Dva dokumenta, sporazum i podizvođački ugovor kineske kompanije China Civil Engineering Construction Corporation (CCECC) sa Startingom iz Batajnice, čiji su vlasnici Ljiljana Tripković i Nikola Trivić, ujedno i direktor firme, bacaju novo svetlo na slučaj nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, koja se srušila 1. novembra i usmrtila 15 ljudi. Optužnica, koju je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo 30. decembra, naime, ne obuhvata i moguću korupciju, već se bivši ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić, bivši direktor Infrastrukture železnice Srbije Nebojša Šurlan, njegova naslednica Jelena Tanasković i još 10 okrivljenih terete da su izvršili krivično delo protiv opšte sigurnosti.
Iz sporazuma i podizvođačkog ugovora CCECC i Startinga, koji su objavljeni na sajtu Višeg javnog tužilaštva 1. januara, a prvi je javnost o tome obavestio Forbs Srbija, jasno se vidi da je prvim dokumentom iz novembra 2021. bilo dogovoreno da domaći podizvođač za svoj deo posla na rekonstrukciji stanice dobije 1.922.051,6 evra, da bi posle samo nešto više od pola godine, u julu 2022, podizvođačkim ugovorom, ta suma bila uvećana čak 2,66 puta, na 5.116.401,15 evra. Iako u prvom sporazumu jasno piše da ugovorena cena od oko 1,9 miliona evra „uključuje sve obaveze podizvođača po ovom ugovoru“. Zbog toga se sa nestrpljenjem očekuju građevinske knjige, jer će tek iz njih moći da se vide konačne cene svakog posla i koliko one odudaraju od predračunskih i cena definisanih pojedinačnim ugovorima.
Jasne indicije da se radi o privrednom kriminalu
Za Jasminu Paunović, tužiteljku Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, to je samo još jedan dokaz da, kada je u pitanju krivičnopravna odgovornost za rušenje nadstrešnice, ovaj slučaj prevazilazi nadležnost Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, jer se, kako kaže za Radar, radi o privrednom kriminalu. Tim pre što je, izbegavanjem da se primeni Zakon o javnim nabavkama, očigledno protivpravno pribavljena velika imovinska korist, na štetu Republike Srbije, s obzirom na to da je sve troškove gradnje plaćala država, preko javnog preduzeća Infrastruktura železnice Srbije i Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Uz ogradu da je sporazum CCECC i Startinga iz novembra 2021. morao da nastane na osnovu prethodnog ugovora o izgradnji (adaptaciji), zaključenog između naručioca posla – finansijera (Vlade Srbije i Infrastrukture železnice Srbije) i izvođača radova (kineskog konzorcijuma), a da taj ugovor, u kome se preciziraju prava i obaveze kineske firme, još nije objavljen, tužiteljka Paunović naglašava da joj nije jasno kako je Starting angažovan kao podizvođač na osnovu „prijateljskih konsultacija“.
„Takav kriterijum izbora nije poznat ni u jednom zakonu Republike Srbije. Ovakav termin, upotrebljen u ovako važnom ugovoru, koji se može smatrati i međudržavnim, dovodi do zaključka da je upravo Starting izabran samim ugovorom između naručioca radova i samog izvođača. To ostaje kao mogućnost, jer kako bi kineska firma kao izvođač mogla da zna za jednu od hiljade drugih domaćih građevinskih firmi i da baš nju angažuje. Ili je do tog podizvođača došla na neki drugi način, ali sigurno ne, bar to nije navedeno, na tenderu“, ističe Paunović.
Nadalje, objašnjava sagovornica Radara, Starting je preuzeo obavezu prema CCECC da za svoje podizvođače angažuje proverene, profesionalne i odgovorne firme, za koje je morao prethodno da dobije pismeno odobrenje kineskog izvođača, kojem je morao da svake dve nedelje dostavlja listu obavljenih radova, a on je posle provere bio dužan da im ono što je urađeno isplati u roku od 45 dana.
Nije jasno kako je Starting angažovan na osnovu „prijateljskih konsultacija“, jer takav kriterijum ne postoji u važećim zakonima, što ukazuje na zaključak da je ta firma za podizvođača izabrana ugovorom između naručioca radova, odnosno države i samog izvođača
Jasmina Paunović
„Prema mom skromnom mišljenju, velika je odgovornost Startinga za rekonstrukciju stanične zgrade, sa nadstrešnicom, kako zbog izbora svojih podizvođača, jer i oni snose odgovornost u okviru svog angažovanja, a snose odgovornost i prema kineskoj firmi koja ih je angažovala, a iz objavljenih dokumenata se vidi da je to bilo na štetu građana Srbije, jer se sporazum iz novembra 2021. i podizvođački ugovor iz jula 2022. razlikuju samo u procenjenoj vrednosti radova, koja je za samo šest meseci povećana sa 1,9 na 5,1 miliona evra“, ističe Jasmina Paunović.
Uz to, ona naglašava da pored ugovora, shodno obaveznom ispostavljanju liste izvedenih radova, kao i privremene i konačne situacije, za sve obavljene radove trebalo je da budu izdate fakture, kako bi se pravdao svaki isplaćeni dinar. Konačno, na osnovu objavljenih podataka, ostaje nejasno da li su eventualno postojali aneksi osnovnog ugovora, na koji bi se oslanjale sve uvećane cene radova, konstatuje tužiteljka Paunović.
Kako je država plaćala 150 evra za nešto što realno vredi 20 evra
Da ima osnova za proširenje istrage i u drugom pravcu, zbog moguće korupcije, smatra i inženjer geologije Zoran Đajić, koji je za rekonstrukciju, dogradnju i adaptaciju Železničke stanice bio angažovan za stručni nadzor svih kamenorezačkih radova, najpre kao konsultant Startinga, do 19. avgusta 2022, sa kojim je ugovor raskinuo jer su oni insistirali da može da nadzire njihove radove samo kad ga oni pozovu. Možda deo objašnjenja za takvo ponašanje leži u pričama nekih radnika na gradilištu koji su Đajiću govorili da iza Startinga zapravo stoji bivši predsednik Tomislav Nikolić.
„Samo treba pratiti tokove novca i videti gde je on završio. Uostalom, Saobraćajni institut CIP je vrednost svih radova za dogradnju i adaptaciju pothodnika Železničke stanice procenio na 31,21 milion dinara bez PDV-a, odnosno na 37,45 miliona dinara sa PDV-om, ali su na kraju oni koštali višestruko više. Navešću samo jedan primer koji pokazuje kako je do toga došlo. Po proračunu CIP-a stavljanje jednog dužnog metra mermera trebalo je da košta oko 20 evra, a Deko tim, kao jedan od podizvođača CCECC, zadužen za sve kamenorezačke radove, svaki metar fakturisao je 150 evra“, navodi Đajić.
Poseban je problem, objašnjava, što kineskim izvođačima zapravo nije ni odgovaralo da domaći podizvođači, angažovani bez tendera, nude niže cene, jer na kraju krajeva sve to plaćaju poreski obveznici Srbije. S obzirom na to da oni samo svoju fakturu, koju šalju kineskoj firmi iznad njih, a ona potom svoj račun isporučuje Ministarstvu građevinarstva, uvećavaju za određeni procenat, njima se više isplati da im se zarada od 12 ili 20 odsto zaračuna na dva nego na milion evra.
„To je suština problema, sve vreme i pričam o tome, ali izgleda nema ko da me čuje. A ova istraga neće biti kompletna ako se ne ispita i taj deo koji se odnosi na moguću korupciju. Tim pre što su zvaničnici javno saopštili da je rekonstrukcija plaćena 16 miliona evra, dok je procenjena vrednost po arhitektonskom projektu CIP-a trebalo da bude tek nešto veća od tri miliona evra. Čak i da je realni trošak bio duplo veći od planiranog ili šest miliona, gde je nestalo 10 miliona evra. I kada će u istragu da se uključi i tužilaštvo za organizovani kriminal“, pita se Đajić.
Taj recept se u suštini svodi na to da domaći podizvođač nabavi mermer za 58 evra po kvadratu, čija montaža ne bi smela da bude skuplja od 30 evra. Ali, umesto da svaki kvadrat naplati uvrh glave 100 evra, Starting je kineskoj firmi CR11BG, takođe jednom od podizvođača, slao fakturu na 260 evra po kvadratu.
Ova istraga neće biti kompletna ako se ne ispitaju i tokovi novca. Tužilaštvo bi trebalo na osnovu naplaćenih faktura da proveri da li je i kako prvobitno projektovanu cenu nekih radova država na kraju platila pet, osam ili deset puta više. Ako to nije privredni kriminal, šta je
Zoran Đajić
„Nemam te papire kod sebe, ali sam to video svojim očima. A čuo sam od drugih učesnika u poslu da je CR11BG drugoj kineskoj firmi, China Communication Construction Company (CCCC), prosleđivao fakturu sa cenom uvećanom za 12 odsto, a CCCC sledećem u lancu, kompaniji China Railway International Corporation (CRIC) za još 20 procenata, da bi ona tako uvećanu cenu dodatno povećala za 50 do 100 odsto i tako naduvanu fakturu slala Infrastrukturi železnica i Ministarstvu građevinarstva za plaćanje. Za to nemam materijalne dokaze, ali bi tužilaštvo svakako trebalo na osnovu naplaćenih faktura da proveri da li je i kako prvobitno projektovanu cenu nekih radova država na kraju platila pet, osam ili deset puta više. A ako to nije privredni kriminal, šta je“, pita se Đajić, uz opasku da je sve te fakture i naloge za plaćanje neko morao da potpiše.
Da li je Deko tim deo nekog većeg tima
Indikativno je, takođe, što je za sve radove sa kamenom na Železničkoj stanici u Novom Sadu, od početka do kraja, bio angažovan Deko tim iz Beške, firma koja do tada praktično nije imala nikakvog iskustva u tim poslovima. Nju je, naime, Nenad Ignjatović osnovao u avgustu 2020. za trgovinu na veliko i malo, kasnije je biznis proširio i na pranje tepiha, da bi je 2022. registrovao i za „postavljanje podnih i zidnih obloga“. Nedugo potom Deko tim je angažovan na državnom projektu, najpre kao jedan od podizvođača Startinga, a kasnije, kad su malo ojačali, sklopili su ugovor direktno sa CCECC, koji je nabavljao kamen, a Deko tim ga je samo montirao ili (se) ugrađivao.
76,6 puta
ili sa 2,7 na 209,7 miliona dinara povećani su za samo dve godine prihodi Deko tima iz Beške, koji je osnovan u avgustu 2020, a tek 2022. registrovan za „postavljanje podnih i zidnih obloga“ i odmah je angažovan na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu
Baš u to vreme im je krenulo i ukupan prihod Deko tima za samo dve godine, od 2021. do 2023. povećan je 76,6 puta, sa 2,7 na 209,7 miliona dinara ili 1,8 miliona evra. Tome je presudno doprineo angažman na renoviranju pothodnika na Železničkoj stanici, jer je Deko tim samo montažu mermera naplaćivao od 70 do 90 evra po dužnom metru, a realna cena je, po rečima Đajića, od 20 do 30 evra.
U međuvremenu, 31. decembra, Departman za građevinarstvo i geodeziju Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu veštačenjem je utvrdio da je nakon rekonstrukcije srušena nadstrešnica bila za 23,11 tona teža nego pre. Na to bukvalno od prvog dana ukazuje i sagovornik Radara, po čijim je rečima po projektu CIP-a samo trebalo zameniti oštećene ploče na nadstrešnici i skinuti sve slojeve do betona na gornjoj površini i na nju naneti hidroizolacioni sloj od 1,5 milimetara. Umesto toga nadstrešnica je dodatno opterećena, u trenutku pada bila je teška 199 tona i zatege nisu mogle da podnesu toliki teret. „I tu dolazimo do ključnog pitanja: ko je radio betonske radove na nadstrešnici, a to bi svakako morali da znaju ljudi iz Deko tima i Startinga“, kaže Đajić.
