Živimo u vremenu za koje sa dosta razloga verujemo da nije ni nalik bilo čemu što je ova nacija u svojoj istoriji iskusila. Svako jutro kada otvorimo oči, kao zavisnici prebiramo po vestima, očekujući neku koja će nam količinom smisla i zdrave logike omogućiti da nam predstojeći dan bude manje siv i nespokojan.
I tako nas je jedno nedavno jutro počastilo informacijom da Srpska akademija nauka i umetnosti zahteva ostavku predsednika države. Uz detaljno i vrlo precizno formulisano objašnjenje zašto se ta ostavka traži. U ponovljenom čitanju vesti razumeli smo da to još uvek nije zvaničan zahtev pomenute institucije, nego predlog peticije koji je na redovnoj Skupštini Akademije pokrenuo akademik Dušan Teodorović. Nije da nemamo razloga za sumnje i neverice kada su naše institucije u pitanju, pa i teška razočaranja vezana za instituciju o kojoj je reč, ali, zahvaljujući ljudskoj prirodi, lakše opstajemo na nadama nego na sumnjama.
Peticiju je u startu potpisalo 10 članova Akademije, a u narednih nekoliko nedelja broj je porastao na 25. I to bi uglavnom bilo to. Od 135 članova SANU.
Život pod okupacijom, nekad i sad
Pokušavajući da ovoj informaciji odredim tačno mesto i težinu u našim svakodnevnim bitkama za preživljavanje, setio sam se da je pre nešto više od osam decenija, avgusta 1941. u zemlji okupiranoj od Nemačke, Velibor Jonić, ministar prosvete u kvislinškoj vladi, takođe uputio apel srpskom narodu i akademicima SANU da potpišu proglas protiv partizanskog pokreta koji je započeo borbu za oslobođenje od okupatora, obrazlažući apel potrebom da se spase i sačuva nacija od teških nemačkih represalija.
U avgustu 1941. ministar prosvete u kvislinškoj vladi apelovao je na članove SANU da potpišu proglas protiv partizanskog pokreta, da se sačuva nacija od nemačke represije.
Ima li mesta poređenju ova dva apela i pokušaju razumevanja šta nam se tada događalo i šta nam se danas događa?
Hitler je tada poslao neupitnu poruku Evropi, pa i nama, da je nemački narod biološki jači, brži, bolji i pametniji od ostalih naroda i da samim tim polaže prirodno pravo na život i teritoriju po sopstvenoj proceni, jače nego što (to prirodno pravo) drugim narodima pripada. I da će na toj ideji istrajati upotrebom svih pa i najsurovijih sredstava. Tenkovima i avionima, gazeći i rušeći sve što mu se suprotstavi. Nije negirao štuke, bombe, topove, granate i streljanja, ni ogromne žrtve koje je za sobom ostavljala njegova grandiozna istorijska misija. Direktno, surovo i ogoljeno poručio je: jači sam, uništiću vas.
Pod takvim okolnostima, preteći i ucenjivački apel prozvao je srpski narod i akademike da se direktno izjasne. Ulog su bile ozbiljne posledice, pa i gubitak glave. I akademici su u ogromnom procentu stavili svoj potpis na taj sramni i ponižavajući proglas. Jedan broj je, uprkos pretnjama, odbio da potpiše. Među njima, da se podsetimo, istaknute javne ličnosti, a kasnije i akademici Miloš Đurić, Ivo Andrić i Isidora Sekulić.
Šta imamo danas? Okupatora koji već 13 godina laže, krade, otima, potkupljuje, vređa i ponižava ovaj narod, i one koji mu se suprotstavljaju i one koji su mu, iz ko zna kakvih razloga, podrška. Bahati se svetom, sa istoka na zapad, nudeći, poklanjajući i prodajući budzašto našu istoriju, prirodne resurse, nacionalno blago, brukajući sebe, ali pre svega nas, sa jednim jedinim ciljem da nikada ne ode sa vlasti, jer je persona višeg reda, nadnaravnih sposobnosti, nosilac osobina kojima je nekada Hitler častio ceo nemački narod.
I šta imamo još? Imamo njegov, tobož ljutiti, bezobrazni pogled kojim nas po nekoliko puta dnevno fiksira sa TV ekrana i beskrupulozno optužuje da smo mi i naša deca plaćenici, izdajnici, ustaše, prevaranti, da pijemo kafu sa penom i lažemo, da smo nacisti koji ni danju ni noću ne damo mira njemu i njegovoj užoj i široj porodici.
Poručuje nam da je laž ona nesrećna devojka sa slomljenom vilicom, ona je u stvari lomila vilice i to ne četvorici „heroja“ koji ni senku nisu zgazili, već njemu, predsedniku, lično. Okružio se ubicama i kriminalcima najgore vrste, takozvanim lojalistima, paradira sa njima po Pionirskom parku, plaši građane i državnu zvaničnu policiju. Kaže nam da je krv sa ulice i krv ispod i oko novosadske nadstrešnice njegova lična krv. I optužuje nas da smo svi poremećeni i ludi što napadamo čestite ljude koji po raskrsnicama, tokom 16 minuta ćutnje, gaze decu.
Ko je ovde normalan
To je, ukratko, situacija koju je akademik Teodorović predočio svojim kolegama akademicima, pozivajući ih da potpišu peticiju. One koji su najumniji, najobrazovaniji i najtalentovaniji među nama i koji su, samim tim, najpozvaniji da procene dramatično stanje nacije i reaguju na najadekvatniji mogući način.
Pre osamdeset godina vremena su bila ljuta, opasna i nedvosmislena u rizicima koje su nosila. Akademici su svojim odgovorom na postavljeni izazov branili obraz i čast ili stavljali na kocku mnogo toga, zaključno sa životom.
Danas, 2025. akademici opet brane obraz i čast i malo više od toga. Brane nešto što im nikada na pamet nije palo da će morati da brane – zdrav razum i istinu. Nešto što je za obrazovane i čestite ljude neupitno. Brane od perfidne manipulacije, koja se u svojoj beskrupuloznosti okomila na vekovne civilizacijske tekovine u obrazovanju, nauci, umetnosti i kulturi.
Danas akademici brane zdrav razum i istinu od perfidne manipulacije. Njihovi radovi i dela obavezuju ih da, kao savest ove nacije, stave potpis na predloženi apel
Njihovi naučni radovi, doktorati, umetnička i literarna dela, filmovi, pozorišne predstave – obavezuju ih da, kao savest ove nacije, stave potpis na predloženi apel.
I kako onda završimo sa samo 25 od 135 mogućih potpisa? Čega se plaše? Šta rizikuju? Da će izgubiti titule i pozicije koje su svojim kvalitetima zaslužili? Da će ostati bez materijalne nadoknade? Hoće li, ne daj bože, ostati bez glave? Neće! I oni znaju da se ništa od toga neće dogoditi.
Pa o čemu se onda radi, gospođe i gospodo akademici?
Vaš kolega Dušan Teodorović nije vas svojim predlogom peticije izlagao teškim i neprijatnim dilemama. Nije vam postavio nijedno komplikovano pitanje. Nije vas pitao čije je Kosovo. Nije vas pitao da li volite Rusiju, Ameriku ili Kinu. Da li ste patriota ili izdajnik. Da li ste komunista. Nije vas pitao da li verujete u boga, da li ste za „lažljive Latine“ ili za slatko pravoslavlje. Nije vas pitao o istopolnim brakovima ili abortusu. Nije vas pitao jeste li fašista ili antifašista. Nije vas čak pitao ni da li mislite da je ovaj šibicar-predsednik normalan.
Nije Teodorović predlogom nikoga izložio teškim dilemama. Nije pitao čije je Kosovo, da li ste patriota ili izdajnik, fašista ili antifašista… Nije čak pitao ni da li mislite da je ovaj šibicar-predsednik normalan. Pitao vas je, zapravo, gospođe i gospodo akademici, da li ste vi normalni
Pitao vas je, zapravo, gospođe i gospodo akademici, a imajući u vidu sve što je u obrazloženju ovog apela precizno navedeno i čega ste nesumnjivo i sami svesni kao elita nacije – da li ste vi normalni?
A vi, gospođe i gospodo akademici, u ogromnom procentu, ili niste razumeli pitanje ili se pravite da ga ne razumete ili, jednostavno, ne umete da odgovorite.
I to je, naprosto, neprihvatljivo.
