Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ovih dana baš nije lako. Bez imalo ironije, mada bi neko to mogao pomisliti, jer on redovno od sebe pravi žrtvu. I šta god se nekom drugom loše i užasno desi, nekako uvek na kraju on ispadne najveća žrtva. Ili bar pokuša da ispadne.
Ali ne. Ovog puta mu zaista jeste teško. Studenti ne posustaju, a definitivno je shvatio da sa njima ne može tako lako da izađe na kraj kada su mu onomad poručili da je nebitan i da nemaju šta da razgovaraju sa njim. Kao da ne znaju kako funkcioniše ova država! Ali zapravo znaju vrlo dobro i ne žele da pristanu na tu igranku na koju je većina, po principu sporo kuvane žabe, pristala, pa je i nakon 12 godina uzimala zdravo za gotovo da jedan čovek odlučuje o svemu i da dnevno po nekoliko stotina puta krši Ustav. E pa, nije to zdravo, ali je sa tim gotovo, poručila je omladina i nastavila da insistira na svojim zahtevima i na jednoj pomalo čak jeretičkoj zamisli u ovoj zemlji, da nadležne institucije rade posao za koji su nadležne.
A pokušao je predsednik sve. Prvo ih je ignorisao. Onda je pokušao da ih potkupi. Kada ni to nije uspelo, na scenu su stupili batinaši i provokatori. I to se neslavno završilo. I sada svakodnevno obigrava nacionalne frekvencije i vređa ih. Ne nacionalne frekvencije, već studente. I ostaće verovatno zabeleženo, jer se ranije nije dešavalo u toj meri, da je pre Nove godine i nakon nje gotovo svaki dan, čak i u novogodišnjoj večeri, gostovao na nekoj od nacionalnih frekvencija. Valjda da objasni, da narod razume.
No, što više predsednik objašnjava, to narod sve manje razume. I to traje već neko vreme, od one famozne konferencije, kada su ga studenti u živom programu, na njegovom „terenu“, izviždali i toliko izbacili iz koloseka da se u njega više nikada nije vratio. Od tada su svi njegovi nastupi mešavina svađa sa izmišljenim neprijateljima, nepovezanih tokova misli i fantazmagorija, vređanja svih koji u kratkom razmaku između dva obraćanja stignu da mu se zamere, teorija zavera, maltretiranja servilnih voditelja i priča iz rubrike „nije se desilo“.
Od 17.000 „lojalista“, koliko ih navodno ima, Vučić je pomenuo samo dvojicu, brata Andreja i Dragana J. Vučićevića, što i ne zvuči baš reprezentativno, ako se setimo njihovog junaštva zabeleženog kamerama, prvog u susretu sa policijom, a drugog u susretu sa besnim ženama
Jedna od tih, prilično bizarnih i nerazumljivih je i priča o izvesnoj grupi koja sebe naziva „lojalisti SNS-a“, koja za cilj ima da zaštiti Aleksandra Vučića, kako od izdajnika u redovima njegove stranke, tako i od antisrpskih demonstranata i naročito od obojenih revolucija. A sam predsednik kaže da je reč o „ekstremnim“ i „malo tvrđim ljudima“, koji se okupljaju u crkvama, strašno mrze žuti ološ, proruski su orijentisani i njemu, predsedniku, krvlju se zavetuju na vernost.
Ima ih, kaže predsednik, 17.000, a među njima su njegov brat Andrej Vučić i Dragan J. Vučićević, vlasnik Informera, što i ne zvuči baš reprezentativno ako se setimo njihovog junaštva zabeleženog kamerama, prvog u susretu sa policijom, a drugog u susretu sa besnim ženama.
Kako bilo, studenti i građani nisu bili preterano fascinirani ovom novogodišnjom horor pričicom, pa su masovno izašli na ulice čak i u novogodišnjoj noći, svega nekoliko sati nakon što im je predsednik zapretio svojim desničarskim sektaško-paravojnim bratstvom muškaraca koji se jedni drugima zaklinju na večnu vernost, u dobru i u zlu, dok ih valjda pad sa vlasti ne rastavi.
Šta će predsednik sledeće ispričati, živi nismo. Studenti ne odustaju i ne posustaju, a očigledno je da Vučiću u CV-u ne piše ono da se dobro snalazi u radu pod pritiskom. Ostaje samo nada da belu rolku u jednom od prethodnih TV gostovanja neće za par nedelja zameniti zelenim trikoom u kojem se valja po podu Pinkovog studija. Jednom se već valjao po podu u Briselu i to se nije baš najsrećnije završilo.
