Eto nama zabave. Sprema se predsednik Srbije da napiše knjigu kako je pobedio obojenu revoluciju. Do Vidovdana, svetski bestseler, kaže. Što da ne? Fantastika je popularna kao oblik spekulativne fikcije, kreće se u izmišljenom svetu i oslobođena je uobičajenih ograničenja. Taj žanr njemu veoma odgovara. Može u knjizi da se tuče sa izmišljenim neprijateljem do mile volje i da ga „složi kao Panta pitu“, o čemu inače često fantazira. Doduše, pre dve godine je najavljivao da piše čak dve knjige jer, kako je tada rekao, literarno nije nadaren ali je faktografski prebogat. Da li za ta remek-dela još nije uspeo da nađe izdavača ili sprema sabrana dela ostalo je za sada da se nagađa. Ipak, zainteresovana publika u međuvremenu neće ostati uskraćena. Dok svoju bujnu maštu ne pretoči u sitno slovo, predsednik će, obilazeći Srbiju, kao usmeni pripovedač da nas svakodnevno zasipa fantazijama o svojim junačkim podvizima u borbi sa neprijateljima, spolja i iznutra.
I tu prestaje cinizam. Jer počinje stvarnost i opasna igra režima koji već tri meseca mobiliše sve resurse kako bi našao dovoljno gadnu temu kojom bi uspeo da pokoleba pobunjeni univerzitet i građane. Studenti, rektorski kolegijumi, političke stranke, ProGlas, Anketna komisija, Ješić i Gruhonjić, Tonino Picula, ustaše, zapadne službe… svi su provučeni kroz blato intriga i laži u pokušaju da se nađe seme iz koga bi mogla da nikne dovoljno zapaljiva tema pogodna da se na njoj gradi nova homogenizacija oko vođe. I da se istovremeno kompromituju protesti i odvrate studenti i građani od masovnog izlaska na ulicu. A već se u preko 260 mesta u Srbiji masovno traži ispunjenje studentskih zahteva, odnosno pravna država koju je otela i zarobila politička vrhuška.
Spin o otcepljenju Vojvodine je odmazda za pobunu koja je planula u Novom Sadu. Osveta za to što je taj grad simbolički centar otpora. I to Novi Sad, za koji su verovali da je politički pacifikovan, sigurna kuća SNS za sve poslove koji se kontrolišu iz najbližeg predsednikovog okruženja
I onda se mašinerija zla dosetila da smisli spin o otcepljenju Vojvodine kao odmazdu za pobunu koja je planula u Novom Sadu. Kao osvetu za to što je taj grad simbolički centar otpora i podsećanje na nečistu savest režima koju oličava pad nadstrešnice. I to Novi Sad za koji su verovali da je politički pacifikovan, da je najtvrđe uporište vlasti, sigurna kuća SNS za sve poslove koji se kontrolišu iz najbližeg predsednikovog okruženja. Ne mogu da mu oproste onu spektakularnu sliku desetina hiljada građana na ulicama, ni trpezu koju su prostrli duž vojvođanske ravnice, ni suze na mostu kad su beogradski studenti dopešačili do novosadskih kolega i zagrlili se. Jer ta slika je raznežila ceo region i otvorila srca.
Kako da ne stigne kazna za to što predsednik zazire da prošeta Novim Sadom i to predstavlja kao podvig, koji se uz to nije ni dogodio. Kako da prikrije bes što je na Sretenje država morala da otkaže svečanost i sve aktivnosti koje se tradicionalno održavaju u Kragujevcu, jer tamo očigledno za njih nema mesta. Zaleteo se predsednik da najavi miting na Sretenje u Novom Sadu pa se ujeo za jezik i rekao „napravićemo ne mogu da kažem veliki ali ne mali skup na teritoriji Vojvodine, da li će to biti Novi Sad ili neko drugo mesto, videćemo i doneti posebnu deklaraciju o Vojvodini u Srbiji, političku deklaraciju, koja nema veze ni sa kakvim protestima, ni sa čim“. Istina je, deklaracija o Vojvodini nema veze ni sa čim osim sa očuvanjem vlasti. Mora zato da grmi: „Vojvodina je Srbija. Zauvek. I nema popuštanja i uzmicanja“, jer ga jedna druga simbolika veoma uznemirava. Sretnimo se na Sretenje. Maratonci kragujevačkog univerziteta uručili su poziv studentima i građanima Srbije za susret u danu kad je počeo Prvi srpski ustanak i kad je jedan ustav označio želju za demokratskim društvom i državom.
