Čitavim tokom pisane istorije sveta krize i tragedije neizbežno su podsticale apokaliptične interpretacije kojima se pokušavalo da se svetovnim katastrofama prida uzvišeno ili iskupljujuće značenje. Ovo je uočljivo u doktrinama vodećih monoteističkih religija, pa čak i u modernim totalitarnim ideologijama, poput komunizma i nacizma. Na jedan ili drugi način, ljudski rod je, reklo bi se, sklon tome da veruje kako bez Satane nema ni iskupljenja.
Da bi se razumelo koliko opasna ovakva logika može da bude ne treba tražiti bolji primer od Gaze, gde mesijanske halucinacije Izraela, Hamasa i američkih evangelista doprinose tragediji biblijskih razmera.
Cionistička apokalipsa
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu i njegovi saveznici – teofašistički ziloti iz Verske cionističke partije (poznate i kao Tkuma, prim.) – Gazu vide kao odskočnu dasku za uspostavljanje potpune dominacije nad biblijskom Zemljom Izrailja, verski definisanom teritorijom koja se proteže od reke Jordan do Sredozemnog mora. Za desničarske figure poput Bezalela Smotriča i Itamara Ben-Gvira – lidere modernog religioznog cionizma i članove Netanijahuovog kabineta – Palestince je potrebno u potpunosti ukloniti s tog prostora.
Cionistička apokaliptična fantazija ima tri faze: steći kontrolu nad zemljom, izgraditi tzv. Treći hram u Jerusalimu, i demokratiju zameniti Kraljevstvom Davidovim koje je, prema hebrejskoj Bibliji, božjom voljom predodređeno da vlada Izraelom. Kreiranje uslova za vladin konstitucionalni udar na demokratiju i ljudska prava u Izraelu samo je deo pogodbe sklopljene s Netanijahuom u svrhu ostvarenja ovog sna.
Poput izraelske religiozne desnice, i američki evangelisti na rat u Gazi gledaju kao na katalizator ostvarenja božjeg plana; i ne samo da se ne plaše apokalipse, nego je i priželjkuju
Ali stvaranje uslova za dolazak mesije zahtevaće više od pravosudnih reformi, pa čak i od izgradnje novih naselja (na okupiranim teritorijama, prim.). Taj proces uključivaće i „mesijanske muke“ – u vidu pometnje, patnje i bola – pa čak i apokaliptične bitke: prema starom proročanstvu, rat Goga i Magoga, u kome će savez jevrejskih neprijatelja pokušati da Izrael izbriše s lica zemlje. Prema interpretaciji nekih zilota, Hamasov oktobarski napad, kojim je pokrenut tekući rat u Gazi, predstavljao je početak te bitke.
Ovakvo rezonovanje odraz je političke teologije razvijene u verskim školama na okupiranim palestinskim teritorijama, čiji su rabini izraelsku „čudesnu“ pobedu u Šestodnevnom ratu 1967. interpretirali kao „mesijanski trenutak“. Štaviše, osnivači religioznog cionizma – rabin Abraham Isak Kuk i njegov sin, rabin Zvi Jehuda Kuk – s entuzijazmom su podržavali ideju o konfliktu. „Kad se negde u svetu vodi veliki rat“, napisao je svojevremeno stariji Kuk, „Mesijina moć se budi“. Isto je poručivao i njegov sin: „Svaki rat je faza na putu iskupljenja Izraela“.
Zapovest iz Tore
Osim što s odobravanjem gleda na rat i destrukciju, ova ideologija faktički amnestira izraelsku državu od svake odgovornosti za kršenje univerzalnih moralnih principa – o međunarodnom pravu da se i ne govori. Rabin Izrael Hes, koji je zagovarao eliminaciju Palestinaca, 1980. je napisao članak pod naslovom „Genocid: Zapovest iz Tore“, u kome je citirao božji nalog kralju Savlu da pobije sve ljude u Amaleku. U skorije vreme, Smotrič je prigovarao kako „niko na svetu nam ne bi dozvolio da izgladnimo dva miliona ljudi, iako bi to bilo opravdano i moralno ispravno“. Za te zilote, „reč božja“ je, a ne pravila i vrednosti ljudskog roda, ono čime Izrael treba da se rukovodi.
Mesijanski Jevreji imaju svoje pandane u Sjedinjenim Državama. Američki evangelisti takođe na rat u Gazi gledaju kao na katalizator ostvarenja onog što vide kao božji plan; i ne samo da se ne plaše apokalipse, nego je i priželjkuju, ništa manje od Kukovih. „Kad je Izrael umešan u veliki rat“, izjavio je uticajni pastor Džon Hejdži, „podignite glave i radujte se“, jer se „trenutak vašeg iskupljenja bliži“.
Nakon iranskog raketnog napada na Izrael, najvećim delom presretnutog, Hejdži je objavio kako se „prema proročanstvu, bližimo ratu Goga i Magoga koji je Jezekilj opisao u poglavljima 38 i 39“. (U njegovoj verziji, „drugi dolazak“ Isusa Hrista uslediće nakon skoro potpunog uništenja Jevreja, a odani hrišćani i konvertiti – ne Jevreji – biće ti koji će naslediti carstvo zemaljsko). Ovo objašnjava zašto su Hejdži i njegova organizacija Ujedinjeni hrišćani za Izrael – ista ona grupa koja je bivšeg predsednika Donalda Trampa pritiskala da američku ambasadu preseli u Jerusalim – apelovali na članove Kongresa da se ne suprotstavljaju eskalaciji rata u Gazi. Evangelistički lideri širom SAD vrše pritisak na saveznike unutar Republikanske partije da povećaju finansijsku i vojnu pomoć Izraelu.
Hamasov islamski „vakuf“
Ako je ono što hrišćanski evangelisti propagiraju eho ideologije mesijanskih Jevreja, onda je Hamas njen odraz u ogledalu. Palestina je, prema Hamasovoj odluci iz 1988, islamski „vakuf“ (na osnovu islamskog prava neotuđivi posed), „sveta zemlja budućih naraštaja muslimana“, i nijedan njen deo ne sme biti „proćerdan“ ili „predat“. U Povelji iz 2017. koja sadrži njegove „principe i politike“, Hamas ponavlja da „odbacuje svaku alternativu potpunom i kompletnom oslobođenju Palestine, od reke (Jordan, prim.) do (Sredozemnog) mora“.
Hamasova Povelja dalje kaže kako „Sudnji dan neće doći dok se muslimani ne sukobe s Jevrejima“. Kad se Jevrejin krije iza „zidova i drveća“, to kamenje i drveće će reći „O muslimani, o Abdula, iza mene se krije Jevrejin, dođi i ubij ga“. U istom dokumentu Hamas kao svoje primarne neprijatelje ne označava „Jevreje“, već „cioniste“, ali je njegovo odbijanje „takozvanih miroljubivih rešenja“ kao i uvek kristalno jasno.
Sa Jahjom Sinvarom na čelu, Hamas priželjkuje rat i samouništenje kao jedini put do iskupljenja, na isti način na koji to čine i verski fanatici u Izraelu i SAD
Hamas, ipak, nije obična džihadistička grupa. Da, 7. oktobra je pribegao brutalnim taktikama karakterističnim za terorističke grupe poput Islamske države. Ali za razliku od IS i Al Kaide, Hamas je isključivo nacionalistički pokret, bez globalnih ambicija. IS čak na Hamas gleda s prezirom, a njegove pripadnike vidi kao apostate, zbog njihovog isključivog fokusa na oslobođenje Palestine, čime odstupaju od fundamentalističke doktrine.
Nedavno imenovanje Jahje Sinvara, Hamasovog vodećeg čoveka u Gazi, za novog šefa političkog biroa pokreta, ravno je, međutim, hardlajnerskom vojnom udaru usmerenom protiv političkog krila Hamasa koje se nalazi izvan Gaze. Sa Sinvarom na čelu, Hamas priželjkuje rat i samouništenje kao jedini put do iskupljenja, na isti način na koji to čine i verski fanatici u Izraelu i SAD. Ukoliko se diplomatskim naporima pretnja apokaliptičnog sukoba oko Svete zemlje ne neutralizuje, želja zilota bi mogla da bude ispunjena.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
