Već četiri godine, svakog utorka, nekoliko starijih ljudi okuplja se u prometnoj dablinskoj ulici O’Konel, kako bi, držeći u tišini transparent „Dede protiv rasizma“, upozorili sugrađane na opasnost od usmeravanja besa zbog teškog života na došljake iz siromašnih delova sveta. Oni pamte svoje godine nemaštine i emigrantsko iskustvo iz vremena pre nego što je Irska, učlanjenjem u EU, započela meteorski uspon i transformaciju iz zemlje masovne emigracije u zemlju šansi i prosperiteta, koja privlači i stručnjake i očajnike.
Brz razvoj doneo je i visoke cene, naročito u oblasti stanovanja, pa odatle i nezadovoljstvo u delu društva. Antimigrantski nastrojenih ljudi na „smaragdnom ostrvu“, ipak, i dalje nema mnogo, ali je sama njihova pojava bila alarm za naše slučajne sagovornike, ali i za „Bake protiv rasizma“. Njih nismo imali sreće da sretnemo tokom boravka u zemlji koja je u periodu od 1995. do 2007. zaslužila ime „keltski tigаr“, da bi, posle krize 2011-2014, kada se našla u društvu problematičnih ekonomija Evrope, sa Portugalijom, Italijom, Grčkom i Španijom (PIIGS) postala „keltski feniks“ i nastavila rast koji i danas traje.
Lekcije iz istorije
Irci, očigledno, pamte lekcije iz svoje teške istorije. O tome ne govori samo spremnost grupe seniora da uličnim podsećanjem na ljudske vrednosti izazovu poneku ružnu reč i mrk pogled (ali i dalje samo sporadično, kažu). Na zaključak o pamćenju upućuju i podaci koje saznajemo od Noel O’Konel, direktorke Evropskog pokreta u Irskoj (EMI). Učlanjenje u EU 1973. podržavalo je tada 83 posto građana i nisu se pokajali – prema istraživanju EMI iz marta ove godine, 84 posto građana smatra da bi Irska trebalo da ostane članica Unije.
Istovremeno, oni žele reformu Unije: da se EU kreće u dobrom pravcu veruje 49 posto ispitanih, ali skoro petina (24 posto) misli da je put pogrešan. Najlošije je ocenjena oblast migracija, a najbolje trgovina.
Svesni koristi koje imaju od članstva u EU, Irci sebe doživljavaju kao primer za druge, kaže O’Konel: preko 57 procenata građana podržava proširenje Unije. U Ministarstvu spoljnih poslova, ipak, preciziraju da postoji snažna podrška svih partija i građana proširenju „ne samo Ukrajine, nego i Zapadnog Balkana“, ali da se gledaju i dostignuća. „Irska podržava evropski put Srbije, ali smo zabrinuti zbog nesaglasnosti spoljne politike sa politikom EU“, kažu nezvanično. Saznajemo i da će na leto otvoriti ambasade u Beogradu i Sarajevu, kao i da su budući ambasadori već nominovani.
Pouke Severne Irske
Nije to beznačajno – prema nezvaničnim tvrdnjama predstavnika Evropske komisije u Irskoj, uticaj te zemlje u Uniji daleko prevazilazi ulogu koja bi se mogla očekivati za zemlju od oko pet i po miliona stanovnika. Jasno je i zašto – prema podacima Eurostata za 2023, Irska je, sa 79.300 evra BDP po stanovniku druga u EU, daleko iznad proseka (37.600 evra).
Ne bi se baš reklo da je iz tako uspešnog modela naš samoproklamovani „balkanski tigar“ pokušao nešto da preuzme, u meri u kojoj to geografske, političke i druge okolnosti dozvoljavaju. Recimo – subvencionisanje stranih investitora u Irskoj ne postoji, baš kao što nema ni pandana našoj priči o rudarenju litijuma kao glavnom pokretaču zamišljenog budućeg razvoja. Irska je fokusirana na usluge, TECH i industriju medicinskih proizvoda i trgovinu širom sveta.
Učlanjenje u EU 1973. podržavalo je 83 posto građana i nisu se pokajali – prema istraživanju iz marta ove godine, 84 posto građana smatra da bi Irska trebalo da ostane članica Unije
Ključnom faktoru irskog napretka, priključenju EU, doprineo je, doduše, i splet okolnosti: iako je bilo sumnji da je u to vreme izrazito siromašnoj i nerazvijenoj zemlji mesto u Uniji, „vrata“ joj je otvorio ulazak Velike Britanije. Zajednički ulazak u EU omogućio je proces pregovora koji je doveo do rešenja problema u Severnoj Irskoj, što je trebalo da bude pouka za kosovski problem.
Pristup jedinstvenom tržištu i sloboda kretanja koje je omogućilo članstvo u Uniji, ali i niske korporativne takse, upotreba engleskog jezika i visokoobrazovana radna snaga (na čijem stvaranju je Irska radila odranije, promenama u školskom sistemu započetim šezdesetih) pokazale su se kao snažan magnet za strane investicije. Naročito američke, pa je Irska danas most kojim američke firme dolaze do evropskog tržišta.
Prema podacima Agencije za direktna strana ulaganja, 1.800 međunarodnih biznisa danas je zastupljeno u toj zemlji. Stotine hiljada ljudi zapošljavaju tehnološki giganti kao što su Gugl, Intel, IBM, Majkrosoft, Fejsbuk, Epl, HP, ali i brojne kompanije iz sektora medicinske industrije.
Domaće preduzetništvo
Tokom boravka u Dablinu, u okviru programa Puls Evrope – medijske posete EU, uverili smo se i da Irci i te kako računaju i na domaće preduzetništvo: kroz državnu agenciju za podsticanje preduzetništva Enterprise Ireland (EI) koja danas ima 50 kancelarija u 24 zemlje, irska vlada je uložila 175 miliona evra u inovativne domaće kompanije sa globalnim ambicijama, rekao nam je Majkl O’Di iz te agencije.
Jedan od korisnika pomoći EI je i Learn Upon Company, firma koju su, pre 12 godina, osnovali jedan privremeni Beograđanin (sticajem bračnih okolnosti) Des Anderson i jedan Dablinac, naš sagovornik Brendan Noud. Kompanija proizvodi softver koji omogućava kreiranje, izvođenje i praćenje obrazovnih kurseva i sada ima 1.550 klijenata u više od 40 zemalja, a njihove obuke koristi više od 21 milion ljudi. Nakon početne finansijske pomoći, od EI danas dobija podršku u podizanju vidljivosti i pronalaženju novih tržišta, a njenih 290 članova tima raspoređeni su u Dablinu, SAD (Filadelfija i Salt lejk Siti), Sidneju, ali i Srbiji (njih oko 50, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Užicu). Noud kaže da vrlo lako i rado sarađuje sa srpskim inženjerima čije obrazovanje ceni, ali klijente u Srbiji – nema.
Da je Irska, osim za najzeleniju travu koju je moguće zamisliti, plodno tlo za preduzetnike rekao nam je i Ning Na, 38-godišnji Kinez koji je u Dablin stigao pre 24 godine da uči jezik, zahvaljujući sportskoj stipendiji, zasluženoj igranjem stonog tenisa. Posle rada sa brojnim stranim kompanijama, odlučio je da pokrene startap iz oblasti softvera. „U Irskoj je prilično lako dobiti grant od 20.000-30 000 evra, ako imate dobru ideju“, objašnjava sagovornik koga smo sreli u Ginis preduzetničkom centru (GEC), najstarijem irskom centru za inkubaciju, koji biznise podržava u samom početku i ranim fazama razvoja, nudeći im prostor za rad i razne oblike ekspertske pomoći. Užurbana direktorka GEC-a Niam Kolins, inače, dočekala nas je srpskim „dobar dan“
Zemlja obrazovanih
Čak i pre niskih korporativnih taksa (koje se sada povećavaju sa 12,5 na 15 posto) i državne pomoći preduzetnicima, kao važan faktor ekonomskog napretka redovno se navodi kvalitetno obrazovanje. I to permanentno: država je, između ostalog, u cilju ohrabrivanja ljudi da nastave da se obrazuju, vodila kampanju „jedna veština godišnje“, koja je, kažu u ministarstvu prosvete, imala efekta. Irska je među zemljama sa najvišim procentom visokoobrazovanih u Evropi. „Čak skoro previše“, kažu u nezvaničnom razgovoru.
Konzervativna Irska doživela je i velike društvene promene u pravcu jednakosti, ali se nije odrekla svih tradicionalnih vrednosti
Premalo je ovde prostora za objašnjavanje strukture obrazovnog sistema (pretežno državnog). Zato smo dr Vesnu Jakšić, predavača na Munster Technological University u Korku i vođu tima u projektu EirBLADE (reciklaža kompozitnih delova iskorišćenih vetroturbina) pitali da nam objasni šta irski obrazovni sistem čini uspešnim. Odgovor skraćujemo: pristup učenicima i studentima je ličan i relaksiran, profesori se trude da urade sve da izvuku najbolje iz njih, uz stav „niko se nije naučen rodio“. Sistem je fleksibilan, izborni predmeti postoje i u srednjoj školi i na fakultetu, pri čemu postoje savetnici za karijeru, koji pomažu u tom izboru (Irci, inače, promene zanimanje po tri-četiri puta u toku života). Državna ulaganja su velika: „Nije se desilo da mi je nešto trebalo da pokažem studentima i da mi je rečeno da nema budžeta za to“, kaže Vesna Jakšić.
A ne bi mogla to da nam kaže da Irska nije ušla u EU. Ne samo zato što je u tu zemlju došla upravo zbog njenog tako započetog ekonomskog napretka, već i zato što je do pridruženja Uniji, u Irskoj postojao zakon („Marriage bar“) prema kome su žene, nakon udaje, morale da napuste radna mesta u javnom sektoru. Koliko se položaj žene promenio govori i podatak EI da su čak 32 posto preduzetnika u zemlji – žene.
Duboko konzervativna Irska doživela je dramatične društvene promene od kako je postala deo Unije: razvod je referendumom dozvoljen 1995, istopolni brakovi 2015, a 2018. i abortus. Ali to ne znači i da se odrekla svih tradicionalnih vrednosti. „Irska ima dobar balans između visokog standarda i ljudskih vrednosti. Srednja klasa je velika i dobro obrazovana, prijateljska. Porodice su velike i drže se zajedno. Irci puno volontiraju, mislim da po glavi stanovnika najviše u svetu daju u humanitarne svrhe“, kaže Slađan Kutijevac, informatičar u multinacionalnoj kompaniji. I sam je dao doprinos kulturi volontiranja: osnovao je košarkaški klub Ongar Chasers koji je za 12 godina postao najveći klub u zemlji. Pre dve godine dobio je od Košarkaškog saveza nagradu za volontera godine.
Crkva i bar
Sa Kutijevcem razgovaramo u pabu The Church (Crkva), nekadašnjoj Crkvi Svete Marije, prvoj klasičnoj parohijskoj crkvi izgrađenoj početkom 18. veka, u kojoj se 1761. venčao Artur Ginis, osnivač najpoznatije irske pivare. Zgrada je imala religijsku funkciju do 1986, a onda je, nakon što su crkve počele da gube uticaj, neko vreme bila skladište papira. Posle sedmogodišnje rekonstrukcije, koja je podrazumevala iznošenje mošti sveštenika i preseljenje groblja koje se tu nalazilo, postala је popularni bar u centru grada.
„The Church pub dobro simboliše gde je Irska – zemlja koja je bila pod jakim uticajem i pritiskom crkve, postala je moderno društvo“, kaže Kutijevac i objašnjava da je reč o tehnološki izuzetno savremenom pabu. Burići sa pivom, recimo, nalaze se u drugom objektu, tako da cevi idu ispod ulice kojom prolaze tramvaji, ventilacija je sakrivena da se ne vidi, lift kojim se nosi hrana izgleda kao običan stub… Dok sedimo pored velikih crkvenih orgulja u uvek punom baru, na prvom nivou objekta nastupaju plesači tradicionalnog irskog plesa, a ispred nema religioznih grupa koje bi posetioce napadale zbog svetogrđa.
U zemlji u kojoj su do 1973. nakon udaje morale da napuste radna mesta u javnom sektoru, žene sada čine čak 32 posto preduzetnika
Nije, naravno, sve idealno u Irskoj: najočiglednije je to u oblasti infrastrukture, koja nije mogla da prati brz ekonomski rast zemlje. Dablin i dalje nema metro, a saobraćaj uskim gradskim ulicama teče sporo. Autobusi i tramvaji jesu blistavo čisti, ali neredovni, pa Mladen Cvetković, još jedan od srpskih informatičara koji je početkom dvehiljaditih stigao na zeleno ostrvo, kaže da je – gori nego u Beogradu.
S njim i njegovom suprugom i koleginicom, Oliverom Milenković, razgovaramo, između ostalog, o problemu stanovanja na koji nam svi skreću pažnju. Nedostatak stambenog prostora nameće visoke cene – stan od pedesetak kvadrata, ne baš u centru, košta 350.000-400.000 evra, dok je za kuću sa četiri sobe i baštom, potrebno preko 600.000 evra. Rentiranje malog stana četiri-pet kilometara od centra košta 1.500-2.500 evra. U Dablinu nema monstruozne gradnje na koju se u Srbiji navikavamo – u širem centru grada nema solitera, zgrade imaju najviše četiri-pet spratova, a Irci najviše vole da imaju kuću sa dvorištem, pa grad raste u širinu.
Raj za penzionere
Srpski počasni konzul Živko Jakšić objašnjava da je nedostatak stanova posledica nedostatka radne snage u oblasti građevinarstva. Bilo je, kaže, dosta Poljaka zaposlenih u tom sektoru, ali su se u vreme kovida vratili u zemlju. S druge strane, u Evropskom pokretu kažu da do nestašice stanova dovodi upravo povećanje brojnosti radne snage, ali drugih profila – zaposleni u multinacionalnim kompanijama često imaju problema da nađu stan u Dablinu.
Sada u Irsku najviše dolaze Brazilci, Indijci, Pakistanci, Filipinci… Zemlja u kojoj do sredine devedesetih gotovo da nije bilo stranaca, danas je izrazito multietnička. Kutijevac je, jedno vreme, vodio statistiku u košarkaškom klubu koji je osnovao, pa je stigao do čak 66 nacija. Onda je prestao da broji, ali zna da se broj i dalje uvećavao.
„Atmosfera prema strancima je fleksibilna, dosta su prijateljski nastrojeni i spremni da pomognu“, kaže Cvetković. „Sličniji su nama od drugih zapadnjaka“, dodaje Olivera Milenković. Oboje potvrđuju da su stekli dosta prijatelja i da su, kao i drugi naši građani, dobro integrisani u irsko društvo.
I za kraj ove relativno kratke priče o životu u Irskoj, detalj zgodan za poređenje sa „liderom na Balkanu“: u Irskoj, prema rečima konzula Jakšića, najbolje žive penzioneri, koji osim penzije, imaju i brojne olakšice (prevoz, zdravstvene usluge, pomoć za grejanje ako žive sami, besplatna televizija…). Pored skandinavskih zemalja, kaže, Irska je jedna od nabolje organizovanih zemalja u Evropi u pogledu socijalne brige. O prosečnoj plati teško je govoriti jer se ona određuje bruto na godišnjem nivou, ali mnogo govori i podatak Eurostata o minimalnoj plati za januar – Irska je, sa 2.146 evra, na drugom mestu u Evropi, posle Luksemburga (2.571). Tigrovski, ali stvarno.