Da li se i u doba programa Google Earth vratite tri koraka unazad ukoliko vam crna mačka pređe put? Pljunete kradom taman vas kaznio popularni „Beli“? Promenite putanju, ne mareći za Google Maps, i što mobilni telefon pišti u džepu dok uporno broji stope… Mitovi, legende, bajke, basne pripisale su životinjama najrazličitije osobine. O naslage tih zapleta zapinjemo već vekovima kao o kamenčiće ostavljene na putu.
Srđan V. Tešin, dobitnik Andrićeve nagrade za najbolju knjigu pripovedaka objavljenu 2023, kreće upravo od mrvica sujeverja, citirajući najpre odlomak iz Kortasarovog Zverinja. Argentinski majstor veli da u suštini niko ne može da zna šta je životinja, te da je nemoguće da se ona razmotri izvan sopstvene antropomorfne pozicije, „iz čega proizlazi i mišljenje moje tetke o zlobi puma, i moje sestre od tetke, o zavidljivosti mačaka ili o proročkoj vidovitosti sova“.
Zverski komadi
Reći će nam da je zbirka Crna Anđelija (izdavač: Arhipelag) nastala tako što je dobio poziv od magazina Pas i Mačka da iz broja u broj piše priče o kućnim ljubimcima. Na sličan način otvarao je druge rukopise.
„Obično ta stvar sa pisanjem ’po narudžbini’ krene od zahteva urednika časopisa ili priređivača panorame da napišem pripovetku na zadatu temu“, objašnjava za Radar. „Ponekad je taj zahtev ujedno okidač za stvaranje autohtonog književnog dela. Recimo, za zbirku Ispod crte (2010) – priča „Tulumbe i smrt“. Priče s Marsa (2015) otvorila je „Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?“
Ipak, kakva god bila porudžbina, pisao je zverske komade. Lako se odlučio da pripoveda o životinjama: „S obzirom na to da sam rođen i živeo na selu, i ranije je u mojoj prozi bilo životinja, ali ovoga puta sam zverinjak video kao ogledalo ljudskih bestijalnosti i sudbina.“
Napominje da je nekada bio stalni saradnik magazina Ljubav za životinje i radio intervjue s poznatim domaćim književnicima i novinarima o životinjama iz njihovih dela.
Оsmelio sam se da se poduhvatim sređivanja majčinih rukopisa. Kada sam u jednom blokčiću ugledao njen otisak prsta u mastilu, niz kičmu su mi prošli ledeni srsi. Shvatio sam da se nakon toliko godina ponovo susrećem s fizičkim prisustvom svoje odavno odsutne, mrtve majke
„Motivacija za nastanak dela često je vrlo prizemna i ogleda se u težnji da se zadovolje egzistencijalne potrebe autora. U tome zaista nema ničega spornog, jer se i najveća dela arhitektonske, likovne, scenske ili muzičke umetnosti rađaju na sličan način.“
Judita Šalgo opisala je u kratkom eseju Poziv na igru / Prijateljske igre čitav proces! Prvo je mislila na slučajnu, zadatu reč ili rečenicu. Provlačila je kroz sebe, obrađivala, prilagođavala, „prilagođavajući se istovremeno i sama“. Posle određenog vremena, „iz svega nataloženog počinjale su da izranjaju slike, likovi, da se komponuje, uobličava priča“. Ništa nije smelo da deluje kao strano telo – „izvestan broj slučajnosti, nekom vrstom stvaralačkog posredovanja, prevodio se u sferu nužnosti, odnosno života“.
Otisak prsta
Tešin jeste pobrojao zveri, ukratko obrazloživši šta se o kom stvorenju „zna“, „veruje“, „govori“; sa čim se „povezuje“, šta „predskazuje“, šta „predanje kaže“, ali bilo da je pisao o ježu, pužu, kornjači, psu, ili se tek očešao o čuveno pojačalo „gorila“, te prizvao u sećanja jedne „tigraste gaće“ – motiv šire obrađen u romanu Kroz pustinju i prašinu (2005) – raskrilio je vrata svog prepoznatljivog fiktivnog sveta.
Detinjstvo i dečaštvo u Mokrinu. Tezgaroška muzička karijera. Vojni rok završen početkom rata – pripada vojnicima koji su ostali bez zemlje i jedva izvukli živu glavu iz opkoljene bihaćke kasarne, ne znajući sasvim šta se napolju dešava.
Zatim studije filozofije, studentski život u Beogradu, sa bubašvabama zbog kojih su u sobičku „podovi bili iscrtani linijama od krede“.
Smrt majke u saobraćajnom udesu.
„Autofikcija Moje (2019) rodila se iz potpuno drugačijih pobuda. Оsmelio sam se da se poduhvatim sređivanja majčinih rukopisa. Od stotinu pesama, odabrao sam šesnaest. Međutim, kada sam u jednom blokčiću ugledao njen otisak prsta u mastilu, niz kičmu su mi prošli ledeni srsi. Shvatio sam da se nakon toliko godina ponovo susrećem s fizičkim prisustvom svoje odavno odsutne, mrtve majke.“
Ne zaboravljamo devedesete, proteste, rad u Dnevnom telegrafu, ljubavne jade – Tešinovi likovi, u seksualnim avanturama, predstavljaju svojevrsni almodovarovsko-vudialenovski spoj.
Univerzalnost i brutalnost mita premeštene su u pripovedačevu svakodnevicu! Kao da je doista hodao unatraške. Praznoverje se „projektuje“ u budućnost; na ovim stranicama vezano je za prošlost. Polazeći od mitologije, preko Volta Diznija i tipova iz pop kulture (Čak Noris!), snažno grebe po koži, po iskustvu. Ne štedi ni naratora najbolje pripovetke La kukarača: „Jednostavno, ja sam drugorazredni ljubavnik, sin, prijatelj, muzičar, student…“
Priča mačka
„Najtačnije bi bilo reći da je kratka priča protejski, otvoreni žanr“, ističe, pošto smo se interesovali kakve bi sastojke trebalo da sadrži pomenuta književna vrsta. Uz ogradu da je beskrajno fleksibilna, smatra da su dve osobine neophodne za njeno oblikovanje. „Sažetost i kratkoća ključne su osobine ovih proza koje, zapravo, mogu biti sve. Kratkoća je kvantitativna, sažimanje kvalitativna odlika.“
Podseća nas kako je na slično pitanje odgovorio naš najbolji pisac sažetih priča David Albahari. „Tumačeći Susret Danila Harmsa, Albahari se zapitao šta on istinski znači. Navodi njegove reči: ’Ne pokušavam da dajem odgovore, jer kada bih mogao da odgovorim ne bih bio David Albahari nego Harms.’ Jednostavno, dobra fleš fikcija jeste tajna i iznenađenje, i za autora i za čitaoca i za tumača.“
Pisana po pozivu ili ne, svaka od Tešinovih dvanaest proznih knjiga iznenađenje sadrži i u autentičnim, pažljivo doziranim detaljima: prsten od trešnjinog drveta, plakat filma sa natpisom: „Nepoznati ubija udarcem“.
Pop miteme postaju izvor humora, uz jezičke igre, poput one iz naslovne storije: Šaputala je: „Ljudi mačke, kakva filmčina! Nastasija Kinski je pripadnica mistične vrste ljudi mačaka. Tokom seksa pretvara se u crnog pantera i ubija svog ljubavnika!“ Okrenula me je na leđa i popela se na mene: „Da li sam ja žena mačka, šta misliš?“ Nasmejala se i mazno dodala: „Ne brini, neću te pojesti.“
Domaćica sa biroa
Možda nisam jedini dobitnik Andrićeve nagrade sa Biroa za nezaposlene, ali sam svakako jedan od retkih pisaca, „diplomiranih domaćica”, kome prsti uvek mirišu na luk, a kosa na dinstanje – kaže književnik Srđan V. Tešin za naš magazin, pisac kome će u četvrtak, 10. oktobra, biti uručeno prestižno priznanje za pripovetku. „Žalosno je što živim u gradu, kažnjen i omalovažen zbog nejasne krivice, bez mogućnosti da radim poslove za koje sam se školovao.“ Nakon što je 2014. sa mesta direktora Kulturnog centra Kikinda raspoređen takoreći na mesto domara – deset godina nema posao i pita se zašto ne može da realizuje status samostalnog umetnika na koji ima pravo.
