Sve što volim imalo je uticaja na moju poeziju. Svaki muzički pravac, svaka dobra knjiga, dobar film, svaki obrok za pamćenje i flaša vina. Džez je značio odlaske u klubove dva-tri puta nedeljno, u godinama kada je noćni život Njujorka bio veoma raznovrstan i zanimljiv. Sjajna muzika, žene, smeh, piće i mnogo dima. Možda je sve ličilo na pakao, ali to zapravo jeste bio raj – rekao mi je Čarls Simić (1938–2023) nakon što se 2006. prvi put pojavila zbirka njegovih sećanja Zastrašujući raj.
U novom izdanju te memoaristike koju je prevela i priredila Vesna Roganović, a nedavno objavio Arhipelag – dobitnik Pulicerove nagrade seća se svog detinjstva u Beogradu, bombardovanja iz Drugog svetskog rata. Odlaska u Pariz, u emigraciju, pre Amerike, te susreta sa knezom Pavlom u Aveniji Viktora Igoa. Malog fudbala u Bulonjskoj šumi, gde ih nije bio dosta, pa je ušao i Dragiša Cvetković, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. „On ipak nije bio Pele!“
Simić je u Americi postao jedan od najvažnijih pesnika 20. veka. Bio je u vojsci od 1961. do 1963; još četiri godine u njenom rezervnom sastavu. „To je značilo da su mogli da me mobilišu bilo kad. Onda je moj brat otišao u vojsku i na kraju su ga poslali u Sajgon. Tih sam godina živeo u strahu. Pomno sam pratio događanja kako bih pronikao u misli naših vođa i spoznao sam da su oni u stvari gomila samoobmanutih i opasnih budala, spremnih da radije dopuste da milioni ljudi poginu nego da priznaju da nisu u pravu.“
