U danima koji su za nama, dok su suzavac i privođenja postali dnevna rutina, a represija kontinuirano raste, vlast je odlučila da proizvede novu sliku “normalnosti”: crveni tepih od 35 miliona dinara. Ministar kulture Nikola Selaković taj novac vezuje za novi “nacionalni festival” koji svoje uporište ne pronalazi u strategijama i potrebama kulturne politike, pa tako ovo postaje pitanje alata za prikrivanja stvarnosti kao sistemske intervencije vlasti.
U tom pogledu, činjenice su važne samo kao kontrapunkt slici: nema FEST-a, nema BITEF-a, nema konkursa za savremeno stvaralaštvo, nema filmskih konkursa, četrdeset igranih filmova čekaju realizaciju ugovora dok pozorišta novu sezonu dočekuju bez budžeta. Sistem je srušen, pa tako i onaj u polju kulture, a novi festival postaje signal da vlast želi da zadrži ritam spektakla dok traje vanredno stanje bez njegovog proglašenja.
Najavljeni festivalski nacionalni spektakl ima jasnu funkciju: on ne služi filmskom polju ni publici, njegova svrha je da prevede nasilje u okvir normalnog života. Debor je još šezdesetih godina prošlog veka pisao da spektakl nije samo skup slika već odnos moći koji oblikuje stvarnost kroz predstavu. U istoj liniji “medijski spektakl” upravlja pažnjom, skreće temu sa realnih kriza i pretvara politiku u niz poželjnih događaja. Mogućnosti uticaja ovih poznatih alata u teoriji i praksi su toliko veliki da je gotovo nemoguće zamisliti barem pokušaj da se simbolički i stvarni dometi događaja od nacionalnog značaja iscrpe u punom kapacitetu.
Ovaj pristup stvaranja ideje nacionalnog jedinstva kroz slike ceremonijalnog karaktera nisu neuobičajena forma državnog aparata kada želi da potvrdi svoju poziciju moći ili razloge svog postojanja. Njegova eksplicitna svrha upućuje na postojanje razloga za osećaj lojalnosti prema režimskom političkom okviru obuhvatajući istovremeno instrumentalnu i emocionalnu vrednost. Ipak, dezorijentisanost ovog sistema i njegovog (ne)razumevanja stvarnosti povezan je sa stvarnim događajima – prava pozornica danas je na ulici.
Sistem je srušen, pa tako i onaj u polju kulture, a novi festival postaje signal da vlast želi da zadrži ritam spektakla dok traje vanredno stanje bez njegovog proglašenja
Tamo se odlučuje o slobodi, pravdi i dostojanstvu, dok država pokazuje da joj je prioritet da finansira nasilje. U takvoj stvarnosti 35 miliona za festival ne znači kulturni događaj, već pokušaj da se maskira račun koji građani plaćaju svakog dana: hiljade policajaca na ulicama, prekovremeni sati, dnevnice, oprema, vozila, pritvori, sudski postupci. To je pravi trošak ove vlasti, i on je mnogo veći od 35 miliona koje ministar pokušava da pretvori u stvarnost opisanoj u teoriji spektakala kroz tezu “sve što je dobro vidi se, sve što se vidi dobro je”.
Zato pravo pitanje nije estetsko, već političko: jeste li sigurni da imate para za festival – kada su vam potrebne da bijete narod?
