno i iz filozofsko-lingvističkog ugla. Grafika Vlada Marteka Pazi, oštar ugao iz 2005, linijom simplifikuje granice Balkana, nad kojima bdiju dva čovečuljka, čuvajući upisanu odrednicu „konceptualizam“. U ružičastim poljima u dnu slike, ispisana su imena velikih filozofa (Kant, Hegel, Hajdeger…), sa velikim uticajem na jednu od najrevolucionarnijih promena u shvatanju umetnosti.
Kad je slika – slika
Umetnička grupa ABS daje deklarativnu izjavu da je njihov rad „slika“, ispisujući ovu reč na četiri jezika minucioznim slovima. Pa iako konceptualna, „slika“ je duboko ukorenjena u likovnosti.
U odeljku grupnih portreta, izložba prikazuje najrazličitije umetničke pristupe. Ištvan Sajko, recimo, zaljubljeni par uranja u platno postavljeno vatom, kako delo izlazi u treću dimenziju. Tadija Jančić aktuelizuje bajku Crvenkapa, oblačeći vuka u majicu – „siledžijku“, o čemu je već pripovedao izložbom Bajke za nevaljalu decu, upriličenom u MSUV 2014. Kombinujući često savremeni žargon omladine sa slikama iz kompjuterskih igrica, Jančić mnoge stvari dovodi do apsurda, pa i taj mit da dobro pobeđuje.
Stariji će možda bolje razumeti rad Srbotrans Danijela Babića, gde ovaj umetnik, takođe okrenut humoru, evocira poslednju scenu iz kultnog filma Ko to tamo peva. Svi poznati nam likovi stripovski su pojednostavljeni, i dalje odajući atmosferu našeg „začudnog“ mentaliteta. Ipak, ovde je pitanje – kako će sliku shvatiti neko iz budućnosti – možda i najsvrsishodnije.
Vreme jede pogled obuhvata i enformelistička dela, suprotstavljajući pristupe, što je važan vid komunikacije. Na jednom zidu druge dvorane (izvan lavirinta) izložen je rad Gorana Despotovskog iz ciklusa Folding, gde je ovaj neokonceptualista delove odeće i drugih materijala aplicirao na betonsku ravan slike, ponegde praveći otiske predmeta koji nisu ostali zarobljeni slikarskim vezivom. S druge strane, Petrik Pal je iskoristio poplavu koja se desila dok je bio na umetničkoj koloniji u Senti, pustivši da se na platno zalepi sve što je voda te noći pokupila. I potom taj miš-maš slikarski obradio.
Jedinstvenost trenutka
„I to je upravo trag trenutka, jedinstven i neponovljiv, uključujući i talog peska iz Tise“, Trifuljesko napominje. I tako pravi tečan uvod u sobu posvećenu slikarskoj konzervaciji, što nameće pitanje kako bi se Palova slika mogla restaurisati.
„Tokom javnih konzervatorskih radova na delima iz naših zbirki, upriličavanih kako bi publika češće bila u kontaktu s neizloženim umetničkim radovima, predstavljali smo različite probleme. Primera radi, ivice jedne slike Dragana Rakića iz ciklusa Kružno-kvadratno raspeće, bile su veoma oštećene, ali i visokoreaktivne na svaku tečnost kojom su ih stručnjaci tretirali kako bi ih restaurirali“, kaže Una Galečić, pi-arka muzeja, ali, kao master restauracije i konzervacije, zadužena za saradnju sa studentima, budućim ekspertima iz ove oblasti.
Baš ta slika predočena je publici tekuće izložbe, i na njoj nema ni traga navedenih radnji, ivica poduprtih novim slojem pamučnog platna. Jedini rastvarač koji je radio posao bio je medicinski benzin, kako Galečić otkriva.
Kao što je teško da se 60 godina istorije muzeja „ugura“ u jednu postavku, ma kom se modelu privoleli, gotovo je podjednako zahtevno ispričati šta sve ona podrazumeva. Zato ćemo još jedno da primetimo: osim pobrojanih umetnika, manje-više ne tako poznatih (osim Konjovića), izložba obuhvata i vrlo slavne autore poput Petra Lubarde, Ilije Bašičevića Bosilja, Mire Brtke… Takav pogled, u korelaciji sa vremenom, različito naklonjenim stvaraocima, Trifuljesko naziva „multifokalnim“.
Tako, dakle, i ovaj trenutak kao početna tačka posmatranja, omogućava različita viđenja, zavisna od ličnih preferencija prema određenom stilu, poetici ili nečijem imenu. Izložba je otvorena do 31. oktobra u MSUV u Novom Sadu.
