Surova je istina da se za ubistvo novinara u Srbiji ne kažnjava. Ta rečenica je sasvim dovoljna da opiše današnje uslove u kojima novinari u Srbiji rade. Država ništa nije učinila već 30 godina od ubistva Radislave Dade Vujasinović (8. 4. 1994), 25 godina od ubistva Slavka Ćuruvije (11. 4. 1999) i skoro 23 godine od ubistva Milana Pantića (11. 6. 2001).
Sadašnja vlast je gromoglasno najavila razrešenje ubistva Ćuruvije ali, nažalost, izgleda da će se posle svega tim ubistvom baviti samo istoričari, dok za ubistva Dade Vujasinović i Pantića ima još iskra nade da će biti poveden sudski postupak u kome će neko biti i osuđen, ali ne u bliskoj budućnosti.
Kako je pravosuđe došlo do tačke u kojoj se aktivno bavi skupljanjem alibija za vlast, dok istovremeno sa oba oka žmuri na opstrukcije i saplitanje istraga za ubistva novinara? Zato što je novinarima, kakvi su bili naše ubijene kolege, oduzeto pravo da istinu govore, a potom je pravosuđu raznovrsnim formama opstrukcije oduzeta mogućnost da počinioce tih dela kazni. U slučajevima ubistva Ćuruvije i Dade Vujasinović od 2012. u medijima pod kontrolom ove vlasti ponovo se vrši progon žrtava i veličanje državnih funkcionera iz tog vremena pod čijom vlašću su ovi zločini počinjeni, kao i mnoge druge političke likvidacije.
Kako je srpsko pravosuđe došlo do tačke u kojoj se aktivno bavi skupljanjem alibija za vlast, dok istovremeno sa oba oka žmuri na opstrukcije i saplitanje istraga za ubistva novinara
Sve do 2009. smrt Dade Vujasinović bila je zavedena kao samoubistvo, da bi tada okružni tužilac u Beogradu prekvalifikovao događaj u ubistvo, kada je i pokrenut pretkrivični postupak. Postoji pet različitih veštačenja. Prvo te 1994. da je samoubistvo, zatim drugo, veštaka njenih roditelja, da je reč o ubistvu, pa treće Instituta za sudsku medicinu Novog Sada da se ubistvo ne može isključiti i četvrto balističara Vladimira Kostića da su ispaljena dva hica i da je u pitanju ubistvo. Peto veštačenje je obavio holandski forenzički institut u Hagu zaključivši da postoji jedno opaljenje, te da smrtonosne povrede mogu biti „rezultat ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja“.
Tajna zelene fascikle
Prvobitnu istragu su pratili neverovatni propusti, koji do danas nisu bili predmet istrage. Uviđaj je obavljen bez prisustva dežurnog sudije koji je naknadno obavešten da se radi o samoubistvu, iako policija nema pravo da samostalno okvalifikuje događaj. Otisci sa lovačke puške kojom je izvršeno navodno samoubistvo nikada nisu uzeti. Ne postoji zapisnik o dokazima koji su se nalazili u stanu u vreme događaja, a koji su odneti, između ostalog i njena radna fascikla. Nestaju i neki vrlo bitni dokazi – odeća u kojoj je Dada bila, kao i olovna sačma izvađena iz njenog tela tokom obdukcije. Veštaci koje je angažovala porodica utvrdili su postojanje još jedne krvne grupe na fotelji – osim Dadine. Takođe su ignorisane pretnje koje je dobijala pred ubistvo.
Zanimljiva je izjava glavne tužiteljke Srbije Zagorke Dolovac 2012, na godišnjicu Dadinog ubistva, kada je još davala izjave: „Mi u tužilaštvu imamo visok stepen svesti o neophodnosti rešavanja ovog slučaja, kao i da za to postoji veliki javni interes. Zbog toga smatram da smo postigli napredak time što je ranija teza da je reč o samoubistvu isključena, već da je u pitanju ubistvo novinarke koja je objektivno i pošteno radila svoj posao“. Ali od tada ćuti i nije odgovorila ni na pitanja u vezi sa ubistvom troje novinara, koja joj je Radar uputio.
Kada je reč o slučaju ubistva Milana Pantića, prema rečima Dragana Kecmana, inspektora koji je vodio istragu u svojstvu člana Komisije za istrage ubistava novinara, inicijalna istraga je odrađena katastrofalno. Lice mesta nije obezbeđeno kako treba, i potencijalni dokazi su odmah uništeni. Čak nisu obavljeni ni razgovori sa stanarima zgrade: „Da sam na mestu specijalnog tužioca, uzeo bih Pantićev predmet, pozvao Komisiju i saslušao jednog važnog svedoka u inostranstvu, a zatim i jednog od osumnjičenih koji je već pao na poligrafu prilikom ispitivanja.“ Prema njegovim rečima, posle svega postalo je očigledno da nije bilo volje i snage da se istrage rade punom snagom, jer je policajcima uvek bilo stavljano do znanja da paze šta rade i da ne treba da skačemo sebi u stomak.
Inicijalna istraga za ubistvo Pantića je urađena katastrofalno. Lice mesta nije obezbeđeno kako treba, i potencijalni dokazi su odmah uništeni
Na pitanje kako je „prelomljeno“ suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić kaže: „Nije tu postojao jedan trenutak, to je kontinuitet u pružanju otpora. Ono što je posađeno kao seme zla, trajalo je i traje sve ovo vreme. Od Slavka Ćuruvije nikada nije napravljen simbol kakav je on trebalo da bude. Sve je dovođeno u pitanje, puštane su razne priče, a za to vreme potencijalni svedoci su bili pod pritiskom. Poznato nam je da je supruga Radomiru Markoviću prenela poruku: „Ako budeš svedok saradnik, ja uzimam decu i odlazim iz zemlje.“
Amnezija svedoka
Od ubistva Ćuruvije tekle su brojne opstrukcije i medijska kampanja da se slučaj ne bi rešio, što se nastavilo i kada je počeo sudski postupak. Izvođači radova, kada je počeo postupak, bili su isti kao i oni sa kraja 90-ih. Tako se, na primer, u Ilustrovanoj Politici vodila kampanja pred izricanje prvostepene presude 2018. Taj tekst je pisao Đorđe Martić, koji je bio urednik Politike Ekspres u kojoj je po narudžbini Mirjane Marković samo nekoliko dana pred ubistvo objavljen sraman tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ kao uvertira za zločin.
Zanimljiva je uloga funkcionera SNS-a Branka Crnog, koji je u vreme ubistva Ćuruvije bio zamenik optuženog šefa DB-a zadužen za sve operativne poslove, a i kum je optuženog Radonjića. U svedočenju na suđenju Crni se obrušio na važne svedoke tužilaštva iz DB-a pokušavajući da ih diskredituje. On je sve vreme tokom pretkrivičnog postupka, koji traje od kraja 2000, održavao kontakte sa svedocima iz DB koji su na suđenju počeli da pate od iznenadne i selektivne amnezije ili su čak menjali iskaze iz istrage. Sa svedocima je komunicirao i Dragan Filipović – major Fića koji je u Srbiju počeo da dolazi iz Šangaja od 2015. Tako je svedok Aleksandar Radosavljević, koji je učestvovao u tajnoj pratnji Ćuruvije, svedočio 2007. u istrazi da je u blizini mesta ubistva video beli „golf”, koji su koristili pripadnici DB, ali je na suđenju rekao da se toga ne seća. Na pitanje koji su slučajevi tajnog praćenja DB-a, osim Ćuruvije i Ibarske magistrale (ubistvo četiri funkcionera SPO 3. oktobra 1999), završeni ubistvom, Radosavljević je odgovorio: „Ne želim da ugrozim sebe.“ Sudija Snežana Jovanović ga je zatim podsetila da ima pravo da ne odgovori na pitanje kojem bi sebe izložio krivičnoj odgovornosti i sramoti. Radosavljević, čiji je rođak ubijeni pripadnik DB-a Momir Gavrilović (ubice do danas nisu otkrivene), iskoristio je to pravo.
Prvobitnu istragu za ubistvo Dade Vujasinović pratili su neverovatni propusti, koji do danas nisu bili predmet istrage. Uviđaj je obavljen bez prisustva dežurnog sudije
O zastrašivanjima svedoka, optuženih i opstrukciji govorili su na samom suđenju i neki svedoci. Iz policije Dragan Kecman, Mile Novaković i Dragan Karleuša, a iz DB Zoran Stijović, Stevan Nikčević i Vladimir Nikolić. Kecman je rekao da su svedoci iz DB „strahovali za svoj život“, navodeći konkretne situacije. Novaković i Karleuša, koji su istragu vodili 2001, svedočili su da ih je DB opstruisao i da su čak pokušavali da ih skreću sa istrage. Stijović, koji je priveo Radonjića 2001, rekao je da je nakon toga došao do saznanja da je bio „meta pucača koji su došli preko Drine“. On je ispitivao 2001. i Radomira Markovića, pa je povodom toga svedočio: „Marković je bio uplašen i plašio se za svoju i bezbednost porodice.“ Milorad Ulemek Legija, ključni svedok optužnice, rekao je da mu je prećeno da odustane od svedočenja. Osuđeni pripadnici „zemunskog klana“, braća Miloš i Aleksandar Simović, koji su u istrazi potvrdili iskaz Ulemeka, na suđenju su rekli da strahuju za bezbednost svojih porodica ukoliko budu mnogo govorili.
„Sredinom 2021. dobili smo kredibilna uverenja od dve zapadnoevropske bezbednosne službe da imaju mogućnost da uhapse Miroslava Kuraka (bio optužen kao neposredni ubica) koji se već godinama nalazio na slobodi u Tanzaniji, što je moglo da bude prekretnica“, govori Veran Matić, predsednik Komisije za istrage ubistava novinara. „Sa tim uveravanjima kao komisija zahtevali smo hitan sastanak sa direktorom policije Rebićem, pošto nam je u nekoliko navrata rečeno da naša policija nema mogućnost da obavi to hapšenje. Pokrenuta je zvanična procedura. Nekoliko dana kasnije Kurak je bukvalno nestao, očito upozoren.“ Kurak se nakon pravosnažne oslobađajuće presude vratio u Srbiju, o čemu svedoče fotografije na društvenim mrežama.
Pretnje inspektorima
Postupak su pratile i informacije o ugroženosti inspektora Kecmana, koji se pojavljuju 2006, pa 2016. i 2021. Februara 2006. u beogradskom klubu Varadero na Makišu sastali su se Crni, Kurak i svedok Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi sa ubistvom Ćuruvije inspektoru Kecmanu. Bili su postavljeni prislušni uređaji, koji su zabeležili kako Kurak izgovara: „Kecmana treba o’laditi.“ U MUP-u smo nezvanično saznali detalje šta je bilo 2016. Službena beleška Službe za obaveštajne poslove o ugroženosti Kecmana sačinjena je jula 2016. U njoj piše da je prijatelj izvora 23. juna 2016. u jednoj kafani seo pored grupe ljudi čija je imena naveo i koji su razgovarali o likvidaciji Kecmana. Nikakve reakcije na ovo nije bilo u MUP-u. Tek kada je Radna grupa za ubistva novinara saznala za to i tražila 7. februara 2017. zvaničnim dopisom informacije o ugroženosti i Kecmana i drugih članova, dobila je prvo veoma neobičan odgovor. Naime, skoro mesec dana kasnije 3. marta 2017. stigao je odgovor iz MUP, tačnije iz Službe kriminalističke analitike UKP-a, koji je potpisao Nemanja Bojičić. U odgovoru se navodi da su izvršene provere i da ne raspolažu informacijom da je Kecman ugrožen. Do danas niko iz MUP nije objasnio zašto ništa nisu preduzeli, kada je sačinjena beleška o ugroženosti Kecmana i kako je moguće da su prvo dali odgovor da nemaju informacije o tome.
Sve ove godine sprovodi se opstrukcija suđenja za ubistvo Ćuruvije, podmeću se imena lažnih izvršilaca, plasiraju se tekstovi kojima se negira ili relativizuje učešće RDB-a u ubistvu
Poslednja informacija iz septembru 2021. „Pouzdani kontakt preneo je Kecmanu razgovor koji je imao sa B. C., visokim funkcionerom DB-a u vreme ubistva Ćuruvije. B. C. je rekao da ga je drug iz Južne Afrike zvao, ne navodeći ime o kome se radi, i da vrši pritisak na njega da reši problem koji ima, te da policija intenzivno radi na njegovom pronalaženju, a da je za sve to odgovoran Kecman, te da on to gura. Drug mu je rekao da mora da reši taj problem kako zna…“, objašnjava Veran Matić. On kaže da je inspektor Kecman u službenoj belešci izneo dva moguća pravca, šta bi moglo da znači „rešavanje problema“: „Da se ubrza okončanje sudskog postupka u vezi sa ubistvom Ćuruvije u njihovu korist da se oslobode odgovornosti i, druga opcija, da se njemu (Kecmanu) uputi poruka i na neki način nanese neprijatnost.“
Advokat Slobodan Ružić, zastupnik dece ubijenog novinara, kaže za Radar da od dana ubistva Ćuruvije do trenutka kada su pravnosnažno oslobođeni svi optuženi, paralelno su tekla dva procesa. „Prvi proces su predstavljale radnje koje su preduzimali pripadnici kriminalizovanog dela RDB, kao i raznih znanih i neznanih saradnika Službe, u cilju sprečavanja otkrivanja i hapšenja svih umešanih u ubistvo, a drugi proces su propusti učinjeni u toku postupka pred nadležnim državnim organima, u policiji, tužilaštvu i sudu, uz obilato mešanje politike u ovaj proces. U ovom prvom procesu, najpre, policijsko odeljenje nadležno za ubistva, Treće odeljenje Gradskog SUP-a, umesto da istog trenutka po saznanju za ubistvo započne masivnu policijsku istragu, odradilo je samo kriminalističko-tehnički deo posla, a prava istraga počinje tek posle 5. oktobra. Sve ove godine sprovodi se opstrukcija, podmeću se imena lažnih izvršilaca (Luka Pejović, Prika, Ćanda…), plasiraju se u štampanim medijima tekstovi kojima se negira ili relativizuje učešće RDB-a u ubistvu, po elektronskim medijima gostuju razni ‘eksperti’ koji otkrivaju pravu pozadinu ubistva, Ćuruviju prikazuju kao problematičnog, preambicioznog, prijatelj je sa Mirom Marković koja ga je štitila, svi znaju šta je videla ili nije videla Branka Prpa i tako dalje. A kada je započeo krivični postupak protiv osumnjičenih, sve navedeno se udesetostručuje.“
Advokat Ružić zatim navodi da se u ovom drugom procesu postoje neki državni službenici – policajci, tužioci i sudije koji su iskreno i uz veliki trud pokušavali da se slučaj razreši, ali na slučaju su radili i oni koji su izuzetno ambiciozni, ali nisu dovoljno kompetentni, a bilo je i onih čije bi se postupanje moglo staviti pod ozbiljnu proveru.
Direktan uticaj vlasti
„Dugo bi trajalo nabrajanje svega što je u tom zvaničnom policijskom i pravosudnom postupku urađeno, ili nije urađeno, a izaziva kontroverze, ali nabrojaću samo najvažnije. Radomir Marković ostao je i posle 5. oktobra na čelu RDB, sve do formiranja Đinđićeve vlade, čime je koza ostavljena da čuva kupus. Komisija RDB formirana od rukovodilaca Službe da od svih članova Službe pribavi izjave o njihovom učešću u tajnoj pratnji i drugim službenim radnjama, odradila je svoj deo posla, u tim izjavama bila su brojna saznanja od koristi za krivični postupak, ali ih je sud kasnije odbacio kao informacije pribavljene od građana koje se ne mogu koristiti, što je po meni najveći skandal celokupnog suđenja.
Na pitanje koji su slučajevi tajnog praćenja DB-a, osim Ćuruvije i Ibarske magistrale završeni ubistvom, svedok Radosavljević je odgovorio:„Ne želim da ugrozim sebe“
Izjava Ulemeka koja je pribavljena na zakonit, ali nepotrebno netransparentan način. Izostanak odgovarajućih radnji da bi se omogućila bezbednost svedoka koji su odbili na glavnom pretresu da svedoče. Nepreduzimanje radnji na pronalaženju i hapšenju Kuraka, posebno nakon saznanja da se u jednoj afričkoj zemlji obratio našoj ambasadi radi produženja ili izdavanja pasoša. Insistiranje postupajućeg tužioca na sopstvenoj koncepciji gonjenja, bez obzira na kvantum dokaza kojim je raspolagao. Brojne su i neujednačene izjave jedinog očevica, Branke Prpe, nepreduzimanje radnji na obezbeđivanju zaštite njene bezbednosti, predlog tužioca da se saslušava bez ikakve potrebe nekoliko desetina svedoka, predugo trajanje sudskog postupka. Direktan uticaj vladajuće političke strukture na pokretanje zvanične tužilačke istrage, davanje neodmerenih političkih izjava kojima se vršio nedozvoljeni uticaj na pravosuđe, i kojima se najavljuje donošenje osuđujuće presude, a sve zarad ostvarivanja nedozvoljene političke koristi“, kaže advokat Ružić.
On zaključuje da je „ova stvar pravosudno trajno rešena“ i dodaje: „U budućnosti svim ovim spornim pitanjima baviće se istorija. Ni za milimetar nisam promenio svoj stav da je Ćuruviju ubio kriminalizovani deo RDB, dokazi za to su zaista brojni, ali na moju žalost, to nikada neće biti utvrđeno u nekoj sudskoj odluci.“
Do danas niko iz MUP nije objasnio zašto ništa nisu preduzeli kada je sačinjena beleška o ugroženosti Kecmana i kako je moguće da su prvo dali odgovor da nemaju informacije o tome
Da li danas živimo u normalnoj i pristojnoj Srbiji, gde se žrtve ne progone i gde zločinci bivaju osuđeni, najbolje svedoči izjava Aleksandra Vučića, koju je dao prilikom pokretanja istrage za ubistvo Ćuruvije početkom 2014: „Te probleme moramo da rešimo da bismo živeli u normalnoj i pristojnoj Srbiji.“ Vlast i institucije koje su pod njenom kontrolom očito neće postaviti pitanje sopstvene odgovornosti za ovakvu državu, već račun za to mogu da im uruče građani.
