Svojom originalnošću i pismenošću, koje su u koliziji sa glavnim tokovima popularne i onog što se zove narodna muzika, Konstrakta se izdigla iznad svega i pokazala da je moguć i drugi svet u muzici 2022. godine. Dosta dugo smo verovali da je pobednička formula zaglupljivanje i skakanje u muzici. Neko je morao da unese posebnost i talenat. Njen uspeh je u tome što je u tri minuta, osim svoje duše i svog talenta, predstavila svet, tlo, klimu, umetnost i kulturu kojoj ona i mnogi ovde pripadaju. Oprati ruke danas, to simbolično znači: pokušajte svi da se podsetite gde ste sve zaprljali svoje ruke, gde ste zaprljali lice. Mislim da je to važna poruka ove pesme.
Ovako je posle takmičenja za Pesmu Evrovizije 2022. sa pesmom In corpora sano o srpskoj predstavnici Ani Đurić Konstrakti (1978) govorio neprikosnoveni muzički arbitar Petar Peca Popović, pisac i kolumnista Radara. Ova umetnica se na muzičkoj sceni pojavila pre više od 20 godina kao vokal benda Mistake mistake, nastavila je u bendu Zemlja gruva, a solo karijeru počela je singlom Žvake 2019. godine. Udata je, ima dvoje dece i kad ne radi sa bendom i nema koncerte, ona je domaćica. Kaže, pošto je koncert prošlog četvrtka u Sava centru zbog biseva dugo potrajao, bila je na ivici da kaže: „Molim vas, dajte da završavamo, moram da idem kući da čistim, tri nedelje nisam usisivačem prešla po stanu.“
Kada nije domaćica, ima status prvakinje regionalne pop scene, i pomenuti koncert u Sava centru je njen prvi solistički. Razgovaramo dan kasnije.
Je li vam je Sava centar ikada bio željena pozornica?
Imam želje, ali sebi ne zadajem zadatke. I celu moju muzičku karijeru je više vodio slučaj, nego što sam je ja vodila. Tako se nikada nisam ni usudila da razmišljam kako ću nastupati u Sava centru.Ono što mi je sada bio izazov je ta vrsta scene, za nas je ona bila nešto novo. Evo, dan posle koncerta malo se sležu utisci, i kako vreme odmiče sve sam zadovoljnija načinom na koji je to spakovano. Spakovali smo koncert koji je nešto više od koncerta i ima priču koja ga povezuje. Sve je to bilo jako šaroliko, ali ja sam nekako uspela da izvučem priču koja je bila povezujuća i u njoj temu koja mene posebno zanima – veštačka inteligencija. To smo izdvojili kao neki narativ koncerta, provukli kroz horizontalu i zadovoljna sam kako se sve to logično uvezalo.
U tako osmišljenom koncertu, vaša veštačka inteligencija ima lepo lice. Za mnoge ljude, ona izaziva priličan strah?
Nije da i meni ne ostavlja takav utisak. Pre svega zbog neizvesnosti, jer nije najjasnije kuda veštačka inteligencija može da ide. Postoji opasnost da će ona prevladati čovečanstvom, da se izvrgne u nešto što ne možemo da kontrolišemo. Kao što je to bilo onomad sa atomskom bombom. I dan-danas. Tačno je da veštačka inteligencija nosi veliku neizvesnost, kao što nudi mnogo mogućnosti. Ono što sam ja pokazala u Sava centru baš i nije toliko lepo. Ja sam kroz koncert pokazala svog avatara, kroz priču prikazala kako se on gradi, a na kraju samog koncerta sam tog avatara i ugasila. I sama sam vrlo ambivalentna prema tome. Sve te mogućnosti koje nudi veštačka inteligencija jesu privlačne, jer čovek u svojoj osnovi stalno teži besmrtnosti. Ta veštačka inteligencija u neku ruku kao da nudi da postanemo besmrtni prepisujući sva svoja iskustva i sećanja u nju.
Način na koji vi interpretirate potrebu za veštačkom inteligencijom, reći će neki psihoanalitičari, zapravo je zamena za veru?
Pa jeste, to se sve negde prepliće. Meni su te teme koje se tiču vere bliske na neki način, ali ih lomim kroz svoje filtere, što bi rekla i sama veštačka inteligencija o Konstrakti – pitala sam je.
Ne umem da se svađam, niti da ulazim argumentovano u neku takvu raspravu. A učestvovanje na mrežama zahteva mnogo vremena, iscrpljujuće je, a to vreme nemam
Vaše prve muzičke ljubavi bile su Azra, Bajaga, Oliver Mandić. Jednom davno, kad se Zemlja gruva uzdigla, pomislili ste kako možete da porastete u Bajagu. Niste porasli u Bajagu, a kako biste opisali u šta ste porasli?
Čovek, umetnik, sebe delimično gradi i kroz povratnu informaciju od publike i medija. To je nekako uzajamni proces. Ja gradim Konstraktu na jedan način, ali postoji i ta povratna reakcija koja takođe gradi Konstraktu i to takođe ulazi u moj odnos prema Konstrakti. Meni je kod Bajage bilo fascinantno trajanje, i uvek sam fascinirana umetnicima koji opstanu, jer to zaista podrazumeva veliku posvećenost i upornost. I prevazilaženje svih padova i nevolja s kojima se umetnik susreće. To je bila moja ideja onomad kad sam pričala o Bajagi. Vreme će pokazati koliko će Konstrakta zaista da traje. S moje strane postoji opredeljenost i posvećenost da se bavim čime se bavim, a videćemo koliko će to biti komunikativno i kako će se razvijati, i da li ću moći da od toga živim.
Šta su vaša sećanja na Sava centar, koji koncert pamtite?
U Sava centar sam išla na Fest i na Bitef, a za binu sam vezivala intimnost koja može da se postigne na njoj.
Da li ste tu intimnost osetili i preksinoć?
Nisam možda toliko osetila, jer sam bila obuzeta mišlju da sve protekne onako kako sam zamislila.
Kakve su mogućnosti da se ceo taj program iz Sava centra izvede i u drugim gradovima?
Volela bih. Treba znati da sam, smišljajući šta hoću da uradim u Sava centru, bila i prilično naivna. Odmah sam pozvala hor od 80 ljudi i LP Duo sa dva klavira i sve drugo što sam htela. Te su se moje želje na kraju i ostvarile, ali s ovim znanjem koliko je to organizaciono komplikovano, nisam sigurna da bih to odmah na onom početku u maju tako smislila. Ali sam srećna što smo uspeli sve to da izvedemo, što su nam se priključili ljudi na sceni, pored hora i LP Dua, i Nataša Gvozdenović s plesačima iz Dance Factory. Volela bih da s time proputujemo kroz region, jer je to naše mesto gde se razumemo i gde ne postoji jezička barijera. Ali, ako bismo to želeli da izvedemo u ovom obliku u kome je izvedeno u Sava centru, to bi onda značilo dva autobusa i to je sve jako skupo. Ali, ako bude podrške, već razmišljamo da bi bilo dobro da se to, u nekom drugom obliku, izvede bar u nekim gradovima.
Za vaš koncert je vezana i jedna bizarna scena: Zorica Brunclik je došla na koncert, donela vam tortu, ali je obezbeđenje nije pustilo da dođe i preda vam je. Vas dve se poznajete?
Nekako se Zorica i ja nismo nikada upoznale. Volela bih da je upoznam. Zorica mi je pružala podršku još od Evrovizije, zvala me je na svoj koncert, ali nisam bila u mogućnosti. Meni je sve to lepo i ljudski, i svaki put kada mi se obratila to je bilo veoma prijatno.
A vi ste se u Torinu raspevavali uz njenu pesmu Težak je ovaj život, al’ da se živi mora, meni je ovaj život hleb sa sedam kora? Odakle vam to?
Postoji neka tačnost i životnost u narodnim pesmama, koju ja jako volim. Ta pesma mi je došla odnekud, iz nesvesnog, na nekoj probi…
Sve više dnevnu politiku vidim kao deo domena zabave, koja nas okupira i otupljuje, jer se u realnosti ništa ne menja, strukture ostaju iste, problemi ostaju isti
Ali kako su vam došle reči iz nesvesnog?
Steknu se uslovi, i reči se pojave same. U trenutku sam prepoznala taj miks koji ja volim. Jako vesela melodija s jednim teškim a životnim tekstom, ja to volim. A vole i moji saradnici, pa se ta pesma primila kod nas. I tu je krenula komunikacija sa Zoricom. Takođe, bilo je i neke ironije u tim stihovima, budući da nam je tada krenula karijera uzbrdo, nakon mnogo godina. Pa je „moralo“ da se uživa u „težini“ tog lepog evrovizijskog života. Inače, jeste težak ovaj život, nije da mi je bio lak. Težak i lep. U trenutku kada se dešavala Evrovizija meni privatno je bilo dosta teško, tako da je raspevavanje sa tom pesmom u tom trenutku imalo svog razloga.
Vašu pesmu Mekano sam prekrstila u Moramo. Razumete li zašto baš taj lapsus?
Vaš lapsus je u stvari vrlo tačan jer to „moramo“ je nešto što mene uvek interesuje. Pa i u pesmi Mekano dotičem se onoga što mene posebno zanima, a to je ideologija individualizma. U tim pogrešno interpretiranim ideologijama individualizma, podrazumeva se da individualnost oslobađa čoveka bilo kakve obaveze uviđavnosti prema drugima. A zapravo, briga o drugima čoveku donosi dosta sreće. Kao što i odgovornost donosi slobodu.
To je moguće očekivati od ljudi ako u društvu postoji razvijen visok stepen empatije?
Ja sam spoznala potrebu za empatijom iz ličnog iskustva, iz rada u timovima. Gde god izostaje poštovanje onog koji je prekoputa tebe, gde god nema poverenja da onaj prekoputa tebe ima najbolje namere, smanjuje se mogućnost da brinemo o drugome. Često sam nailazila na netoleranciju iza koje je strah da taj neko prekoputa nas nema najbolje namere i ne daje sve od sebe, u skladu sa svojim mogućnostima. Ne ulaže se napor da se sagleda šira slika okolnosti u kojima se nalazi onaj koga ne tolerišeš. S druge strane, kao da nemamo prioritete, kao da nisu jasni prioriteti za koje se treba boriti, prave se problemi gde ih realno nema i ne vide se tamo gde ih ima. I onda se događaju nelogičnosti, i u malim skupinama i u svetu. Popločavaju se trgovi koji su u okej stanju, a nema sapuna u ambulantama. Osnovna i neizbežna nelogičnost je – na jednoj strani se gomila novac, na drugoj strani su otpad i ugroženi ljudi. Znam da je to oduvek bilo tako. Ili ova aktuelna nelogičnost – čovečanstvo koje ne preza od ekološke katastrofe.
Pa i u pesmi Mekano dotičem se onoga što mene posebno zanima, a to je ideologija individualizma. U tim pogrešno interpretiranim ideologijama individualizma, podrazumeva se da individualnost oslobađa čoveka bilo kakve obaveze uviđavnosti prema drugima. A zapravo, briga o drugima čoveku donosi dosta sreće. Kao što i odgovornost donosi slobodu
Ali danas se čine drastičnijima te podele na ultrabogate i veoma siromašne?
Uvek je toga bilo, samo mi se čini da sam odrastala u društvu koje je u tom smislu bilo malo organizovanije. Naravno, to je bilo društvo nekih drugih nesloboda, ali imam utisak da se više brinulo kako je ovom pored tebe. Danas, gledajući svoju decu, kao da ima manje te brige, vidim da njih mnogo ne dira šta su kazali, da li su povredili nekoga svojim rečima, ponašanjem, nebrigom… Preko svega se brzo prelazi i ide se dalje.
Te podele počinju u školi?
Oduvek je bilo slabijih u društvu koji su bili maltretirani od strane jačih. Bitno je da se, pogotovu u pubertetskom periodu kada krene prepoznavanje po toj liniji moći, takav odnos prema slabijima označi kao loše ponašanje. Danas se o tome više govori, više se to osuđuje, rekla bih da smo napredovali. Ali, koliko god pričali o emocijama, za druge teme, čini mi se da ta komunikacija između dece ne teče, ne poveravaju se jedni drugima, ne pričaju šta ih muči. Mi smo bili usmereni jedni na druge, i sve što bi nas mučilo odmah bismo podelili s najboljim drugom, drugaricom. Imam utisak da danas to nedostaje, i žao mi je zbog toga, jer mi se čini da je to prijateljstvo iz školskih klupa najlekovitije u tom periodu i da se tako najbrže prevazilaze problemi. To mesto često bude kompenzovano psihološkim terapijama koje se plaćaju.
Za kratko vreme ste postali poznati širom nekadašnje Jugoslavije i publika vas je dobro prihvatila, ljudi vas vole. Doživljavaju vas kao najbolji deo srpske estrade?
Kako vreme odmiče, sve je više i ljudi kojima sam počela da idem na živce. To je za očekivati, takvi su ljudi, oni žele stalno nešto novo, drugačije, malo skandala i malo spektakla, malo izjašnjavanja po svim temama. Možda ta prihvaćenost leži i u tome što ja ne kalkulišem, što radim ono što volim i mislim da umem, i stalo se držim osnovnih principa – nemam predrasuda. Konstrakta je jedna obična žena.
Koja kaže da se skinula sa društvenih mreža?
Imam samo jednu društvenu mrežu, Instagram. Tamo postavljam sadržaj koji je meni zabavan i koji se tiče mog posla. Opredelila sam se da ne ulazim ni u kakve rasprave o dnevnoj politici, jer bih, učestvujući u tome, izgubila fokus sa onoga što radim. I uglavnom to ispoštujem, mada je ponekad teško.
Da li, ipak, dođete u situaciju da se raspravljate sa kolegom iz benda, na primer, o nečemu što je dnevnopolitička tema?
Ne raspravljam se uopšte. Vrlo retko, osim kada nisam stopostotno ubeđena da sam sagledala sliku u celosti. Ne umem da se svađam, niti da ulazim argumentovano u neku takvu raspravu. A učestvovanje na mrežama zahteva mnogo vremena, iscrpljujuće je, a ja to vreme nemam.
Oduvek je bilo slabijih u društvu koji su bili maltretirani od strane jačih. Bitno je da se, pogotovu u pubertetskom periodu kada krene prepoznavanje po toj liniji moći, takav odnos prema slabijima označi kao loše ponašanje
Kažete, nije sve u našim rukama. Šta jeste u vašim rukama?
Moje opredeljenje da učinim sve što mogu da budem laka i sebi i drugima, i da znaju da mogu da računaju na moju dobru volju. Taj moj stav je u mojim rukama. I možda je ujedno to i najviše što mogu da učinim i poručim za društvo. Ako pričamo o društvu, šta je u mojim rukama danas, nisam sigurna. Ponekad mislim da treba pričati na sva zvona, motivisati ljude, edukovati ih, jer ljudima je potrebno u ovoj kakofoniji da imaju nekoga ko će im reći kako, šta.
Šta će im reći?
Da misle, da gledaju oko sebe, da se ne bave toliko sobom. Današnje vreme donosi taj paradoks brige o sebi, koji donosi nesreću. Ta vrsta brige o sebi i konstantna usmerenost na sopstvena osećanja ne pomažu. Okrenut si sebi, ne vidiš ljude pored sebe, okružen informacijama kojih je toliko da dezorijentišu ljude i izazivaju nepoverenje u bilo koju informaciju. Došli smo dotle da je Zemlja ravna i da je gravitacija izmišljotina. I ja sama sam dezorijentisana i zbunjena, i to je ono o čemu pričam. Da mi nije jasno kuda idem, šta radim, i odakle dolazi to nešto što nas žulja.
Ako pričamo o društvu i šta je u mojim rukama danas, nisam sigurna. Ponekad mislim da treba pričati na sva zvona, motivisati ljude, edukovati ih, jer ljudima je potrebno u ovoj kakofoniji da imaju nekoga ko će im reći kako i šta
Žulja nas od klimatskih promena do permanentne neizvesnosti – hoće li biti rata?
Nekada ti je bilo jasno, napašće te medved, gladan si ili bolestan. Danas ne znaš odakle dolazi nelagoda. To je pokvarenština današnjeg vremena.
Jedna vaša izgovorena rečenica glasi: narod trpi zbog loše politike. Kako vi dođete do tog saznanja kad ste isključeni sa mreža, ne čitate novine, ne gledate vesti…?
Ta rečenica je opšte mesto, naravno. Cenim opšta mesta. Ne mogu baš sve zaobići. A imam i muža koji je informisan o svakom dnevnom događaju i događajčiću. Znam šta se dešava, ali nije dnevna politika ono za čim ja posegnem kad ostanem sama. Globalna atmosfera je polarizovana i nekako anksiozna jer se insistira na izjašnjavanju i zauzimanju stavova, na tome da onaj prekoputa mora da ti bude jasan, kao da se ne možemo nositi sa nekim ko se nije izjasnio – „reci ti meni čiji si ti?“. Sve više dnevnu politiku vidim kao deo domena zabave, koja nas okupira i otupljuje, jer se u realnosti ništa ne menja, strukture ostaju iste, problemi ostaju isti.
