Polazeći od slogana Muzika iznad svega, 58. Beogradske muzičke svečanosti ponudile su obimno koncipiran dvonedeljni program: gostovanja inostranih solista i ansambala, nastupe domaćih izvođača; premijere srpskih kompozitora, susrete sa stožernim stranicama svetske muzičke baštine. Na otvaranju festivala, koncert Hora i Simfonijskog orkestra RTS i ruskih operskih umetnika – Tatjane Pavlovske, Ekaterine Lukaš, Igora Morozova, Sergeja Kajdalova, Vjačeslava Vasiljeva i Ilje Kazakova, članova teatara Boljšoj i Marijinski, Bečke i Hamburške državne opere (pridruživale su im se, prema potrebama partitura, Ana Cvetković i Jana Cvetković). Predvodio ih je Dušan Vilić. Za ovu priliku osmislio je program ruske operske muzike u čijem je središtu Čajkovski. Odlična je komunikacija s ansamblom (izdvajamo u tom smislu zvučnu punoću, sjaj ostvaren u sceni krunisanja iz Borisa Godunova Musorgskog). Emocionalno i estetsko uporište večeri bila je opera Jolanta, data u nešto skraćenoj formi. Iako koncertno izvođenje, jednočinka Čajkovskog teče kroz fino osmišljene scenske akcije; muziciranje solista, nosilaca pripovesti, ostavilo je publiku bez daha.
Solunski državni simfonijski orkestar bitan je promoter grčke kulture na međunarodnom planu. Nastup na Bemusu, pod upravom Lija Mekfola, šefa dirigenta ansambla, kreće upravo delom nacionalnog usmerenja, ciklusom Pet grčkih igara Nikosa Skalkotasa, jednog od vodećih kompozitora Grčke prve polovine 20. veka. Potom Hajdnov Koncert za violinu i orkestar br.1, gde je solista bio Simos Papanas, umetnički direktor orkestra. Preuzeo je ulogu vođe ansambla i ponudio izvanredan primer istorijski informisanog izvođenja. Jednako uspešno bilo je postavljanje Malerove vizije Šubertovog kvarteta (i solo pesme) Smrt i devojka u kontekste grčke muzičke tradicije. Vrsni umetnici, Savina Janatu (vokal) i Kirijakos Guventas (violina), interpolirali su četiri pesme žalobnog karaktera između stavova, uklopivši ih u pogledu atmosfere, tonaliteta, latentnih (ili eksplicitnih) značenja, predočavajući slušaocu univerzalnu fascinaciju relacijom čiji je ishod izvestan. Verovatno najnadahnutiji momenti ovog Bemusa.
Klavirski trio Korda (Una Stanić, Nemanja Stanković i Vladimir Milošević), rezidentni je sastav Kolarčeve zadužbine. Za kratko vreme po osnivanju (2022), stekli su, s razlogom, zavidnu međunarodnu reputaciju. Interpretativna intuicija ovih umetnika je fascinantna: od prvih taktova Betovenovog trija Duh (op.70 br 1), do vrhunca zajedničkog iskaza dosegnutog u Klavirskom triju op. 50 Čajkovskog (posvete kompozitorovom prijatelju Nikolaju Rubinštajnu), kroz maštovita tumačenja mnogostrukih lica gubitka i sećanja, sugerisanih partiturom. Navedena dela uokviruju jednu svetsku premijeru, Corda images Aleksandra Sedlara (porudžbina trija). Autor se, po želji ansambla, rukovodio idejom o folklornom prizvuku i objašnjava, „pokušao sam da muzički materijal iz narodne i narodnjačke prakse preoblikujem u jezik umetničke muzike“, utkavši ovu zamisao u živopisne zvučne prizore.
Sadašnje i nekadašnje članice ansambla Collegium musicum na pozornici su priredile eksploziju zvuka i emocija
Bravurozno tumačenje Betovenove kamerne muzike predočili su nam i violinista Danijel Lozakovič i pijanista David Fre (obojica ekskluzivni umetnici diskografske kuće Warner Classics). Čuli smo ih i u solističkim ulogama. Pored transkripcija Baha, Fre se odlučio za dve kompozicije iz prve sveske Komada za klavsen (Bahovog savremenika) Roajea: ekstravagantne, istovremeno arhitektonski precizne interpretacije kojima je pijanista, čini se, želeo da dopiše i odbljeske sopstvenog vremena. Lozakovič je svirao Bahovu Čakonu (iz Partite br. 2). Otvaraju se neslućeni akustički prostori, valeri, senčenja. Mladi violinista potencira narativnost, ispovednu komponentu dela: poruka se useca u uho slušaoca.
Čak dve Stradivarijeve violine čule su se na 58. Bemusu. Na jednoj (1713), muzicirao je Danijel Lozakovič. Na drugoj (1710), Sergej Krilov. Sa Sofijskom filharmonijom i Najdenom Todorovom, Krilov je priredio vanserijsko muzičko iskustvo. Mendelsonovom Koncertu u e molu pristupio je bez premišljanja, teatralnosti; u prvom planu je lepota tona, prirodnost fraziranja, jednostavnost, prisnost u ophođenju sa sagovornicima na sceni. Prvorazredne izvođačke standarde Sofijska filharmonija demonstrira već na samom početku večeri, predstavljanjem Svečane uvertire bugarskog kompozitora Veselina Stojanova. U drugom delu programa, Todorov je suvereno vodio orkestar kroz kompleksnu dramaturgiju Rahmanjinovljeve Treće simfonije, insistirajući na moćnoj, opet, kontrolisanoj orkestarskoj ekspresiji.
Vrhunac 58. Beogradskih muzičkih svečanosti, nema sumnje, bio je resital pijaniste Arkadija Volodosa (dela Šuberta i Šopena). Teško je o njegovom muziciranju doneti novo slovo, a da to ne bude izlišno (odgovarajući superlativi odavno su ispisani, potrošeni), pa ćemo se stoga zadržati na ovoj konstataciji.
Festival je, primećujemo, dobrim delom proticao u znaku velikih izvođačkih sastava. Sa najvećim zadovoljstvom pozdravljamo prvo učešće Niškog simfonijskog orkestra na Bemusu. Pod dirigentskom palicom Dejana Savića, predstavili su se delima francuskih autora (Obera, Vijetana, Sen-Sansa i Bizea). Sjajno muziciranje soliste, Stefana Milenkovića, vidno je inspirisalo ansambl – zvučali su doista poletno, motivisano. Nadamo se da ćemo niške simfoničare ubuduće češće slušati na beogradskim muzičkim podijumima.
Dva dana nakon uspeha u dvorani Bugarska u Sofiji, Beogradska filharmonija i Uroš Lajovic su istim programom zaokružili Beogradske muzičke svečanosti. Najpre, Prvi klavirski koncert Čajkovskog, dok je finale večeri (i festivala) pripalo Simfoniji u ce molu Petra Konjovića. Solista, Lukaš Vondraček (vodeći češki pijanista mlađe generacije i pobednik konkursa Kraljica Elizabeta), sabira najbolje od savremene pijanističke tehnike i senzibiliteta; Lajovic, sa svoje strane, izvrsno poznaje filharmoničare i usmerava zajedničko muziciranje u skladno formulisan razgovor. Bezrezervno je međusobno poverenje (i da podvučemo, niti jedan ton klavira nije bio pokriven gustim orkestarskim teksturama). Interpretativni izazov bila je i Konjovićeva partitura, prvo simfonijsko delo nastalo na ovom tlu. Izvođači iskazuju duboko uvažavanje: pred slušaocem je tumačenje koje svedoči o svežini sagledavanja važnog teksta srpske umetničke muzike.
Dragana Jovanović, dirigentkinja i umetnički vođa hora Collegium musicum, nastavlja liniju koju je svojevremeno utemeljila Darinka Matić Marović, štaviše, proširujući opseg kreativnih putanja. Na Bemusu slušamo program naslovljen Nekad i sad, u čast obeležavanja 55 godina od osnivanja proslavljenog akademskog sastava. Pridružili su im se ansambl Metamorfozis i dvoje solista, Milena Damnjanović (sopran) i Vladimir Andrić (bariton). Prezentovana je muzika srpskih kompozitora. Srpske ljubavne pesme Juga Markovića i Verona songs Draška Adžića nove su verzije prethodno nastalih partitura. Marko Nikodijević ima svetsku premijeru i porudžbinu Bemusa. Et in hora mortis nostrae akumulira složen korpus elemenata i postupaka. Pred publikom je auditivni oblak sačinjen od ženskih glasova, gudača i elektronike koji referira na mnoge teritorije duhovnosti, na sve prolazno, ali i svevremeno. I na kraju koncerta, Tajčevićev Četvrti duhovni stih (Vospojte). Sadašnje i nekadašnje članice ansambla zajedno su na pozornici: eksplozija zvuka i emocija.
