I bi najveći protest u istoriji ove zemlje – 15. marta 2025. godine ispisane su stranice koje će se pamtiti zauvek, a oni koji su bili tu imaće vazda šta da prepričavaju potomcima, dok i sami sebi ne postanu dosadni. Nikada ranije Beograd nije bio toliko fizički mali da primi sve koji u njega stižu, a ovog puta tražila se ulica više.
Pristigli smo sa svih strana. Nije nas sprečilo ni otkazivanje vozova i autobusa, nije nas sprečilo ni konstantno bogoradanje nenadležne institucije o nekakvom strašnom nasilju koje nas čeka, nisu nas sprečili ni ćaciji u Pionirskom parku, u sastavu jedan student plus gomila kriminalaca, batinaša i svega ostalog zamislivog i nezamislivog šljama.
Odlazi cirkus…
U trenutku pisanja ovog teksta, ćaciji lagano odlaze iz našeg lepog grada. Neispunjenih zahteva, povlače se u jazbine iz kojih su izmileli, a u nekada lepom parku iza njih je ostao svinjac koji se neće tako brzo zalečiti. Što možda i nije loše jer će nenadležna institucija sada sa terase svog radnog mesta moći bar još neko vreme da gleda ogledalo svoje politike i onoga u šta je pretvorio celu zemlju, a protiv čega su studenti i građani ustali.
Studenti su, sa druge strane, kao i uvek, za sobom očistili čitav grad i još jednom pokazali šta je patriotizam i kakvu zemlju žele. Unutrašnja čistoća uma i srca neminovno vodi i dobrim spoljnim higijenskim navikama, a sve to nekoga izgleda jako nervira, toliko da nije mogao da podnese činjenicu da pola miliona ljudi može da 15 minuta stoji u potpunoj tišini i žali za onima koji su ubijeni bahatošću i kriminalnim kombinacijama.
I dok je nenadležna institucija najavljivala da će 15. uveče odsvirati kraj obojenoj revoluciji – možda je mislila na ono pištanje koje je poobaralo ljude – dinstanje žilave govedine je tek počelo
Zato je odlučio da ih napadne soničnim oružjem, zvučnim topom ili nečim drugim, to će bez dileme biti utvrđeno pre ili kasnije. Bio je to potez očajnika kojem su studenti još jednom pokazali da su pet koraka ispred u promišljanju i organizaciji onoga što rade, pa je ostao bez velikog finala u kojem je krv iz Novog Sada trebalo da spere krvlju sa beogradskih ulica.
Na kraju je jedino što mu je preostalo bilo to da izazove bar malo panike kako bi tog dana postigao bar nešto. Možda i sada na ripit gleda te snimke, tapše sebe po ramenu i govori „Koji si ti meni kralj!“ Dobro, možda kralj koji više nigde ne sme da mrdne u narod, kralj čiji se sve malobrojniji podanici provedu kao bosi po trnju (ili po jajima, ako ćemo precizno) gde god da krenu i koji više ni za 100 evra po danu ne može da kupi dovoljno onih koji će da ga vole za dnevnicu.
I dok su u redakciji Informera slavili napad na građane, zvaničnici su „oštro demantovali“ da se išta desilo, misleći valjda da će nekoga zastrašiti najavama da će napadnuti građani odgovarati zbog širenja dezinformacije i panike. Jer građani su, valjda, iz čiste obesti i zle namere padali po ulicama, dobili glavobolju, mučnine i zaustavljali sebi pejsmejkere samo da bi naudili državi i sproveli obojenu revoluciju zajedno sa zlim studentima. To je, manje-više, ono što su nam svojim javnim nastupima i obraćanjima poručili predsednik Srbije, ministar policije, MUP, vojska, ali i nadležno tužilaštvo i beogradski Urgentni centar.
I dok je nenadležna institucija onomad najavljivala da će 15. uveče odsvirati kraj obojenoj revoluciji – možda je mislila na ono pištanje koje je poobaralo ljude u Ulici kralja Milana? – dinstanje žilave govedine je, kako reče profesor Jovo Bakić, tek počelo, nakon 13 godina kuvanja. Jedino je malo problem što tu govedinu niko razuman ne bi pojeo. Nije zdravo, a nije ni higijenski. A higijena je, kako su nam pokazali studenti, ovih dana bitnija nego ikad.
