Kratki komentari na marginama knjiga, „škrabotine“ prethodnih čitalaca, pomalo liče na poruke ostavljene na zatvorskim zidovima. Urezuju se u čitaočevu svest, gotovo koliko i originalni tekst, ponekad iritirajući, češće otključavajući nove prostore značenja.
Kada je reč o delu Vaclava Havela Pisma Olgi, štampanim u Prosveti 1989, u prevodu Aleksandra Ilića – kolekciji epistola odabranim među sto četrdeset četiri napisane od 4. juna 1979. do 4. septembra 1982. – opaske grafitnom olovkom na našem primerku prave društvo u samici! „Hrabri su uvek mladi, kukavice su uvek starci“, ne skriva zagonetni čovek svoje nedoumice. Uzvikuje: „Da li Havel voli Olgu?“, ali povremeno uz eseje disidenta pronicljivo analizira tekst, taman udario znak pitanja i uzvika, ništa drugo.
Vaclav Havel piše o hemoroidima, kako se bori „s manjkom svetlosti danju i manjkom mraka noću“, te da sebi nikako ne dopušta pitanje „da li je sve vredelo tolikih nevolja“. Ima tekuću vodu, normalan klozet, svoj krevet; gleda estradnu predstavu koju su zatvorenici izveli za zatvornike. Čita knjigu o Etrurcima, o Kartagini. Odlazi u zatvorski bioskop. Seća se ranijih vremena: radio je kao laborant, bio kulisni radnik, vojnik, student. „Svako veče slušam i dečju igru s obližnjeg igrališta, tako da ipak imam nekakvu vezu sa spoljašnjim svetom. Pokušavam da se malo bavim jogom, ali za to ovde nema prostora; svaki pokret mora biti proračunat u milimetar.“
I danas vidim Olgu Havel kako sedi u fotelji, mršava i sumorna, modrih podočnjaka, obavijena dimom cigarete. Malo je govorila. Činilo mi se da je bila sita brojnih poseta i da se nije ničemu dobrom nadala
Tanja Petovar
Premda bačen u provaliju, egzistencijalistički ponire u suštinu, ne odstupajući od optimizma. Nabraja dobra i rđava raspoloženja – tu su poučni redovi o nedeljnoj teskobi, takođe o ravnodušnosti, pogotovo pozorištu.
Kakvim izrazom sve postiže?
Saznajemo da rečenice poslane iz zatvora dele istu sudbinu: „Čovek ima na umu da se pisma kontrolišu, tu je i nužnost da se piše čitljivo (dakle, pomalo dečjim rukopisom)“. Namerava da u tim redovima na izvestan način „razgovara sa samim sobom“; da se „samoneguje“ i ponudi „mikroeseje“ čiji kraj katkad iznenada dođe jer nema više papira.
A kakva je uloga Olge, junakinje iz naslova?
Uglavnom dobija savete: „Ukratko, trebalo bi da živiš kao da sam ja negde na izletu, potpuno normalno“. Ili informacije da je izašla nova ploča Bee Geesa „koju bi svakako trebalo da kupiš“.
Otkud priča o Havelovim – ne mogu da znam! Na putu do Rovinja, počeo sam da zapitkujem Tanju Petovar o Karelu Švarcenbergu čiji je mandat češkog ministra spoljnih poslova istekao leto, dva ranije. Možda smo na usputnoj benzinskoj pumpi, na odmorištu, listajući novine ugledali njegovu fotografiju uz glupu vest da je rutinski zadremao na sastanku. Ili će pre biti da smo spazili tipa s leptir mašnom dok se u kasno septembarsko popodne žurno vraća u automobil, pa je iz podsvesti izronio moj stari strah da vozača slučajno ne prevari san…
U svojstvu članice saveta Međunarodne helsinške federacije za ljudska prava sa sedištem u Beču, beogradska pravnica Tanja Petovar, inicijatorka osnivanja Helsinškog komiteta za ljudska prava Jugoslavije u proleće 1987, bila je u prilici da u više navrata poseti Čehoslovačku krajem osamdesetih i prisustvuje brojnim događajima pre pada sovjetskog režima u ovoj zemlji. Predsednik saveta bio je upravo Karel Johanes fon Švarcenberg, crveni princ Beča, a generalni sekretar Šveđanin Gerald Nagler, bivši biznismen, posvećen borbi za ljudska prava.
U martu 1989, sa tročlanom delegacijom, posetila je Olgu Havel.
Pamti stari porodični stan nekada imućnih Havelovih roditelja: „Velike sobe, visoki plafoni, prozori sa pogledom na Vltavu i Karlov most. Sve je delovalo oronulo, bez grejanja. Dočekali su nas supruga Olga, i Havelov mlađi brat Ivan sa ženom. Svi su pušili bez prestanka. I danas vidim Olgu kako sedi u fotelji, mršava i sumorna, modrih podočnjaka, obavijena dimom cigarete. Malo je govorila. Činilo mi se da je bila sita brojnih poseta i da se nije ničemu dobrom nadala. Otišli smo potišteni, iznova suočeni sa nesrećom koja se sa sovjetskom okupacijom svalila na tu civilizovanu i nekada demokratsku zemlju. Nismo slutili da ćemo u tom istom gradu, krajem te iste godine, biti u masi ozarenih Čehoslovaka koji su sa posetiocima iz celog sveta delili ushićenje slobodom donete nakon četiri decenije plišanom revolucijom.”
Tom susretu prethodili su događaji vezani za Simpozijum Cehoslovačka 88, organizovan u novembru 1988. „Osmislila ga je grupa za ljudska prava Charter 77 sa još četiri slične organizacije. Događaj je zamišljen kao rekapitulacija ključnih tačaka u razvoju Čehoslovačke: 1918-38-48-68. Istovremeno je trebalo i da se ozvaniči postojanje Helsinškog komiteta za ljudska prava Čehoslovačke na čijem čelu je bio Jirži Hajek, ministar inostranih poslova u Dubčekovoj vladi do 1968, a među osnivačima i Jirži Dinsbir, tada novinar. Havel je na simpozijumu i kasnije delovao opušteno, uvek u farmerkama i sakou kada sam ga sretala.“
Organizatori su skup najavili vlastima u septembru, nakon čega su krenuli raznovrsni pritisci i pretnje. Prilikom otvaranja, 11. novembra 1988, pojavili su se uniformisani ljudi i odveli organizatore, Jirži Hajeka i Havela koji je u tom trenutku otvarao skup.
„Prvi put sam prisustvovala državnom nasilju na otvorenoj sceni – pred svim učesnicima simpozijuma, domaćim i stranim. Uprkos šoku, domaćini su se reorganizovali i nastavilo se sa radom. Pušteni su posle nekoliko dana, nakon brojnih intervencija.”
Tanja nas podseća da je Havel ponovo uhapšen 15. januara 1989. i osuđen na devet meseci zatvora, usred masovnih demonstracija na godišnjicu samospaljivanja Jana Palaha, održanih na trgu Vaclavske Namesti.
Opet su usledile brojne intervencije, uključujući i apel sa godišnje konferencije OEBS-a iz Beča. „Pušten je u maju, dok su ostali izdržali kazne do kraja. IHF se na svaki način zalagao da se aktivisti za ljudska prava puste iz zatvora i da se njihove porodice zaštite od pritisaka i ucena”, ističe Tanja Petovar.
Vaclav Havel bio je predsednik Čehoslovačke od 1989. do 1992, a potom Češke od 1993. do 2003.
„Mene verovatno očekuje velika kibla žuči“, napisao je na 17. stranici, 2. novembra 1979. Subota…
