Osim Oktobarskog salona, o kome je Radar nedavno detaljno pisao, poštovaoci vizuelnog stvaralaštva u prilici su da isprate još čitav niz izložbi u prestonici. U Muzeju savremene umetnosti otvorena je postavka Dualnost Milene Pavlović Barili, u Narodnom muzeju posthumno su izložene skulpture Jovana Krathofila, u Salonu Oto Bihalji-Merin predstavljen je Automatski crtež – povodom stogodišnjice nadrealizma Selmana Trtovca i Gorana Stojčetovića, u B2 Svet u zelenom Dušana Petrovića.., i da više ne nabrajamo.
Godine u nazivu postavke autorskog projekta udruženja Art-Zoom ’80 i ’90 danas – Da li smo još uvek postmoderni u Kući legata, označavaju period kad se postmodernizam razmahao, skeptičan prema moći razuma, a sumnjajući i u istinu i u objektivnost. Kod nas je ovaj (skup) stil(ova) ili sistem mišljenja malo kasnio, zahvatajući pretežno devedesete i reakciju umetnika na kob tog vremena.
„Da li još uvek živimo u eri postmodernizma“, pita se Ivona Fregl, kustoskinja i autorka kataloga postavke u Kući legata i članica Udruženja. Da, ako je suditi po opšteprihvaćenom globalizmu, konzumerizmu, fragmentaciji ideja… kao i po pasiviziranju građana koji misle da su aktivni ako se raspravljaju s televizorom ili komentarišu na internetu“, odgovara Fregl.
Nije sve tako crno, poručuju fotografije gde se braku bliže čovek kome je mina odsekla noge i njegova ljupka izabranica
A da li je i umetnost još postmoderna? Ona se donekle odvojila od svojih korena, ali se može pratiti linija razvoja, koju sledi fluidnost poetika i umetničkih identiteta. O tome i govori ova izložba, praveći mnoštvo retrospektivnih postavki u malom, jer pokriva uglavnom po tri rada 19 umetnika, iz različitih razdoblja njihovog stvaralaštva.
Tako, ako krenete u deo galerije direktno od ulaznih vrata, ko grom će vas pogoditi ekspresija Milete Prodanovića, sva u jarkim tonovima. Na slici Tempietto se jedva prepoznaje motiv kružnog hrama, uobličen snažnom mrežom linija i boja. U najnovijim delima, dnevničkim, s rehabilitacije, linije su smirene, a boje tamnije, odišući nečim još ličnijim i emotivnijim. Središnji period Prodanovićevog opusa mladalački je šaljiv, prikazujući gradove sa ktitorskih portreta, s reklamama velikih brendova, pa bi samo ekspert mogao da zaključi da se radi o istom autoru.
Fluidnost identiteta
Slično je i s Aleksandrom Rafajlovićem, koji je, kao mlad umetnik, opčinjen svojim porodičnim vezama sa čuvenim freskopiscima istog prezimena, pa zato slika serije šaka u gestu stavljanja potpisa na fresku. Zatim, koju deceniju kasnije, on se bavi savremenim „kuvaricama“, ukrasnim kuhinjskim krpama, tako što potezom četkice „imitira“ tradicionalni vez, dok domaćice peru prozore, i čitaju, i kucaju na kompjuteru, i muža čekaju u erotskom položaju.
Ponekad, u nekoj od pet izložbenih soba, fluidnost ličnih poetika pada u drugi plan, kad vam se pogled zalepi za jedan eksponat. To može lako biti rad prerano preminule vajarke Dragane Ilić, gde je stopalo od keramike uglavljeno u elegantnu žensku (njenu!) sandalu. Nežno i dirljivo, i mimo sudbine autorke.
I Dobrivoje Bata Krgović okupira pažnju jednim objektom, Prvim i potpunim postmodernim opankom proizvedenim u Srbiji uz prateće akademsko saučestvovanje i odobrenje. I bez ekstremno duhovitog naziva, rad bi bio očaravajući: taj opanak futuristički je „dizajniran“, a položen na metalnu spravu za otiranje blata, i sve to pozicionirano na (vizantijski plavom) krstu. I Zdravko Joksimović ume da se na komičan način igra rečima i likovnim elementima, pa skulpturu Povratak kući čini metalna cev, zavarena na poprečni nastavak, čiji je jedan kraj zapečaćen, a drugi izlazi u prazno. Naziv je dobila kad je bila vraćena sa izložbe iz Slovenije, s kojom smo rastavljeni nakon završetka Joksimovićevog izlaganja.
Radovi u urbanoj sredini Dragoslava Krnajskog (jednog od osnivača Art-Zooma) izloženi su preko fotografija, jer je njihova deinstalacija iz uličice Laze Pačua (kod Narodnog muzeja) prekomplikovana (iako je jedna skulptura uklonjena). Gromade od terakote Slobodana Kojića i dalje su u dvorištu zdanja Internacionalnog simpozijuma Terra u Kikindi, te ih ovde reprezentuje foto-dokumentacija, a silinu izraza u glini predočavaju manji formati skulptora.
Običan čovek u ratu
Da širimo dalje priču ne bi imalo smisla, kao što je glupo nekom otkriti kraj filma, pa resto sami pogledajte do 28. novembra. U međuvremenu, ili do 23. novembra, vredi opservirati postavku Ukraine: love + war (2014-2024) u Evropskoj kući, sprovedenu u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo – Zapadni Balkan. Kroz 50 fotografija međunarodnih foto-reportera, izabranih iz publikacije FotoEvidence, izložba govori o sudbini običnih ljudi u jednom strašnom ratu.
Šta mi o njemu uopšte znamo? Ono što nam „serviraju“ mediji, ponekad jedini u poziciji da istinu o okrutnostima prošire globalno, kad se ona tumači po „navijačkom“ pristupu. Ta istina mora biti visoko estetizovana, da bi bila podnošljiva gledaocima, pa Evgenij Maloletka ostavlja u amanet sliku granatirane stambene zgrade u Marijupolju, kao oponent trenutka kada su Rusi tvrdili da ne atakuju na civilne ciljeve, a toliki su civili istovremeno stradali.
Ako krenete u deo galerije direktno od ulaznih vrata, ko grom će vas pogoditi ekspresija Milete Prodanovića, sva u jarkim tonovima
Žar eksplozije u sivilu betona zdanja s bezbroj prozora, iza kojih teku neki obesmišljeni životi, te tvrdnje Rusa demantuju. „Današnja tehnologija može sve da predstavi kao da se nije ni dogodilo“, primećuje kustoskinja Danica Đorđević Janković, dodajući da je stoga važno čuvati originalne radove, jer tako beležimo originalno sećanje.
Naime, da nije bilo Maloletkine kamere, zaborav bi pokrio i rušenje lokalnog porodilišta iz koga se na nosilima iznosi jedna trudnica, kasnije preminula, skupa sa nerođenim detetom. Ona i beba ostali bi samo kao brojevi, i sami relatizovani.
„Survajverka“, a ne žrtva
Nije sve tako crno, poručuju fotografije iz segmenta posvećenog ljubavi, gde se braku bliže čovek kome je mina odsekla noge i njegova ljupka izabranica. Privid vedrine imaju i foto-svedočanstva načina kako deca provode ratne dane, igrajući se po ruševinama i „pucajući“ jedni na druge. Ili pozirajući sa gas-maskama.
Postavkom se preispituje i psihološki status žena koje su preživele silovanje, ne žrtava, već „survajverki“, kako ih i doživljamo u simboličnom crnilu zidova u pozadini. Prati se i usud najsiromašnijih, što kuvaju krompir u kazanima na zgarištima, i hvata odsutni pogled podleglih sindromu PTSP-a.
Ono što je izloženo u „blek boksu“, skroz zatamnjenom sobičku u jednom delu galerije, nikada vam neće iščileti iz pamćenja. Tu je sve sama ogoljena istina, jer kako estetizovati leševe po ulicama ukrajinskih sela i gradova? I atmosfera unutar tog izložbenog segmenta sablasna je kao u grobnici, dok se fotografije posmatraju uz pomoć tanjušne svetlosti mobilnih telefona. Mrak može da sakrije i suze posmatrača, koji su sve navedeno i sami pregurali, istina u manjem intenzitetu i posrednije.
Izložba tako kazuje štošta o posledicama ratnih sukoba, teško izbrisivim i za pojedinca, i za kolektiv. A da nije foto-reportera, neretko poslednjih na barikadama, ne bismo ni znali šta je uzrok, a šta reperkusija, ni kakav je bio tok konflikta, kako zaključuje Đorđević Janković.
I druge su pomenute ili nepomenute postavke jedna od druge različite, očitujući bogatstvo savremenih vizuelnih izraza. Jedino što nedostaje je veća prisutnost publike, rezervisana isključivo za svečana otvaranja. Kad se mahom „mingluje“ i ne obraća stvarna pažnja na umetnički uvid u današnje stanje društva. Prilično distopijsko.
