Ekonomiste uče da su nesavršene i asimetrične informacije razlozi zbog kojih tržište ne funkcioniše uvek efikasno – ne obezbeđuje „efikasnu alokaciju resursa“. Neznanje, nerazumevanje kompleksnih informacija, nemogućnost da se dođe do podataka, prikrivanje stvarnog stanja, neravnoteža u (sa)znanju i informisanosti pojedinih učesnika u transakcijama, onemogućavaju delovanje „nevidljive ruke“ tržišta, usporavaju razvoj i blagostanje.
I kao što je tržište neefikasno kada postoje problemi sa tržišnim informacijama, stvarna demokratija ne može da se uspostavi i funkcioniše kada se šire lažne vesti, činjenice prikrivaju ili se njima manipuliše, a posebno ako se podaci grubo prefabrikuju ili najjednostavnije besramno izmišljaju.
Spin diktatori preko svojih brojnih medija manipulišu i uz pomoć kvantiteta, plasirajući obilje vesti, informacija i podataka kojima svakodnevno bombarduju publiku, onemoćalu od pokušaja da razume šta se zapravo događa. Višak informacija tako postaje podjednako veliki problem kao i njihov manjak.
Situaciju dodatno usložnjavaju sveprisutne društvene mreže, na kojima se, često uz pomoć botova, neumorno razmenjuju tračevi, poluproverene „činjenice“, opskurne ekspertize, ogorčeni i osvetoljubivi komentari, istovremeno i paralelno sa autentičnim i „pravim“ informacijama. Mediji koji nisu pod kontrolom vlasti su mahom razapeti između prevelike ostrašćenosti i nedovoljno strasnog kritikovanja. Rezultat je porazan – u sve se sumnja, ni u čiju se čast ne veruje, na izbore se ne izlazi ili se glasa „pogrešno“ na osnovu nesavršenih informacija.
I dok se u razvijenim demokratijama još uvek poneka laž raskrinka, makar sa pomakom, a delići objektivnog informisanja opstaju, izvan tog kluba caruju spin diktatori poduprti profesionalcima koji poseduju znanje i veštinu da barataju obiljem podataka i istraživanja koja su im na raspolaganju
U vreme komunizma je bilo lako. Glasanja, osim lažnog, nije ni bilo. Vernici su verovali u sve, a nevernici ni u šta. Slušale su se strane radio-stanice da bi se čulo drugačije mišljenje, ali se u informacije verovalo onoliko koliko se danas veruje ostrašćenim komentatorima na mrežama. Čak i da su informacije bile savršene, demokratija nije postojala, pa je bilo svejedno. Tračevi su se naravno širili, ali uz rizik prokazivanja, i svest da su u igri i „pokvareni telefoni“. Živelo se na obe strane sa čestim odmahivanjem ruke – ko zna šta je tu istina.
Bilo je lako biti nevernik u komunizmu. Ostajala je nada, ma koliko slaba, da će se stvari promeniti, da će ta blistava demokratija kad-tad da nastupi, da će slobodna volja informisanih birača da dovede do najbolje moguće vladavine, ili bar do mogućnosti da besomučno menjamo dok ne stignemo do prihvatljivih rešenja. Nije se ni pomišljalo da će ubrzo nakon kraha komunizma da nastane i krah (kriza) medijskih sistema informisanja.
I dok se u razvijenim demokratijama još uvek poneka laž raskrinka, makar sa pomakom, a delići objektivnog informisanja opstaju, izvan tog kluba caruju spin diktatori poduprti profesionalcima koji poseduju znanje i veštinu da barataju obiljem podataka i istraživanja koja su im na raspolaganju. Lako i brzo može da se proveri koja je fraza najpogodnija da je publika prihvati, kako da se „upakuje“ informacija da liči na istinu, koji deo da se prikrije, a koji razotkrije. Daleko se napredovalo od vremena retuširanja, uklanjanja sa fotografija „nepodobnih bivših funkcionera“. Doduše, savest umiruje i činjenica da je i sistem podjednako daleko od slanja u gulag ili streljanja uz plot. Možda zapravo može da se tvrdi da internet, mobilni telefoni i aplikacije za društveno umrežavanje sprečavaju potonje dramatične načine obračuna sa političkim neistomišljenicima, ali i da oni nisu više neophodni. Spin diktatori se uz pomoć spin doktora (pomalo i tajnih službi, ali i novca) lako obračunavaju sa svima koji misle drugačije. Verovatno je i da postoje razrađeni modeli, a možda i radionice na kojima se uči kako da se diskvalifikuju i ućutkaju svi koji se usude da izađu u političku arenu. Ne moraju više da se ubijaju.
Lako i brzo može da se proveri koja je fraza najpogodnija da je publika prihvati, kako da se „upakuje“ informacija da liči na istinu, koji deo da se prikrije, a koji razotkrije
Na kraju, vera u demokratiju kao najmanje loše od svih uređenja, čak i ako je ona u „recesiji“ u većem delu svetu, nužno zahteva suočavanje sa univerzumom nesavršenih i asimetričnih informacija. Neophodan deo rešenja je slobodno, objektivno, nezavisno novinarstvo koje u romantičarskom i potpuno nerealnom scenariju finansiraju svi koji veruju da besramne izmišljotine moraju i mogu da budu raskrinkane. Potrebno je mnogo više novinara koji će da istražuju, obelodanjuju činjenice i informacije, da „prevode“ a ne samo prenose ekspertska mišljenja, da budu brana nepodnošljivoj lakoći retuširanja stvarnosti. I to tako da ih „ceo svet“ razume. I da im veruje.
