Ako ćemo da sudimo po ponašanju najviših zvaničnika ove zemlje, oni su jednostavno rešili da je vreme da nastave dalje. Petnaest ljudi je nastradalo na Železničkoj stanici u Novom Sadu i dok se dobar deo građana još nije ni oporavio od šoka i besa, vlast se ponaša u maniru „Pa dobro sad, šta da se radi, život ide dalje, živi moraju da nastave da žive, ma ej, samo da smo mi živi i zdravi“.
Predsednik Aleksandar Vučić se naročito trudi da se ponaša kao da je sve normalno i kako život ide dalje, radi svoje uobičajene stvari, pa sa ministrom Sinišom Malim jede pljeskavice na gradilištu Ekspa, gostuje po televizijama i komentariše sopstveni rejting. Jer ne kaže džabe stara srpska poslovica, u najtežim vremenima najvažnije je sačuvati politički rejting.
Brojevi u tabelama rejtinga već 12 godina su mnogo bitniji od brojeva nastradalih u bilo kojoj nesreći ili tragediji, a bilo ih je onoliko. Tako je stigao predsednik vrlo detaljno da prokomentariše istraživanje Demostata, čiji mu rezultati baš i ne idu u prilog, i tom prilikom se, umesto da se pozabavi samim sobom i svojim rezultatima, opet bavio opozicijom, selektivno pominjao podatke koji mu odgovaraju, a dotakao se i Demi Mur. Ne pitajte kako, suviše je besmisleno, a još uvek i neprimereno baviti se time. Gledajući predsednika kako se unosi u jedinu temu koja ga izgleda zaista zanima, reklo bi se da su ovo neki sasvim obični dani u Srbiji, jer ko o čemu, predsednik o rejtingu, ali ne.
Vučić se naročito trudi da se ponaša kao da je sve normalno i kako život ide dalje. Jer ne kaže džabe stara srpska poslovica, u najtežim vremenima najvažnije je sačuvati politički rejting
Nisu obični i nikada više nakon 1. novembra 2024. godine neće biti obični jer je tada u stravičnoj nesreći nastradalo 15 ljudi, a nastradali su samo i isključivo zbog nečijeg nemara, bahatosti, korupcije, nesposobnosti i nestručnosti. Ne mogu da budu obični dani i ma koliko se predsednik i drugi funkcioneri trudili da nastave dalje i da nas zatrpaju drugim temama, u kakvu-takvu (ne)normalu ćemo moći da se vratimo tek kada za ovo neko krivično odgovara. Pritom ne mislim na aktiviste, koji su već danima zatočeni u zatvoru jer su tražili pravdu i odgovornost.
Za to vreme propagandna mašinerija i dalje radi svoje, a u svojoj odlepljenosti od stvarnosti došli smo do toga da na televiziji Informer, koja je nedavno dobila i beogradsku frekvenciju, gledamo kako njen urednik sa kolegama gleda prenose sa protesta (i to ironično prenose sa izdajničke TV N1, jer proteste nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije prenosila) i uživo komentariše kako novinare, tako i učesnike skupa, a na kom je taj program nivou bio možda najbolje govori to što je krajnji domet Dragana J. Vučićevića bio da ljude naziva „retardima“ i „moralno-političkim pederima“. Valjda je to taj, kako reče predsednica REM-a Olivera Zekić, savršeni elaborat na osnovu kojeg je televizija Informer dobila beogradsku frekvenciju.
Cilj je, sve u svemu, da se realnost vrati u uobičajenu, ali sada već naviknutu nenormalnost, samo što će to sada malo teže ići jer je upravo ta nenormalnost i dovela do svega ovoga. I nikome se ne sviđa da se vrati pod tu nadstrešnicu koja svakog sekunda može da mu se strovali na glavu i zbriše ga sa lica zemlje. Dosta je bilo.
