Posle trideset godina od kada je preminuo u Parizu i tu sahranjen pored sina i majke na groblju Per Lašez, reditelj Aleksandar Saša Petrović predstavlja jednako zanimljivu temu za izučavanje i tumačenje istorije jugoslovenskog filma. Njegovo delo čini osamnaest naslova kratkih, dokumentarnih i dugometražnih igranih filmova, kao i pisana zaostavština koja omogućava čitaocu da ga bolje razume. Jer, ponekad, svedočili su saradnici, nije bilo lako ni razumeti ga, ni raditi sa njim. Glumci su smatrali da imaju veliku čast kada bi ih izabrao, pristajali su na njegove zahteve tokom snimanja, a on je umeo da izgovori za njih neshvatljive rečenice:
„Pravo da vam kažem, osećam neku averziju prema dijalogu. Kad snimam neku dijalošku scenu i glumci govore tekst, imam utisak da ništa ne radim. Da kradem bogu dane.“
I valjda zato u njegovim filmovima ima dosta tišine.
Deca raja
Kad rat omirišeš kao skojevac, dovoljno si kvalifikovan da te sa osamnaest godina država pošalje na studije režije u Prag, na čuvenu FAMU. Nažalost, posle godinu i po dana morao je da se vrati jer je izglasana Rezolucija IB, a to je značilo da je SFRJ pala u nemilost SSSR-a i svih zemalja istočnog bloka u Evropi. Pa njen student nema više šta da traži u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Imao je sreću da je odslušao ciklus predavanja mađarskog dramaturga, pesnika i teoretičara filma Bele Balaša, čije je kapitalno delo, Filmska kultura, već tada, 1948, bilo prevedeno na srpski jezik i objavljeno u Jugoslaviji. Još nešto je doživeo u Pragu zbog čega je bio ispunjen. Gledao je filmove: Begunac Kerola Rida, Građanin Kejn Orsona Velsa i Decu raja Marsela Karnea. Ovaj poslednji je posebno uticao na njega.
U četiri pariska bioskopa istovremeno, Skupljači perja izbrojali su više od 200.000 gledalaca, bili nominovani za Oskara i Zlatni globus
Po povratku u Beograd, upisao je Istoriju umetnosti, uspešno završio i okrenuo se filmu. Pre svega kao asistent režije, istovremeno kao filmski kritičar. Zajedno sa Vickom Rasporom režira dokumentarni film Uz druga je drug. Dobili su drugu nagradu za režiju na festivalu u Puli 1956. Te godine, po sopstvenom scenariju, režira svoj prvi dokumentarni film Let nad močvarom. Bila je to poetska interpretacija života divljih pataka. Na festivalu u Puli dobio je nagradu kritike, bio je to prvi jugoslovenski film prikazan u Kanu.
Sa Petrovićevim debitantskim dugometražnim filmovima Dvoje (1961) i Dani (1963), započinje slavno doba novog jugoslovenskog filma, koji će kritika kasnije nazvati autorskim. Ako se ima u vidu da je za film Dvoje ovaj reditelj nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda, jasno je koliko je dobro bio primljen taj novi talas kao odraz celokupne društvene i ideološke stvarnosti toga vremena, a ne samo autorskog senzibiliteta svojih protagonista.
Biće skoro propast sveta
Sam reditelj je svedočio da je najveće zasluge za taj sveži vetar u srpskom filmu imao tada tek postavljeni direktor Avala filma Ratko Dražević, inače pukovnik UDBA (Službe državne bezbednosti). U vreme Draževićevog mandata, Petrović je snimio pet svojih najvažnijih filmova, među kojima i dva remek-dela tada jugoslovenske kinematografije: Tri, Skupljači perja, i osporavani Biće skoro propast sveta.
Filmovima Dvoje (1961) i Dani (1963) započelo je slavno doba novog jugoslovenskog filma koji će kritika kasnije nazvati autorskim
Kada se 1965. pojavio u Puli sa filmom Tri, Saša Petrović ima trideset šest godina i doživljava uspeh o kome nije mogao ni da sanja. Film za koji je pisao scenario po zbirci pripovedaka Antonija Isakovića Paprat i vatra, dobija tri Zlatne arene – za film, za režiju, dok je Bata Živojinović nagrađen za najbolju mušku ulogu. Kruna uspeha bila je nominacija za Oskara.
Danas veliki broj znalaca Tri smatra njegovim najboljim delom. U anketi sprovedenoj 1979. od strane Instituta za film, po izboru jugoslovenskih filmskih umetnika i kritičara za najbolji film u istoriji jugoslovenske kinematografije, drugo mesto pripada filmu Tri, dok su na prvom mestu Skupljači perja. Ipak, Petrović nije bio zadovoljan, govorio je da publika nije prihvatila film kako je on želeo.
Skupljači perja
I onda je posle dve godine napravio Skupljače perja, svoju priču o Ciganima koja je zapalila gledaoce i oraspoložila kritičare. Ni to ga nije činilo dovoljno srećnim, pa je rekao: „Skupljači perja bi u ovoj našoj samoupravnoj sredini prošli katastrofalno da nije bilo onih sjajnih nagrada i aplauza u Kanu. Međutim, te 1967. jugoslovenski film nagrađen је Gran prijem najprestižnijeg festivala, a ova naša velika nacija se uzbudila kao da smo osvojili prvenstvo sveta u fudbalu.“ U četiri pariska bioskopa istovremeno Skupljači perja izbrojali su više od 200.000 gledalaca. I bili nominovani za Oskara i za Zlatni globus.
Sledeći film, Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta (1968), po mišljenju autora, bio je njegovo najbolje delo, dok nije snimio Seobe. Ali, kritika i publika nisu se baš složili sa njim. Po Petrovićevim zapisima, napad na njegov film zbog negativnog predstavljanja naše stvarnosti, krenuo je iz zagrebačkog nedeljnika VUS (Vjesnik u srijedu), u to vreme vodećeg hrvatskog nedeljnog glasila, da bi veoma brzo prerastao u žestok napad na Avala film, koji je u to vreme, kao veoma uspešna kuća, dobijao najviše novca iz jedinstvenog, saveznog fonda za kinematografiju, pored već postojećih i republičkih. Savezni fond je uskoro ukinut.
Majstor i Margarita
Literatura je ovom reditelju bila najbolji oslonac za film. Tako je Majstor i Margarita snimio po istoimenom delu Mihaila Bulgakova, objasnivši: „Bulgakovu me je privuklo i jedno slovensko, meni blisko, osećanje humora. To je dubok, oštar, nimalo naivan humor. Pa, onda i njegova mudrost. Odnos Bulgakova prema vlasti, to je odnos jednog izuzetno mudrog čoveka.“ U Puli je film dobio Zlatne arene za film, režiju, scenografiju i mušku ulogu. U Veneciji – Srebrnog lava, i druga priznanja.
Ubrzo posle toga, 1973, Saša Petrović dobija otkaz na Katedri filmske režije gde je bio profesor od 1962. Razlog: kod njega je sa filmom Plastični Isus diplomirao Lazar Stojanović, koji je zbog tog filma osuđen na tri godine zatvora. Petrović je bez posla, a njegov film Majstor i Margarita je u kontekstu afere „Plastični Isus“ ponovo valorizovan, ovog puta kao antikomunistički, i neformalno zabranjen za prikazivanje. Saša odlazi u Francusku i Nemačku, snima filmove i piše scenarije. Kada je napisao Banović Strahinju, očekivao je da će i da režira, ali po njegovom scenariju film je snimio Vatroslav Mimica.
Seobe
O svom poslednjem, nedovršenom filmu Seobe, po istoimenom romanu Miloša Crnjanskog, Petrović je maštao još od 1957, kada je kontaktirao s piscem koji je bio u emigraciji u Londonu. Saglasnost za adaptaciju dobio је po njegovom povratku u Beograd i posle dugog perioda prekida rada na filmu u Jugoslaviji, konačno 1987. počео snimanje filma i serije od osam epizoda. Angažovao je Izabel Iper, Rišara Beria, Bernara Blijea, Erlanda Jozefsona, Dragana Nikolića, Mikija Manojlovića, Mirjanu Karanović…Osmislio je sliku velikih seoba srpskog naroda koji je svoje snage i kosti rasipao od Dnjepra do Loteringije tokom XVIII veka. Zamislio je delo koje prikazuje ko su Srbi i kroz kakva su iskušenja, zablude i tragedije prolazili. Aprila meseca 1994, u bolnici Lariboisiere u Parizu, u svom poslednjem intervjuu priznao je: „Najveću životnu energiju uložio sam u dve stvari: u svog sina Dragana i u Seobe. Nažalost, nisam dočekao da sina vidim kao odraslog momka, jer je u toku snimanja umro, a neću biti prisutan ni na premijeri filma kojeg smatram životnim delom. Tako je valjda Bog hteo. Ima neka sila iznad nas koja rukovodi našim sudbinama, ‘slučaj komedijant’, kako je to rekao Crnjanski.“
