Madlen Henfling, odlazeća potpredsednica parlamenta istočne nemačke pokrajine Tiringije iz redova Zelenih, ima običaj da sagovornicima na živopisan način dočara kako završava svaki pokušaj uspostavljanja političkog dijaloga s pripadnicima ekstremno desne Alternative za Nemačku (AfD). „Uvek kažem da je razgovarati s AfD kao igrati šah s golubom: u nekom trenutku posraće vam se na tablu i poobarati sve figure“, poentira ona.
E pa, sve i kad bi nekim čudom promenili pristup, tiringijski Zeleni u narednom periodu priliku za zvaničnu komunikaciju s AfD neće imati. Kao i njihov koalicioni partner iz savezne vlade, Stranka liberalnih demokrata (FDP), na upravo održanim izborima za pokrajinski parlament ostali su ispod cenzusa od pet odsto i u njegovom novom sazivu neće imati poslanike; takvu sudbinu izbegla je samo vodeća članica hronično zavađene vladajuće trojke, Socijaldemokratska partija (SPD) kancelara Olafa Šolca, mada je i njen rezultat mizeran (malo preko šest odsto, dovoljno tek za peto mesto). AfD je, nasuprot tome, ostvarila istorijski uspeh (gotovo 33 odsto glasova – dovoljno da u parlamentu blokira sve odluke koje zahtevaju dvotrećinsku većinu a nisu joj po volji) i uverljivo trijumfovala: prvi put od završetka Drugog svetskog rata u Nemačkoj je jedna stranka ekstremne desnice pobedila na pokrajinskim izborima, usput daleko za sobom ostavljajući i jedinu mejnstrim partiju koja se još kako-tako drži, konzervativnu Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU).
Za AfD iz uverenja
Ni u jednoj postizbornoj analizi, ipak, nećete naići na konstataciju da je ovakav ishod šokantan, iz prostog razloga što on to nipošto nije – i ne samo zato što su ankete tako nešto odavno najavljivale. AfD je zamalo pobedila i u susednoj Saksoniji (nešto ispod 31 odsto), gde se prošle nedelje takođe glasalo, da bi na kraju na jedvite jade prevagnula CDU; a favorit je u još jednoj istočnoj pokrajini, Brandenburg, gde će se glasati 22. septembra. Ti uspesi ne samo da se prirodno nadovezuju na rezultate ostvarene lane, kada je AfD zabeležila prve pobede na lokalnom i oblasnom nivou, nego su i definitivna potvrda autentičnog raspoloženja velikog broja Nemaca na istoku države. I to raspoloženje se više ne može – kao što se dugo i po inerciji činilo – objasniti pukom frustracijom zbog percipiranog ili stvarno inferiornog socijalnog i ekonomskog statusa u odnosu na sunarodnike iz zapadnog dela zemlje: jasno je da se za AfD više ne glasa iz protesta, već pre svega iz uverenja.
Zapravo, sudeći po rezultatima glasanja u Tiringiji (nešto više od dva miliona stanovnika) i Saksoniji (preko četiri miliona), te onog predstojećeg u Brandenburgu (oko 2,5 miliona), koje će izvesno dati slične rezultate – a kad se procentima koje je osvojio AfD dodaju oni koje je, prvi put učestvujući na izborima, izborio tek pre osam meseci osnovani „levo konzervativni“ i takođe radikalni Pokret Sare Vagenkneht (BSW) – ispada da skoro polovina birača u ovom delu Nemačke (u još jednoj istočnoj pokrajini, Meklenburg-Zapadna Pomeranija, glasaće se dogodine; u Saksoniji-Anhalt tek 2026.) ima ozbiljan problem sa socio-političkim ustrojstvom vlastite zemlje; istim onim ustrojstvom koje je ne tako davno uzimano zdravo za gotovo i naširoko hvaljeno zbog svog na društvenom konsenzusu utemeljenog karaktera.
Veliki politički kapital je u rukama Vagenknehtove u tome je što će koalicije u dve pokrajine biti praktično nemoguće sastaviti bez njene partije
Još grublje rečeno: ovakva kakva je, Nemačka se velikom broju istočnih Nemaca uopšte ne dopada i hteli bi neku drugu i drugačiju. A makar jedan deo njih onakvu od čijeg prizivanja sve druge podilazi jeza.
Uticaj komunističkog nasleđa
Opravdanih razloga za nezadovoljstvo stanjem u zemlji, razume se, imaju i brojni drugi Nemci, ne samo oni na istoku: Nemačka je u krizi – političkoj, socijalnoj, ekonomskoj (neki bi dodali: i egzistencijalnoj) – iz koje nema ni brzog ni lakog izlaska. Ali evidentno je da istočna Nemačka predstavlja zaseban problem koji, kako vreme prolazi, umesto da se smanjuje postaje sve veći.
U razvoj istočne Nemačke u decenijama proteklim od ponovnog ujedinjenja uloženo je više od teško pojmljivih 2.000 milijardi evra. Poslednje dve godine istočne pokrajine beleže veći privredni rast od zapadnih. Broj imigranata u tom delu zemlje konstantno je neuporedivo niži nego na njenom zapadu. Čak se i dugotrajni trend demografske oseke preokrenuo, pa se već sedam godina više Nemaca naseljava na istoku zemlje nego što iz njega odlazi u zapadni deo. Ali ništa od toga ne dopire do svesti mnogih istočnih Nemaca: popularnost AfD ustalila se na visokom nivou i – pošto nije opala ni nakon što je Savezni ured za zaštitu Ustava njene ogranke u Tiringiji i Saksoniji zvanično klasifikovao kao „potvrđeno ekstremističke“ – postala je neporeciva, sumorna realnost nemačkog političkog života.
Istoričarka Kristina Morina, rođena u nekadašnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj, smatra da AfD na istoku pobeđuje jer dobro razume specifična shvatanja tamošnjih Nemaca, prvenstveno onih čija je svest oblikovana tokom komunističke vladavine – što onda ima uticaja i na njihovo viđenje demokratije. Morina u izjavi za Gardijan priznaje da ovo može zvučati paradoksalno, budući da je DR Nemačka bila jednopartijska diktatura; ali upravo komunistički narativ o vlastitoj superiornosti u odnosu na zapadna društva, te mentalitet formiran kroz iskustvo života u istočnonemačkom prividu neposredne demokratije, u dobroj meri objašnjavaju zašto AfD danas ima toliko uspeha u pridobijanju tamošnjih birača, kaže ona.
Ovakva kakva je, Nemačka se velikom broju istočnih Nemaca uopšte ne dopada i hteli bi neku drugu i drugačiju. A makar jedan deo njih onakvu od čijeg prizivanja sve druge podilazi jeza
Oni među nezadovoljnim biračima koji ne mogu da pređu preko sporadičnog prizivanja nacizma – kao što to, sve praveći se naivnim, u svojim istupima sistematski čini Bjern Heke, kopredsedavajući tiringijskog ogranka AfD i medijski najprobitačnija ličnost te partije – sada su nominalno alternativnu opciju dobili u vidu Sare Vagenkneht i njene stranke. Ekonomski pozicionirana krajnje levo, po mnogo čemu drugom (rigidan odnos prema migrantima, proruski stav po pitanju rata u Ukrajini, antivakserstvo, odbacivanje društvene permisivnosti…) BSW je socijalno i politički naglašeno desno nastrojena; no ta se kombinacija dva radikalizma – uz začin u vidu lične popularnosti Vagenknehtove, koja na nacionalnom nivou spada među najomiljenije političke figure – pokazala politički probitačnom. Debitantski nastup BSW je završila na trećem mestu i u Tiringiji i u Saksoniji, u obe s dvocifrenim brojem mandata, i sada se našla u boljoj poziciji od AfD.
Cena podrške
Jer, kako s AfD nijedna druga stranka ne želi da ima posla – s tim da Vagenkneht uoči izbora nije isključivala mogućnost saradnje s njom ukoliko ova podnese neki predlog zakona koji bi sa stanovišta BSW bio prihvatljiv – njena pobeda u Tiringiji neće rezultirati i preuzimanjem vlasti u toj pokrajini; to se pogotovo neće desiti u Saksoniji, gde broj mandata pobedničke stranke, CDU, predstavlja solidnu osnovu za formiranje vladajuće koalicije u kojoj AfD takođe neće biti. Ali problem za CDU i druge mejnstrim stranke – a veliki politički kapital je u rukama Vagenknehtove – u tome je što će te koalicije biti praktično nemoguće sastaviti bez BSW. U Tiringiji to zapravo ni matematički nije moguće, osim u slučaju formiranja manjinske vlade, sa svim komplikacijama koje to podrazumeva. To znači da će Vagenkneht, u punom smislu tog termina iz američkog političkog žargona, biti kingmaker: onaj ko – podrazumeva se, uz adekvatnu cenu koju je za podršku potrebno platiti – odlučuje o tome ko će preuzeti vlast. A kako je u ovom slučaju alternativna mogućnost – ulazak u savez s AfD – nezamisliva i za BSW, Vagenkneht će moći da svom silom pritisne CDU (i koga god još ta stranka pozove u koaliciju).
Što bi, ne treba naglašavati, moglo da bude prilično nezgodno, pošto se Vagenkneht sprema da za svoju kooperativnost ispostavi visoke zahteve. Po nekima, čak i takve koji nemaju nikakve veze s poslovima iz domena pokrajinskih vlada, poput onih iz spoljnopolitičke sfere, te su stoga u isključivoj nadležnosti vlade u Berlinu. I koje CDU, naravno, sve i da hoće ne može da ispuni pre nego što se posle saveznih izbora naredne jeseni vrati na vlast.
Vagenkneht se dokazala kao odličan agitator; sad treba videti kako će se pokazati kao pregovarač s ucenjivačkim kapacitetom.
