Ćacilend je još uvek tu, hvala na pitanju. Preživeo je čak i renoviranje Trga Nikole Pašića, platoa ispred Skupštine Srbije i okolnih ulica. Samo su tokom renoviranja podigli šatore (ko je rekao štakore, pobogu?!) i nakon toga ih vratili nazad. Nema ih, doduše, baš kao u starim dobrim vremenima, pre par meseci, ali i dalje su tu u dovoljnom broju za… pa za nešto.
Niko i dalje ne zna čemu služe. Studenata koji „žele da uče“ nema odavno, naročito otkad smo tokom proteklog ispitnog roka videli da baš i ne žele da uče, ali jedno je sigurno – koliko god čovek iz Visoke kule na Andrićevom vencu, koja nadvisuje Ćacilend, pričao da je pobedio onu nepostojeću obojenu revoluciju, sve dok je Ćacilend tu, znajte da u tu svoju priču ni sam ne veruje.
Tek kada Ćacilenda ne bude bilo, znaćemo da su mu neka istraživanja, koja toliko voli i kune se u njih, pokazala da opasnosti više nema i da može da odahne. Ako se to ikada desi, naravno. A onda će, valjda, da prione i na onaj udžbenik, jer kažu da su se širom sveta ispred knjižara već formirali redovi.
O Pionirskom parku da i ne pričamo. Taj nekada prelepi park postao je jedan rezervat, džungla u koju verovatno ni Ber Grils ne bi smeo da kroči. A ako bi se ipak usudio, odmah na ulazu dočekala bi ga najpre dobro „omašćena“ ograda. Ne pitajte čime je omašćena, ali iz prve ruke mogu da kažem – ne izgleda dobro, naročito na plus 50 stepeni. Bože sačuvaj, izgleda kao da se po njoj rastopio Sarapa.
Nekada prelepi Pionirski park postao je džungla u koju ni Ber Grils ne bi smeo da kroči. Divljina je surova, a mnogi umni ljudi odavno su zaključili da u njoj mogu da prežive samo najjači i najsnalažljiviji. Ili oni koji imaju pristup državnom budžetu
Ako bi uspeo da se nekako ušunja preko te prve prepreke, Grilsa bi dočekali čuvari rezervata poznati kao crnokapuljaši i crnokačketaši, mada je njihova populacija u tom staništu u ovom periodu godine nešto manja, jer se često sele na druga mesta, zavisno od toga gde se beleži najveći rast temperature i nelagode za SNS vlast. Tako su ovih dana recimo morali da se sele u Novi Sad i Bački Petrovac, pre toga su morali da idu u Užice, Čačak… Zbog toga ih trenutno u Pionirskom parku ima manje i to Grilsu daje priliku da uđe do samog srca ovog takoreći parka iz doba Đuke. Možda naleti i na ponekog bizona, ko zna.
Ono što bi Ber Grils trebalo da zna, a na šta ga moramo upozoriti jeste sledeće – ne jedi ništa u Ćacilendu! Zna se da taj čovek voli da zamezi šta god mu padne pod ruku, bez obzira na to da li se to nešto kreće ili ne, ali pošto naučnici i stručnjaci do sada nisu otišli dalje od ograde ovog misterioznog područja, nije poznato kakve sve ono opasnosti nosi, od različitih otrovnih stvari za pojest’, preko bića potpuno nepredvidljivih po ponašanju, pa sve do najrazličitijih zaraza koje samo čekaju da od Pionirskog parka naprave novi Vuhan.
Jedini koji se svega ovoga ne plaši, jer on se, da se podsetimo, ničega ne plaši, jeste čovek iz Visoke kule, mada ni on nije odavno sišao u Ćacilend već povremeno samo baci pogled sa terase i mahne ako ima kome, a i ako nema kome. Voli čovek.
Bitno je samo da je Ćacilend tu svakog jutra kad se taj čovek probudi – molim da krene muzika iz Opstanka ovde – jer Ćacilend je sigurnost, njegovo sidro, mesto gde ga vole, pa makar to bilo i samo zato što im obezbeđuje kakvo-takvo stanište. On je njihov šaptač i dovoljno je da ih samo pogleda i mrdne obrvom i oni odmah znaju da li treba da idu da crtaju srednjake i trobojke po fasadama, da li treba da idu da naleću autima na ljude, da ih prskaju vodom iz šmrkova, bacaju na njih topovske udare ili da nekoga prosto pretuku.
Divljina je surova, a mnogi umni ljudi odavno su zaključili da u njoj mogu da prežive samo najjači i najsnalažljiviji. Ili oni koji imaju pristup državnom budžetu. Kraj muzike iz Opstanka.
