Debata oko projekta Jadar je s pravom prevashodno fokusirana na ekološke aspekte. Međutim, Rio Tinto, predsednik i Vlada Republike Srbije često ističu navodne ogromne pozitivne ekonomske efekte projekta za Srbiju. Ovaj članak analizira i pokazuje, na bazi raspoloživih činjenica, da bi Projekat Jadar, čiji su negativni ekološki efekti sve jasniji širokoj domaćoj i međunarodnoj javnosti, imao neizvesne i u najboljem slučaju zanemarljive ekonomske efekte za Srbiju, dok bi prouzrokovao značajne izdatke za budžet zemlje, kao i višedecenijske finansijske i ostale rizike.
Samim tim, na osnovu ekonomske i finansijske analize, kao i zbog ogromnih rizika vezanih za njegovo sprovođenje, Projekat Jadar nije opravdan i treba biti obustavljen.
Projekat Jadar: Zanemarljiv ekonomski efekat za Srbiju
Jedina raspoloživa procena ekonomskog efekta Projekta Jadar (dalje „Projekat“) od strane investitora, Rio Tinta, se nalazi na sajtu Rio Tinta Serbia i poziva se, kao i svi zvaničnici kompanije, predsednik i Vlada Republike Srbije na studiju (dalje „Studija“) koju su naručili i platili malo poznatoj londonskoj konsalting kompaniji, Ergo Strategy Group.
Očigledno da je cilj investitora bio da kroz Studiju prikaže da je doprinos projekta srpskoj ekonomiji i državnim javnim finansijama značajan. Međutim, sama Studija pokazuje da su ti efekti minimalni i da bi jedini potencijalni dobitnik rudarenja litijuma mogao biti Rio Tinto.
Srbija bi uz to sama finansirala, u korist Rio Tinta, celokupnu infrastrukturu Projekta Jadar vrednu po procenama nekoliko stotina miliona evra (puteve, prugu, vodovod, gasovod, strujnu infrastrukturu, itd.)
Naime, na strani 45 Studije se pominje procena od jedne milijarde evra godišnjih prihoda celokupnog projekta. Dalje se navodi da se od ukupnog prihoda odbija 305 miliona evra troškova za dobra i usluge, uključujući i plate. Treba napomenuti da bi ti troškovi bili isplaćeni skoro isključivo stranim dobavljačima za mašine i ostalu opremu, hemijske reagense, tehničke konsultacije, itd., bez značajnih prihoda i skoro nikakve koristi za Srbiju.
Posle odbijanja troškova za dobra i usluge od ukupnih prihoda, Studija predstavlja raspodelu preostale procenjene godišnje bruto dodate vrednosti od 695 miliona evra. Od te sume Rio Tinto u Studiji predviđa da inkasira 450 miliona evra, odnosno da za svoj uloženi kapital uzme dve trećine operativne dobiti projekta Jadar.
Mada Studija nigde ne predstavlja internu stopu prinosa kapitala za ovaj projekat, na grafikonu na strani 54 se prikazuje cash flow investitora, to jest finansijski tokovi novca Rio Tinta na Projektu Jadar.
Tokom prvih pet godina Projekta Rio Tinto predviđa da investira oko 2,55 milijarde evra (cifra od 2,55 milijardi evra nije obrazložena, pa je stoga sporna. Drugim rečima, stvarno ulaganje će biti možda manje), potom očekuje pokretanje proizvodnje te i prihode od ukupno 13,95 milijarde evra (od šeste do trideset sedme godine Projekta), što je skoro pet i po puta više od uloženog kapitala. Tokom poslednje tri godine Projekta, troškovi zatvaranja rudnika od oko 250 miliona evra će najverovatnije biti isplaćeni iz finansijskih rezervi realizovanih tokom Projekta koje pominje Studija. Kompanija Rio Tinto dakle planira čistu zaradu, bez aktualizacije finansijskih tokova od 11,4 milijardi evra (13,95 milijardi evra minus 2,55 milijardi evra) (Aktualizacija finansijskih tokova prepoznaje činjenicu da vrednost novca zavisi of momenta kada se on prihoduje: jedan evro danas vredi više nego jedan evro kroz jednu godinu. Razlika je u kamatnoj stopi koja se može dobiti ukoliko se novac oroči tokom tih godinu dana. Pošto su privredni projekti rizičniji od depozita u banci, stopa kojom se oni aktualizuju je značajnije viša i trenutno se u Srbiji procenjuje na oko 10% godišnje (WACC ili prosečna cena kapitala)).
Povraćaj uloženih 2,55 milijardi evra bi iziskivao – bez aktualizacije finansijskih tokova – samo pet godina jer od šeste do desete godine Projekta Rio Tinto očekuje prihode od oko 2,55 milijarde evra.
Srbija ne bi imala ni najmanji udeo u vlasništvu Projekta Jadar i Rio Tinto bi u potpunosti raspolagao sa iskopanim litijumom
Samim tim, Rio Tinto bi u potpunosti pokrio sopstveni rizik posle manje od četvrtine života Projekta, te ostvarivao profite od jedanaeste godine Projekta i tokom preostalih trideset godina njegovog trajanja.
Sve pomenute karakteristike Projekta predstavljaju izuzetno pozitivan ishod za Rio Tinto kao investitora.
Pride, mada subvencija od deset hiljada evra po zaposlenom u principu ne može biti isplaćena rudarskim kompanijama, moguće je da Rio Tinto kvalifikuje određena povezana preduzeća a samim tim, i deo od 1.300 zaposlenih, i/ili 3.265 privremeno zaposlenih tokom izgradnje rudnika, za te subvencije.
Koliko bi Srbija dobila od Projekta Jadar?
Iskustvo Ziđina u Boru gde se – zbog manjka domaće radne snage – masovno zapošljavaju građani NR Kine, pokazuje da se ne može očekivati značajnije zapošljavanje domaće radne snage na izgradnji ili tokom funkcionisanja rudnika. Mada Studija predviđa 30 miliona evra godišnje za bruto plate, ne može se očekivati da će to predstavljati značajan dobitak za Srbiju.
Što se tiče prihoda za budžet Republike Srbije, oni se svode na 184,5 miliona evra godišnje, što je izuzetno malo za Projekat ovog obima i, pre svega, ovakvog ekološkog rizika. Treba imati u vidu da čak i tako skromna cifra predviđena Studijom drastično preuveličava realne budžetske prihode koje bi Srbija zapravo mogla da očekuje od Projekta.
Mnogo se priča o rudnoj renti i raznim naknadama, ali one ukupno ne predstavljaju, prema Studiji, više od 40 miliona evra godišnje (24 miliona evra na nacionalnom i 16 miliona evra na lokalnom nivou i to u momentu maksimalne proizvodnje, dakle tek posle desete godine rada rudnika). Uz to, kao što je bio slučaj sa Ziđinom u Boru i Majdanpeku, sasvim je moguće da vlada odluči da smanji stopu rente, tako da bi i taj mali prihod stečen od bespovratnog vađenja neobnovljivih resursa zemlje, bio dodatno smanjen.
U slučaju ekološke katastrofe (poplave, izlivanje jalovine, itd.) Srbija bi ogromne izdatke za sanaciju, potencijalno stotine miliona evra, morala da plati sama
Najveći predviđeni prihod bi zapravo bio porez na dobit preduzeća na godišnjem nivou od 85 miliona evra. To potvrđuje da Rio Tinto predviđa godišnji profit pre poreza od 567 miliona evra (uz stopu poreza od 15%), uz isplatu dividendi od 333 miliona evra godišnje (stopa poreza od 15% za naplaćenih 50 miliona evra koji bi predstavljao drugu najveću stavku potencijalnih prihoda Srbije od Projekta).
Međutim, porez na dobit Rio Tinto ne bi plaćao tokom prvih pet godina projekta kada bi gomilao gubitke tokom izgradnje, niti tokom poslednje tri godine zatvaranja rudnika. Uz to, porezi na dobit i dividendu bi bili, prema grafikonu na strani 54, minimalni od trideset treće do trideset sedme godine Projekta, kada bi i prihodi Projekta bili manji, a troškovi i dalje prisutni. To znači da ne bi bilo oporezivanja dobiti, niti poreza od dividende, tokom trinaest godina Projekta.
Dodatno, i veoma bitno, Rio Tinto, u skladu sa srpskim poreskim propisima, ne bi plaćao porez na dobit ni od šeste do desete godine trajanja Projekta, zbog prenosa gubitaka koje će praviti tokom prvih pet godina. A onda bi posve sigurno tražio i dobio – po osnovu kapitalnih ulaganja i zapošljavanja – ukidanje poreza na dobit u skladu sa srpskim propisima tokom sledećih, profitabilnih, deset godina Projekta, tj. od jedanaeste do dvadesete godine.
To praktično znači da bi Rio Tinto plaćao porez na dobit samo tokom dvanaest godina od ukupno 40 godina Projekta (od dvadeset prve do trideset druge godine), dok bi ubirao godišnje dividende za svoje akcionare tokom 27 godina od ukupno 40 godina Projekta.
Treba napomenuti da Studija pokazuje da bi celokupna dividenda išla Rio Tintu, to jest da Republika Srbija ne bi imala nikakvo vlasništvo nad Projektom. To je još jedna veoma zabrinjavajuća činjenica koja odudara od dogovora koji su postignuti u mnogim rudarskim projektima, pa i od strane Rio Tinta. Na primer, u manjem litijumskom projektu u Ruandi, Rio Tinto će morati da investira da bi na kraju dostigao 75% vlasništva. Dodatno, Rio Tinto je prihvatio da bez ikakvog ulaganja Republika Gvineja dobije15% kapitala projekta Simandu, a Madagaskar 20% projekta Fort Dofan. To znači da u Gvineji i Madagaskaru države, to jest poreski obveznici, su bez ulaganja postali suvlasnici projekta, što u našem slučaju nije predviđeno.
Sve u svemu, ukupni prihodi budžeta Srbije tokom 40 godina Projekta predstavljali bi ukupno 3,8 milijarde evra bez aktualizacije finansijskih tokova, što je tri puta manje od neto dobiti Rio Tinta.
Sa aktualizacijom finansijskih tokova po godišnjoj stopi od 10%, koja predstavlja trenutno procenjeni nivo WACC ili „Weighted Average Cost of Capital“ – prosečne cene kapitala za Srbiju – Srbija, u najboljem slučaju, po svim osnovama i na svim nivoima za vreme celokupnog projekta od 40 godina bi mogla da ukupno inkasira oko 696 miliona u današnjim evrima, ili u proseku svega 17,4 miliona evra ili 2,6 evra po glavi stanovnika godišnje.
U Ruandi, Gvineji i Madagaskaru države, to jest poreski obveznici, su bez ulaganja postali suvlasnici projekta, što u našem slučaju nije predviđeno
Međutim, ni ta veoma skromna cifra i dalje ne pokazuje istinitu finansijsku sliku sa stanovištva Srbije, jer treba imati na umu da Studija nigde ne prikazuje troškove obimnih infrastrukturnih radova korisnih samo Projektu Jadar, a za koje se očekuje da će ih u potpunosti finansirati Republika Srbija.
Realnost je da, kada se odbije trošak namenskih investicija za projekat Jadar i u korist Rio Tinta kao i drugih subvencija za lanac električne mobilnosti, zarada Srbije bi bila ravna nuli za ulazak u projekat ogromnih ekoloških i finansijskih rizika.
Projekt Jadar: Finansiranje projekta iz budžeta Srbije i subvencije
Da bi se projekat uopšte realizovao, Rio Tinto po nekom osnovu očekuje da Srbija pokrije troškove svih pripremnih infrastrukturnih radova na teret srpskih poreskih obveznika. RioTinto, po svemu sudeći, nigde na svetu nije dobio slične povlastice kao u Srbiji.
Na primer, na projektu Simandu u Gvineji, Rio Tinto se obavezao jula 2024. godine da će platiti iz sopstvenih sredstava 3,5 milijardi evra od ukupnih 6,5 milijardi evra za nužnu infrastrukturu (železnička pruga od 670 km, luka, itd.). U Kvebeku, četvrtom svetskom proizvođaču aluminijuma, Rio Tinto je 2023. godine krenuo u investiciju od milijardu evra gde će objedinjeno učešće kanadskih vlasti biti 100 miliona evra. U Australiji, Rio Tinto je 2023. odlučio da plati 395 miliona evra za postrojenje za desalinizaciju vode u Pilbara regionu za sopstvene, ali i potrebe tamošnjeg stanovništva. Nismo identifikovali nijedan projekat Rio Tinta gde većinu, a naročito sve troškove infrastrukture, pokriva država. Osim, po svemu sudeći, Republika Srbija za Projekat Jadar.
Vlada planira da dodeli i 419 miliona evra subvencija, netransparentno i bez ikakvih garancija, za izgradnju fabrike električnih baterija malo poznatoj slovačkoj firmi InoBat koja nema ni dan iskustva u masovnoj industrijskoj proizvodnji električnih baterija
Vlada Republike Srbije nigde nije jasno i transparentno predstavila i kvantifikovala troškove infrastrukturnih radova koje planira da sprovede u sklopu Projekta Jadar u korist Rio Tinta.
Međutim bitni elementi se nalaze u Prostornom planu područja posebne namene za realizaciju projekta Jadar, odnosno eksploatacije i prerade minerala jadarita, naročito u delu 4.2.2. „Infrastrukturni sistemi“. Radi se o dokumentu koji je stavljen van snage posle masovnih protesta u januaru 2022. i koji je vlada – u dosluhu sa Ustavnim sudom – vratila na snagu.
Suprotno onome što Rio Tinto i srpski zvaničnici ponavljaju, potrebne su ogromne namenske infrastrukturne investicije da bi se Projekat Jadar realizovao. Očigledno je da su sve one na teret Srbije, jer Rio Tinto nigde nije pomenuo, suprotno drugim projektima, bilo kakvo sopstveno učešće u njima.
Radi se o brojnim saobraćajnicama, da bi se transportovala cela operativa radi izgradnje rudnika, te za ogroman promet kamiona prema jalovištu tokom eksploatacije, po jedan šleper na sedam minuta. Ogromne količine sumporne kiseline, u obimu od dva olimpijska bazena na tri dana, bi se transportovale železnicom koja se mora izgraditi samo za tu namenu. Bile bi potrebne i ogromne količine vode, te bi se gradio i cevovod od Drine do rudnika.
Posledične otpadne vode bi iziskivale novu, mnogo gabaritniju kanalizacionu mrežu i postrojenje za njihovu preradu pre odbacivanja u reku Jadar. Velika potrošnja električne energije bi iziskivala izgradnju novih dalekovoda, trafo stanica i mreže lokalne distribucije. Predviđa se i poseban krak gasovoda, sa pojasom šire zaštite od 400 metara (strana 106. Prostornog plana Jadar).
Vlada Republike Srbije bi morala izneti procene troškova ovolikog broja raznovrsnih, namenskih infrastrukturnih realizacija. Posve sigurno, njihov trošak po budžet Srbije bi iznosio nekoliko stotina miliona evra. Postoje, primera radi, indicije da će gasovod koštati oko 75 miliona evra, a jedna od saobraćajnica 76 miliona evra. Na vladi i drugim državnim organima je da napokon izađu za raznim procenama radi dalje analize.
Prema tome, ukoliko bi se u kalkulaciju uključila ulaganja u infrastrukturu, od Projekta Jadar Srbija zapravo ne bi imala nikakvu finansijsku korist. Troškovi za izgradnju neophodne infrastrukture i subvencije Rio Tintu iz budžeta bi višestruko prevazišli čak i hipotetičkih ukupnih 696 miliona evra koji bi se prihodovali tokom dugih 40 godina.
Na žalost, celokupna finansijska realnost je još nepovoljnija po Srbiju od ovog prikaza, jer Vlada Republike Srbije namerava da dodeli ogromne subvencije dodatnim veoma rizičnim projektima u ostatku sektora električne mobilnosti.
Naime, Vlada Republike Srbije je odlučila u septembru 2023. da odobri rekordne subvencije u iznosu od 419 miliona evra malo poznatoj slovačkoj kompaniji InoBat mada ona nema nijedan dan iskustva u masovnoj proizvodnji električnih baterija.
Koje garancije dobija Srbija od vlasnika te kompanije, pa i slovačke vlade koja je njen akcionar, da će se novac srpskih poreskih obveznika povratiti ukoliko InoBat bankrotira ili upadne u ozbiljne teškoće? Kompanija InoBat je nedavno ugovorila podizanje fabrike baterija sa kineskim Gotionom, koji bi dao know how i postavlja se pitanje koja od fabrika će imati prioritet.
Ovo pitanje uopšte nije teorijsko u momentu kada neki od najvećih proizvođača električnih baterija pout švedskog Nothvolta se nalaze i sami na ivici bankrota.
A kako i sama Studija priznaje na strani 13, rudarenje litijuma nikako ne daje komparativnu prednost u proizvodnji baterija ili električnih automobila. Da citiramo: „Konkurentska prednost Srbije kao proizvođača litijuma je sadržana u kvalitenom resursu jadarita. Međutim, uspeh u daljem lancu vrednosti, na primer u električnim baterijima ili vozilima, zahteva sasvim drugačiji skup konkurentskih prednosti, poput kvalifikovane radne snage, jeftine i idealno obnovljive energije i efikasne infrastrukture. Ovo objašnjava zašto u ovim industrijama glavnu reč vode zemlje poput Kine, Koreje, Japana kao i nekih evropskih zemalja.“
Davanje ogromnih subvencija neiskusnoj, nedokazanoj slovačkoj kompaniji u surovoj industriji električnih baterija nikako ne predstavlja uverljivu strategiju za prelazak sa rudarenja ka baterijama, imajući uz to uvid da bi kompanija Rio Tinto, a ne Republika Srbija, bila vlasnik svih proizvoda rudarenja i sama odlučivala gde da ih plasira.
A što se tiče električnih automobila, prisustvo Mercedesa na skupu o kritičnom sirovinama u Beogradu u julu 2024. godine je još jedan paradoks s obzirom da Fijat, koji planira proizvodnju električne verzije „pande“ u Kragujevcu, za istu neće čekati na litijum iz Projekta, što slikovito pokazuje da ne postoji industrijska veza litijum-električno vozilo, a što je čest narativ promotera projekta.
Realnost je da Vlada Republike Srbija planira da potroši najverovatnije oko milijardu evra srpskih poreskih obveznika u sledećih pet godina zarad, u najboljem slučaju, nulte neto zarade tokom narednih trideset pet godina Projekta. Međutim, ako se uzmu u obzir ogromni ekološki i klimatski rizici, kao i rizici i troškovi upravljanja ogromnim količinama rudnog otpada i opasnih sirovina za preradu rude, realnost po Srbiju bi mogla biti mnogo gora.
Projekat Jadar: Značajni finansijski i ostali rizici za Srbiju
Ključna pretpostavka Studije, koja opravdava Projekat Jadar, je da će litijum-karbonat biti prodavan po prosečnoj ceni od 15.600 dolara po toni tokom života Projekta, što je veoma optimistično. Naime cena osnovne sirovine, litijum-karbonata, od koje zavisi isplativost celog Projekta (videti grafikon), je pala za 81% za samo dve godine i iznosi 10.300 dolara u oktobru 2024. godine.
Uzroci pada cene litijum karbonata su višestruki, a tri su glavna: 1) pad tražnje za električnim automobilima, koji su i dalje znatno skuplji od vozila sa unutrašnjim sagorevanjem; 2) obilna ponuda litijum-karbonata sa otvaranjem novih rudnika u Južnoj Americi, gde se i nalaze najveća ležišta (vidi grafikon na sledećoj strani), a trošak proizvodnje je najatraktivniji, npr. 2.100 dolara po toni u Čileu; 3) smanjenje učešća litijuma u baterijama sa pojavom supstituta, poput natrijum-jonskih baterija, koje su ekonomičnije, dugotrajnije i manje toksične od litijumskih.
Zbog toga je veliki broj litijumskih projekata ili ukinut ili je proizvodnja značajno smanjena. Čak je i najveći svetski proizvođač litijumskih baterija, kineski CATL nedavno odlučio da zatvori najveći rudnik litijuma u Kini, u Jiangsi provinciji, koji je trebalo da pokrije 20% kineske, ili pak pet odsto svetske proizvodnje litijuma. Sveukupno, Kina je zatvorila tri od ukupno šest njenih litijumskih rudnika i trenutno rasposlaže sa zalihama koje predstavljaju dve godine svetske potrošnje litijuma.
Srbija, sa 1,2 miliona metričkih tona rezervi litijuma predstavlja samo 1,3% ukupnih identifikovanih litijumskih rezervi sveta (videti mapu sa 13 zemalja koje imaju najveće depozite litijuma), i to učešće će se dodatno smanjivati sa novim otkrićima, pa se može očekivati da će Srbija biti marginalni igrač na posve neizvesnom svetskom tržištu litijuma.
Naime, unutar tržišta litijuma situacija može biti značajno lošija za jadarit i druge forme vađenja litijuma iz stene. Takva forma eksploatacije je već strukturno manje atraktivna od proizvodnje litijuma iz slanih voda. U Kini se smatra da se 85% litijumskog potencijala zemlje nalazi u slanim vodama, ne u rudi. Rio Tinto kao i mnogi drugi akteri se prevashodno okreću toj formi proizvodnje. Ona nosi mnogo veće količine litijuma sa drastično manjim ekološkim rizicima.
Postoji dakle realan rizik da, čak i ako se litijum generalno pokaže kao perspektivan, dolina Jadra bude bespotrebno razorena i napuštena, a da gigantske subvencije plaćene od strane građana Srbije budu trajno izgubljene jer bi se kompanija povukla i prešla na neki perspektivniji projekat.
Pritisci koji dolaze iz EU, prevashodno iz Nemačke, imaju za cilj da povećaju nezavisnost Evrope u nabavci litijuma u sklopu lanca električne mobilnosti. U surovom nadmetanju na tržištu električnih vozila Evropa i SAD se trenutno suočavaju sa jakim napretkom Kine. Na to ukazuje najnovija mera EU da od 31. oktobra 2024. godine uvede carine na kineske električne automobile koje mogu porasti i do 45%.
Međutim, EU je već duboko podeljena ovim povodom: Nemačka, koja najviše želi srpski litijum je upravo glasala protiv uvođenja carina na kineska vozila jer želi da izbegne eventualne kineske kontra mere koje bi pogodile njenu razvijenu auto industriju. Ukoliko bi kineski automobili, koji su trenutno dvostruko jeftiniji dobili trku sa EU, Projekat Jadar bi postao nepotreban.
Međutim, gubitak prihoda nije najveći rizik. Viševekovne ekološke posledice Projekta bi ostale, bilo da se rudnik eksploatiše do kraja ili brzo zatvori. Kao što su pokazale poplave u dolini Jadra 2022. godine, klimatske promene donose velike, nove rizike za sve rudarske projekte. Na primer, ukoliko bi došlo do popuštanja deponije jalovine, zagađenja voda i drugih ekoloških katastrofa, Srbija bi snosila višedecenijske katastrofalne finansijske posledice koje bi iziskivale stotine miliona evra samo za sanaciju.
Rudarske kompanije, druge države ili Evropska unija nikada ne bi prihvatile da snose finansijske posledice bilo kakve katastrofe u Srbiji. Srbija bi finansijski ostala sama, kao što se uostalom i videlo u izjavama stranih zvaničnika koji su došli jula 2024. godine u Beograd. Litijum za Projekat Jadar bi obezbedila Srbija, Rio Tinto bi pokupio profit, a Srbija bi snosila potpunu odgovornost za sve prateće rizike.
Iz tog razloga, iskusna rudarska zemlja, poput Čilea, odlučila je da prvo razradi nacionalnu strategiju za litijum, formira odgovarajuća javna preduzeća (kao i Bolivija), obezbedi sopstvene stručne kapacitete da proceni valjanost raznih projekata i tek onda, po sopstvenim standardima i uslovima, raspiše tendere za odgovarajuće industrijske i finansijske partnere.
Zaključak
Na osnovu raspoloživih informacija, može se zaključiti da su ekonomski efekti Projekta Jadar za Srbiju krajnje neizvesni, a u najpovoljnijem scenariju, ravni nuli.
Na osnovu ekonomske i finansijske analize, kao i zbog ogromnih rizika vezanih za njegovo eventualno sprovođenje, Projekat Jadar nije opravdan i treba biti obustavljen.
Studiju potpisuju:
Zoran Drakulić: Osnivač Point Group Int d.o.o., sa višedecenijskim iskustvom u rudarstvu.
Boško Mijatović: Osnivač Centra za Liberalno-demokratske studije.
Danica Popović: Profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu u penziji.
Dejan Šoškić: Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, bivši guverner Narodne banke Srbije.
