Prašina se slegla pošto je Liban potpisao primirje sa Izraelom uz posredovanje odlazeće administracije američkog predsednika Džozefa Bajdena, koje je izraelski ratni kabinet naknadno odobrio. Međutim, osim što neće biti civilnih žrtava na obe strane i mogućnosti da se raseljeni vrate svojim domovima u južni Liban i severni Izrael, malo toga zaslužuje slavlje ili optimizam. Iako je uspostavljen prekid vatre, širi sukobi u regionu i unutrašnji sukobi unutar Libana su daleko od razrešenja.
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu, koji je neprestano tvrdio da se bori na više frontova, možda je uspeo da zatvori jedan front, ali se i dalje suočava sa nekoliko drugih. Kada je o Hezbolahu reč, uprkos tome što je doživeo značajne neuspehe i bio u defanzivi, Hezbolah sebe prikazuje kao „pobednika“ u ratu sa Izraelom. Ovakav stav sugeriše da će Liban naići na izazove u primeni primirja. Stoga je od suštinskog značaja razumeti sporazum o prekidu vatre između Izraela i Hezbolaha i predvideti njihov uticaj na Liban i širi region.
Poznati scenario
Sati koji su usledili nakon sporazuma o prekidu vatre su bili veoma poznati Libancima. Trenutni prekid vatre utemeljen je u rezoluciji UN 1701, uspostavljenoj nakon prethodnog sukoba između Izraela i Hezbolaha 2006. godine. Tokom tog rata, Hezbolah je izvršio prekogranični napad na izraelske snage, sa ciljem da ublaži pritisak na Hamas, koji je bio upleten u sukob sa Izraelom u Gazi. Ovaj razarajući rat, iako kratak, odneo je živote oko 1.100 Libanaca i 160 Izraelaca, a takođe je prouzrokovao raseljavanje i veliku štetu na infrastrukturi u južnom Libanu.
Političke posledice unutar Libana, takođe, nisu izostale. Hezbolah se suočio sa značajnim kritikama većeg dela društva zbog svojih jednostranih akcija. Međutim, zahvaljujući svojoj vojnoj moći ponovo je izbegao političku odgovornost. Na kraju, kombinacija vojne iscrpljenosti, nedostatka jasne izlazne strategije i međunarodnog pritiska predvođenog Amerikom dovela je do okončanja neprijateljstava između Izraela i Hezbolaha. Ipak, sveobuhvatan plan za sprovođenje rezolucije 1701 i sprečavanje budućih sukoba nikada nije uspostavljen.
Rezolucija UN 1701 odredila je sveobuhvatan okvir za sprovođenje sporazuma: raspoređivanje libanskih snaga i mirovnih snaga UN u južnom Libanu, povlačenje izraelske vojske i Hezbolaha iz regiona i razoružanje Hezbolaha. Uprkos tome, Izrael je uporno kršio suverenitet i vazdušni prostor Libana; Hezbolah je brzo obnovio svoje zalihe naoružanja i razvio značajnu vojnu infrastrukturu u južnom Libanu; libanska vojska nikada nije bila raspoređena.
Sadašnji prekid vatre ne razlikuje se značajno od rezolucije 1701. Predviđa povlačenje izraelske vojske sa teritorije južnog Libana pošto Hezbolah povuče svoje borce i oružje iz ovog graničnog područja premeštajući ih otprilike 20 milja severno od reke Litani. Uslediće primirje u trajanju od 60 dana, tokom kojeg će libanska vojska rasporediti oko 5.000 ljudi na granicu sa idejom da sarađuje sa postojećim mirovnim snagama UN. Tokom ove prelazne faze, Liban i Izrael, uz međunarodnu podršku, uključiće se u pregovore o pitanju demarkacije kopnene granice, baveći se ključnim izvorom nesuglasica između dve zemlje.
Bez preteranog optimizma
Imajući u vidu prethodna iskustva, mnogi Libanci ne gaje optimizam prema trenutnom primirju jer ne veruju da obezbeđuje trajnu stabilnost. Hezbolah, koji već paradira ovim prekidom vatre kao „pobedom“, ranije je sprečio primenu 1701 i jasno stavio do znanja da će nastaviti „otpor“ Izraelu, drugim rečima da neće predati svoje oružje. Kao posledica toga, Hezbolah će i dalje imati dovoljno vojne moći da nanese štetu Izraelu i da spreči stanovnike severnih regiona da se vrate svojim domovima – što je ključni cilj izraelske vlade.
Takođe, Izrael je dobio mandat od SAD da udari na Hezbolah kad god smatra da je prikladno, dok je veoma upitno da li su libanska vojska i snage UN sposobne da obuzdaju Hezbolah. Ovo takođe zavisi od toga da li će libanska vojska dobiti vitalnu finansijsku podršku koja joj je hitno potrebna od savezničkih zemalja, uključujući SAD, Francusku i Veliku Britaniju, s obzirom na to da libanska vlada sama ne može da obezbedi takva sredstva zbog potpunog ekonomskog kolapsa zemlje.
Libanci nisu optimistični kada je reč o trenutnom primirju jer ne veruju da obezbeđuje trajnu stabilnost
Ukratko, potrebno je mnogo više od prekida vatre da bi se sprečilo da Liban sklizne nazad u građanski sukob. Libansko stanovništvo se još uvek seća pokušaja vlade da sprovede Rezoluciju 1701 nakon rata između Hezbolaha i Izraela 2006. godine. Ovaj napor da se razoruža Hezbolah izazvao je građanske nemire 2008. godine. Hezbolah se nasilno suprotstavio pokušajima vlade Libana da ograniči njegovu moć. Imajući prethodno iskustvo u vidu, kako bi se efikasno sproveli elementi prekida vatre, proaktivno međunarodno upravljanje procesom je od suštinskog značaja za postizanje održivog mira u Libanu.
Postoje mišljenja da bi uspostavljanje novog, snažnijeg mehanizma praćenja – gde bi SAD, Francuska i verovatno Saudijska Arabija bili garanti sprovođenja mirovnog sporazuma – moglo umanjiti šanse za obnovljena neprijateljstva između Izraela i Hezbolaha. Iako se ova diplomatska podrška sporazumu može pokazati korisnom, ona je nedovoljna.
Uspešno međunarodno sprovođenje sporazuma zahteva voljnog i sposobnog partnera u Bejrutu. To znači da je Libanu potrebna vlada spremna da sarađuje sa međunarodnom zajednicom kako bi ojačala državni suverenitet, sprovela granične kontrole i obuzdala Hezbolah. U tom kontekstu, libanska vojska, najuglednija institucija u izuzetno podeljenom društvu, ne može efikasno preuzeti ovu partnersku ulogu bez čvrstog političkog pravca određenog od strane predsednika države posvećenog nacionalnom suverenitetu. Bez reformski orijentisane vlade koja prestaje da toleriše Hezbolahovo posedovanje iranskog oružja pod maskom otpora Izraelu, ovo neće biti moguće.
Da bi se uspostavila efikasna vlada u Libanu, libanska politička klasa mora prihvatiti posredovanje Francuske i Saudijske Arabije – ključnih američkih partnera koji su istorijski gledano imali značajan uticaj u zemlji i uspešno posredovali među njenim podeljenim etničkim i religijskim grupama.
Distanciranje od Irana
Rat između Hezbolaha i Izraela počeo je kao rezultat regionalnih tenzija te je potrebno ne gubiti iz vida regionalne posledice ovog konflikta. Iako i Hezbolah i Iran tvrde da su „pobedili“, nesumnjivo je da nisu uspeli u svojim namerama. Njihov cilj je bio da povežu sva regionalna bojišta pod iranskim uticajem kako bi okružili Izrael. Međutim, Izrael je silom efikasno osujetio taj plan.
Donedavno, preduslov Hezbolaha za prekid napada bio je prekid vojne kampanje protiv Hamasa od strane Izraela. Ipak, prihvatanjem uslova prekida vatre, koji jasno pravi razliku između Libana i Gaze, Hezbolah se u suštini distancirao od Hamasa, a posledično i od strategije „jedinstva frontova“ uz blagoslov Irana.
Prihvatanjem uslova prekida vatre, koji jasno pravi razliku između Libana i Gaze, Hezbolah se u suštini distancirao od Hamasa
Kako bi povratio nekadašnji status poraženom Hezbolahu i oživeo svoju strategiju „jedinstva frontova“, Iran bi morao da uloži značajne resurse. U situaciji kada se iransko rukovodstvo priprema za tranziciju vlasti od ostarelog vrhovnog lidera Alija Hamneija, ovo će biti izuzetno komplikovano. Imajući u vidu rastuće nezadovoljstvo iranskog stanovništva prema svojim vlastima, ulaganje značajnih političkih i ekonomskih resursa u Hezbolah moglo bi da ugrozi i sam opstanak režima u Iranu.
Ipak, to ne znači da je Izrael obezbedio trajnu pobedu ili da Iran neće biti u stanju da pronađe način da obnovi svoju mrežu regionalnih militanata. Dok je Izrael uspešan u brzim vojnim reakcijama, Iran igra dugu igru. Ako se prekid vatre duž izraelsko-libanske granice bude istinski stabilizovao, pažnja se mora preusmeriti na Gazu, Zapadnu obalu, Golansku visoravan, Irak i Jemen, jer je trajni sukob između Izraela i Irana daleko od kraja.
