Redovni profesor studija bezbednosti na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i jedan od inicijatora ProGlasa Filip Ejdus aktuelnu političku krizu u Srbiji vidi kao dramu u tri čina. Nakon izuzetno spornih izbora u decembru prošle, odnosno u junu ove godine, režim je dospeo u krizu legitimiteta i reprezentativnosti – pribegao je ozbiljnim kršenjima integriteta izbornog procesa kako bi opstao, a opozicija, za koju je glasalo više od milion glasača, ne kontroliše nijedan grad ili opštinu. Štrči ta Medijana u Nišu, tek da potcrta nenormalnost. Drugi čin ogleda se u krizi poverenja, koju je izazvala letnja obnova projekta Jadar koji je prethodno bio skinut sa dnevnog reda. Građani su tada shvatili da vlasti ne drže reč datu građanima i da im nije moguće verovati.
„Lepo su skinule prašinu s tog projekta, zloupotrebile Ustavni sud da svoju raniju odluku o ukidanju projekta proglase neustavnom, i odlučile da projekat koji ogromna većina građana ne podržava, uključujući tu i mnoge birače SNS, proguraju po svaku cenu. Usledili su možda i najmasovniji protesti u našoj skorijoj istoriji koji su bili simultani, rasprostranjeni po delovima Srbije gde retko ili nikad nema protesta, i spontani. Naposletku, treći čin desio se s padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, ali i mobilizacijom povodom projekata vezanih za Generalštab i Stari savski most… tu je reč o krizi centralnog narativa vladajućeg režima, onom o zlatnom dobu i permanentnom građenju. Novi Sad pokazuje naličje tog narativa, a to je da njihovi graditeljski projekti doslovno ubijaju ljude. Graditelji ispadoše rušitelji, a njihov centralni narativ o građenju se ruši kao kula od karata koju su brižljivo slagali. Srbija se sada nalazi na tački ukrštanja tih kriza“, kaže Ejdus za Radar.
Čini se da nikada više frontova nije bilo otvoreno istovremeno. Jedni ne očekuju ništa, drugi očekuju svrgavanje vlasti. Koja su očekivanja realna i od čega njihovo ostvarenje zavisi?
Optimalni izlaz bi bio najpre dogovor o razrešenju krize, zatim prelazna Vlada koju bi uz pripadnike vladajuće koalicije činili i predstavnici opozicije, otprilike onako kako je to urađeno u Severnoj Makedoniji, a koja bi se potrudila da sledeći, prevremeni izbori budu slobodni i pošteni. Taj sporazumni scenario je bolji za Srbiju, ali je manje verovatan, pošto izgleda da ovaj režim opstanak na vlasti doživljava kao pitanje života i smrti. Zbog toga se bojim se da ćemo ići ka daljim turbulencijamai ka nedogovorenom raspletu krize. U tom manje povoljnom scenariju, ili će režim otići u totalnu autokratiju poput one koja postoji u Belorusiji i slomiti opoziciju i civilno društvo, ili će se i sam slomiti kombinovanim pritiskom građanske mobilizacije i pucanjem pod sopstvenom težinom, i to nakon narednih nameštenih izbora i uskraćivanja međunarodne podrške. Iskreno se nadam da će biti razuma da se do raspleta političke krize dođe kroz dogovor mirnim putem.
Šira javnost je ProGlas sagledavala kao jednokratni pokret koji je služio mobilizaciji glasača. Kakva je njegova uloga u novonastaloj situaciji?
Mi nismo organizacija civilnog društva ili think-tank, već neformalna grupa ljudi koja je sastavila jedan tekst, jedan proglas, kako bi ohrabrila ljude da se aktivno uključe u borbu za sistemske promene. Prvi korak je bio izlazak na izbore. Međutim, posle spornih decembarskih izbora suočili smo se s novom realnošću i pokušali smo najpre da ujedinimo opoziciju oko borbe za izborne uslove. Kada su se oni podelili oko izlaska na izbore, odlučili smo da se privremeno povučemo iz javnosti kako ne bismo doprinosili njihovim podelama. Posle fijaska opozicije na junskim izborima, započeli smo novu fazu u kojoj smo počeli da gradimo širi društveni front sa brojnim lokalnim organizacijama. Napravili smo mrežu Slobodne organizacije Srbije (SOS) i ona je imala vatreno krštenje prošlog petka u vidu akcije „Zastani, Srbijo“. Uprkos jako lošim vremenskim uslovima, akcija je bila izvedena na ukupno 60 lokacija u 49 gradova, što pokazuje veliki kapilarni potencijal ove mreže. Nemamo planove da se pretvorimo u političku stranku, ali svakako želimo da doprinesemo sistemskim promenama koje su potrebne našem društvu i još uvek razmišljamo o najboljem modalitetu daljeg delovanja.
Da li ProGlas pre ima funkciju korektivnog faktora u odnosu na opoziciju ili na vlast?
Na vlast. Naravno, želeli bismo da opozicija bude kadrovski i organizaciono jača, profesionalnija, i programski bolje artikulisana, ali naša kritička oštrica usmerena je pre svega prema onima na kojima je gotovo sva odgovornost za situaciju u kojoj smo.
Za relativno kratko vreme smo od toga da lideri opozicije nisu dobrodošli na protestima došli do toga da baš oni ulaze u klinč s predstavnicima vladajuće stranke i policijom, o čemu svedoče dešavanja u Novom Sadu i Beogradu. Kako komentarišete taj zaokret? Jer, jedno vreme se činilo da će opoziciona javnost kritikovati opoziciju šta god da ona uradi, odnosno ne uradi…
Promena pristupa je delom posledica činjenice da su opozicione partije na junskim izborima, bez obzira na to da li su izašle ili bojkotovale, doživele težak poraz i da su nedugo nakon toga u prvi plan sa antilitijumskim protestima došle aktivističke organizacije i grupe građana. Krajem leta se sticao utisak da je opozicija nestala sa političke scene i da nema ko da politički artikuliše ogromno nezadovoljstvo građana. Verujem da su zbog toga mnogi opozicioni političari shvatili da moraju da izađu iz zone komfora i da stave kožu u igru kroz uključivanje u terensku akciju. Nakon tragedije u Novom Sadu oni su pokazali da su naučili tu lekciju, i njihovo prisustvo na prvoj liniji akcije svakako je energizovalo mobilizaciju i dalo joj dodatnu vidljivost. Mislim da ni opozicione stranke, ni aktivističke organizacije, a ni celokupna opoziciona javnost ne treba da troše energiju na međusobnu kritiku i nadmetanje, već treba da ujedinjuju i usmeravaju svoje napore ka stvaranju realne i snažne alternative ovom režimu.
Borislav Novaković iz Narodnog pokreta Srbije je ispred kordona policije ponavljao da je na radnom mestu. Intervju radimo dana kada počinje sednica Narodne skupštine na kojoj je trebalo da se raspravlja o budžetu, a počela je maltene fizičkim obračunom. Jesmo li u fazi političke borbe gde će se poslanici tući, ili na ulicama, ili u zdanju Skupštine?
To je sastavni deo prvog čina društveno-političke krize, gde nedostaju i legitimitet i poverenje i u kojoj se centralni narativ vlasti urušava. Institucije su zarobljene, Skupština je organ za lupanje pečata na predloge izvršne vlasti, opozicija nema nikakvu političku moć, a opozicionari se prokazuju kao kriminalci i unutrašnji neprijatelji. Borba na ulici je iznuđena, ali neminovna i za to je odgovorna vlast, niko drugi.
Institucije su zarobljene, Skupština je organ za lupanje pečata na predloge izvršne vlasti, opozicija nema nikakvu političku moć, a opozicionari se prokazuju kao kriminalci i unutrašnji neprijatelji. Borba na ulici je iznuđena, ali neminovna i za to je odgovorna vlast
Lokalne inicijative su počele da rastu i odmenjuju opozicione partije još 2017. godine. Zašto je trebalo sedam godina da, osim izolovanih slučajeva, dođe do njihove učinkovite saradnje?
Lokalne inicijative su jako važne za lokalnu demokratiju i participaciju građana, ali bez snažnih političkih stranaka nema predstavničke demokratije. Zato lokalne inicijative ne mogu da zamene političke stranke. Mislim da je u postojećim okolnostima rešenje u ukrupnjavanju i ujedinjavanju, ne samo partija, nego i pokreta, grupa građana i lokalnih inicijativa. Režim sve čini da se opozicija izdrobi, atomizuje, posvađa, finansijski oslabi i medijski marginalizuje, i u tome je prilično uspešan. Najvažniji zadatak u narednom periodu biće prevazilaženje sujeta i ideoloških razlika kako bi se napravio što čvršći i što širi blok za obnovu demokratskog poretka i pravne države.
Pojedini opozicioni poslanici napuštaju poslaničke klubove lista na kojima su uopšte ušli u Skupštinu. Miša Bačulov je nakon izlaska na slobodu rekao da je siguran da vlasti i pojedinci iz opozicije sarađuju. Kako ova dešavanja mogu da utiču na politički život u uzavreloj Srbiji?
U skladu sa onim što sam već rekao, radije ne bih trošio energiju na sukobe unutar opozicije. Imamo veći problem, to je vlast koja nas vodi ka beloruskom scenariju.
Režim sve čini da se opozicija izdrobi, atomizuje, posvađa, finansijski oslabi i medijski marginalizuje. Najvažniji zadatak u narednom periodu biće prevazilaženje sujeta i ideoloških razlika kako bi se napravio što čvršći i što širi blok za obnovu demokratskog poretka i pravne države
Vlasti su ranije suspendovale projekat Jadar, kao i sporni predlog Zakona o policiji. Sada je povučen i predlog dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Da li pritisak ipak daje rezultate?
Vašem spisku bih dodao i uredbu kojom se cenzurisalo svako istraživanje iz oblasti odbrane i bezbednosti realizovano u saradnji sa strancima. To su te zombi politike koje se predlažu, nakon pritiska javnosti povlače, i onda nakon određenog vremena ponovo pojavljuju u neznatno izmenjenom obliku, pa ako prođe – prođe. Vlast ih ne povlači zbog toga što je uvažila prigovore javnosti, već samo kako bi sačekala neki povoljniji kasniji trenutak da ih plasira. Što se tiče ovih dopuna Zakona o visokom obrazovanju, stiče se utisak da je reč o nameri vlasti da stvaranjem nefer konkurencije oslabe naš univerzitet kao jedno od poslednjih utočišta slobodne misli koje nisu uspele da disciplinuju, kao i da možda sebi stvore nove koruptivne mogućnosti kod izdavanja dozvola za rad stranim univerzitetima. Ne treba imati ništa protiv međunarodne konkurencije, ali jedino ako svi radimo pod istim uslovima. Međutim, ideja da strani univerziteti dobijaju dozvolu od Ministarstva zaobilaženjem Nacionalnog akreditacionog tela stavilo bi strane univerzitete u daleko bolju poziciju od domaćih, koji moraju da ispunjavaju čitav niz uslova i standarda kako bi dobili akreditaciju. Ni proces akreditacije nije garant kvaliteta, o čemu govori loša praksa mnogih privatnih univerziteta, ali je svakako bolji filter nego arbitrarna odluka Ministarstva. So na ranu je mogućnost da se ovako privilegovani strani univerziteti, izuzeti iz domaćeg procesa akreditacije, još i subvencionišu. Pa valjda je u interesu države da zaštiti domaće univerzitete i ojača ih za međunarodnu konkurenciju? Toliko o patriotizmu naših vlasti.
Nije važno što radnici rade u pelenama ili u ropskim uslovima, i što se truje životna sredina, važne su samo brojke. Predsednik je opsednut brojevima i kvantitetom, rastom BDP-a, brojem kilometara, količinom ulaganja, a kvalitet, procedure i socijalni efekti ga ne interesuju
Već subvencionišu strane investitore, a najvećima je dozvoljeno da posluju bez poštovanja zakona Srbije. Nema neke razlike?
Predviđene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju se apsolutno uklapaju u aktuelni model privlačenja stranih investicija. Nije važno što radnici rade u pelenama ili u ropskim uslovima, i što se truje životna sredina, važne su samo brojke. Naš predsednik je inače opsednut brojevima i kvantitetom, rastom BDP-a, brojem kilometara, količinom ulaganja, a kvalitet, procedure i socijalni efekti ga ne interesuju previše.
Sam je rekao da zbog tragedije u Novom Sadu više niko neće smeti da potpiše nijednu dozvolu.
Na delu je jedna gotovo manijakalna opsednutost rangiranjima iza kojih ne postoji nikakva suština. Evo slikovitog primera – kada je shvatio da plasman univerziteta na Šangajskoj listi zavisi od broja objavljenih radova na takozvanoj SCI listi, predsednik Vučić je pred kamerama obećavao budžetsku liniju iz koje će se plaćati visokocitirani naučnici iz inostranstva da potpisuju svoje radove kao da rade na Univerzitetu u Beogradu. Kao da je rangiranje na Šangajskoj listi samo sebi cilj! Pa valjda treba da ulažeš u nauku kako bi razvio naučni kadar, kako bi tvoje obrazovanje bilo kvalitetnije i kako bi privreda od toga imala koristi, a ne da bi veštački popravio svoje mesto na Šangajskoj listi!? Isto je i sa drugim indeksima. Na primer, režim ne brine mnogo što su institucije partijski kolonizovane, izjedene korupcijom i uzurpirane od strane vladajuće oligarhije, ali se zabrinu kada Fridom haus objavi da je Srbija postala hibridna država. Reč je o jednom infantilno-narcisoidnom shvatanju javnog delovanja kao takmičenja u igri brojevima, bez suštinskog razumevanja i udubljivanja u realne socijalne efekte javnih politika.
Režim ne brine što su institucije partijski kolonizovane, izjedene korupcijom i uzurpirane od strane vladajuće oligarhije, ali se zabrinu kada Fridom haus objavi da je Srbija postala hibridna država. Reč je o jednom infantilno-narcisoidnom shvatanju javnog delovanja kao takmičenja u igri brojevima
A kad postoji slepa opsednutost brojevima, sistem ne može da ne zakaže, ili nadstrešnica da se ne uruši…
Ne bi me čudilo da se tragedija u Novom Sadu desila delimično i ubrzavanjem rokova, da se što više postigne za što manje vremena, jer je šef rekao da mora tako i jer tako očekuje. Nakon 1. novembra, usledilo je kolektivno stanje ontološke nesigurnosti, jer su građani shvatili da na svakodnevnom nivou nisu bezbedni, da moraju da gledaju iznad sebe kada šetaju ulicom da im se nešto ne sruši na glavu. To izaziva stravičnu teskobu. Jer, posao države je da obezbedi uslove makar minimalne bezbednosti. To je osnova društvenog ugovora, našeg pristajanja da nekome damo da u naše ime sprovodi suverenu vlast. Kada država prestane da te štiti i počne da ubija, građani imaju pravo da traže reviziju društvenog ugovora.
Umesto za stolom, ona mora da se odvija na protestima, koji isto tako nisu bezbedni. Osvanula je vest da su pripadnici policije toliko prebili sedamdesečetvorogodišnjeg muškarca da je morao na operativno lečenje. Ulazimo li u terminalnu fazu represije? Često se pravi paralela s poslednjim godinama Miloševićeve vladavine…
Politička nauka prepoznaje razne termine za naše trenutno stanje: hibridni režim, spin diktatura, neliberalna demokratija, izborna autokratija, kompetitivni autoritarizam… a zajedničko im je to da je reč o režimima koji se nalaze u sivoj zoni između demokratije i autokratije i da su prilično nestabilni. Jednom nogom su u demokratiji, a drugom u autokratiji, kao što je recimo bio slučaj u Rusiji, koja je devedesetih pokušavala da se demokratizuje, da bi pod Putinom prvih nekoliko godina prošla kroz hibridnu fazu iz koje su onda ušli u čist autoritarizam sa političkom represijom i cenzurom, koji su danas tamo postali svakodnevica. Miloševićev režim je od početka do kraja bio neki oblik hibridnog režima, ali je u drugoj polovini devedesetih, posle Dejtonskog sporazuma, dakle, kada su se ratovi završili, krenuo da zaoštrava političku represiju, krenula su politička ubistva i atentati. Politički sistem u Srbiji je pod Vučićem nazadovao iz potkonsolidovane demokratije u hibridni režim sa tendencijom postepenog nazadovanja. Ono je dobilo opasno ubrzanje nakon do sada najneregularnijih izbora u decembru i pojačavanja političke represije nad aktivistima i neistomišljenicima od leta na ovamo. Posebno zabrinjava sve češća upotreba BIA kao političke tajne policije, hapšenje poljoprivrednika, ekoloških aktivista, upadanje u Zavod za zaštitu spomenika kulture, praćenje ruskih opozicionara, Vulin je unutar nje formirao i Devetu upravu za hapšenja, na čijem čelu je bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije, stranim državljanima se zabranjuje ulazak u zemlju, a domaćima izlazak, ovih dana prvi put posle pada Miloševića imamo i političke zatvorenike. Trend je jasan.
Vučić je personifikacija države i vlada kao apsolutistički monarh. „Država, to sam ja.“ Napadnete li njega, napadate državu. Budete li mu odani, patriotski služite Srbiji
Govoreći o brojkama, Vučić je hvalisavo rekao da se do sada nije desilo da dvoje ministara podnesu ostavke zbog neke afere, kao da je to pohvalna stvar. Takođe je rekao: sad je dosta s ostavkama. Jesu li one zaista bile moralni činovi ili se čekalo njegovo zeleno svetlo?
Kako mogu da budu moralni činovi ako su i Goran Vesić i Tomislav Momirović rekli da ne osećaju odgovornost zbog onoga što se desilo? Uostalom, da jesu, usledile bi odmah, a ne dve nedelje nakon tragedije i nakon pobune velikog dela javnosti. Kad ekspreslonac počne da pišti, možete da pustite malo pare da iz njega izađe ili da ga ostavite po cenu da eksplodira i napravi rusvaj. Ali to puštanje pare ima svoju cenu. Zašto proteklih godina nijedan visoki funkcioner nije odgovarao, politički ili krivično, zbog neke od brojnih afera? Ovaj režim funkcioniše kao mafija. U njoj, ako ste apsolutno lojalni, apsolutno ste zaštićeni. Međutim, ukoliko je diktator pustio nekoga ko mu je bio lojalan niz vodu, ostali klijenti će se osećati nesigurno i mogu potražiti novog zaštitnika. Vučić to vrlo dobro zna i zato je ranije uvek insistirao da ne da nikog od svojih saradnika, šta god da su radili. Sada je očigledno procenio da je opasnost od eksplozije ekspres lonca veća od štete koju bi izazvalo kontrolisano odricanje od pojedinih inkriminisanih saradnika. Međutim, verujem da će i ova hapšenja proći u najvećoj meri bez osuđujućih presuda. Istraživanja pokazuju da glasač pamti do šest meseci unazad i to se uglavnom odnosi na ekonomske teme. Ovi saradnici što su sada žrtvovani nakon toga će da odu u privremenu penziju i onda će ih vratiti na funkcije, možda u neku zavetrinu, a oni se nadaju da će nadstrešnicu i njene žrtve zatrpati novi događaji. I da, osim za mali broj ljudi koji se bave profesionalnim praćenjem politike, ovo više neće biti važno. Vreme leči sve, a šef na svoje ne da.
Tomislav Momirović je u obrazlaganju svoje ostavke rekao da je za Vučića i Srbiju uvek tu. Postoji li razlika između te dve stvari?
On je personifikacija države i vlada kao apsolutistički monarh. „Država, to sam ja.“ Napadnete li njega, napadate državu. Budete li mu odani, patriotski služite Srbiji.
Ali baš takvom političaru u posetu dolaze Olaf Šolc i Emanuel Makron i pružaju mu podršku. I tako je bilo od Angele Merkel nadalje. Da li je utisak da je EU pustila Srbiju niz vodu zarad svojih interesa opravdan?
Vučić je majstor u tkanju na više razboja. U stabilnijim okolnostima, njegova vrludavost i zarobljavanje države imali bi mnogo višu političku cenu. U trenutnim okolnostima, u kojima se drhti od mogućnosti nuklearnog sukoba, poslednje što Americi i Evropi treba je nestabilnost na Zapadnom Balkanu. Reč je o politici izbegavanja rizika. Vučić je ujedno i najveći piroman i najveštiji vatrogasac i, iz perspektive zapadnog dela međunarodne zajednice, ukoliko ga previše pritisnu, mogao bi da se okrene na drugu stranu, a ukoliko bi se njegov režim nekontrolisano urušio i to dovelo do nestabilnosti, neki treći akteri, prevashodno Kremlj, mogli bi da iskoriste ovu situaciju, možda i da zapale poneku vatricu. Duboko sam uveren da bi u dugoročnom interesu ne samo nas koji ovde živimo, već i Zapada, više bilo da se Srbiji dozvoli da se razvija kao demokratsko društvo, ali se o dugoročnim interesima ne razmišlja mnogo u vreme krize. I možda je pitanje litijuma bilo dobrodošlo, jer nas je otreznilo od ideje da će nam spasioci doći spolja. Nemam nikakvu dilemu da je za našu zemlju najbolje da postane članica EU, ali nemam više očekivanja da će oni da nam donesu demokratiju. Promene moramo da iznesemo sami, a kada mi budemo spremni onda će uslediti i podrška sa strane.
