Da li je u društvu podeljenom poput našeg dozvoljeno imati neutralan stav ili ga bar imati dok se ne dobiju odgovori na sva pitanja koja su nekom potrebna za zaključak? Na primeru akademika i redovnog profesora Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Vladice Cvetkovića pokazalo se da nije. Nakon teksta Antilitijumski populisti koriste naprednjačke trikove, objavljenog u Danasu i rečenice: „Izgleda da Vučićevu vlast možemo da skinemo s vrata jedino i samo nekim novim zastrašivanjem građana, to jest isto onako kako je njegova autokratija i uspostavljena i kako se održava“, usledili su napadi na društvenim mrežama od strane boraca protiv litijuma (u Danasu je objavljen tekst sa naslovom: Trinaest sramota ljutog saveznika Rio Tinta), ali i reči ljubavi od pobornika režima. Čak ga je i Vučić okarakterisao kao „jedinog stručnog“ mada nije precizirao da li misli na stav o rudarenju ili o autokratiji.
Da li ste ljuti i da li ste saveznik Rio Tinta?
Ništa od toga, radi se o običnoj netrpeljivosti prema drugačijem mišljenju. Danas se traži da si oštro protiv rudnika litijuma, a ako govoriš bilo šta drugo, odmah si u problemu jer smatraju da si za. Evo, nedavno me pozove jedna vaša koleginica koja želi da joj pojasnim zašto mislim da bi rudnik u Jadru bio „isključivo pozitivan za Srbiju“, kao i da prokomentarišem „polemiku u štampi“ koja se, kako reče, bila povela oko jednog mog teksta. Odbio sam je, a trebalo je i da je prekorim; pre svega, nikada i nigde nisam rekao da bi rudnik u Jadru bio isključivo pozitivan, a zatim, ne postoji nikakva polemika, jednostavno sam u novinama u kojima povremeno nešto objavim prozvan i izvređan – i to je sve. Šta da kažem – barem novinarke i novinari ne bi smeli tako površno da čitaju i da budu „gluvi“ za neutralne stavove.
Koliko na gnev protivnika litijuma utiče činjenica da ste akademik, a da se SANU pominje kao institucija koja je rekla „ne“ projektu Jadar?
Sve što sam do sada izjavio svodi se na moje tvrdnje da javne rasprave o projektu Jadar nije bilo i da se dogodilo prekomerno zastrašivanje građana. Simpozijum u SANU nije bio javna rasprava, takvih skupova je do sada u Akademiji bilo na stotine, većina se bavila temama važnim za društvo, ali nijedan od njih nije bio zloupotrebljen za zasenjivanje nestručne javnosti, poput ovoga o projektu Jadar. Nešto što je zaista moglo da pokrene pravi stručni dijalog u akademskoj atmosferi i bez unapred određenih stavova, iskorišćeno je kao presuda, kao argument da tu nema šta više da se razgovara. Javno mnjenje je tako poverovalo u rečenice: „SANU se izjasnila!“ ili „SANU je rekla!“ i to bez ikakve rezerve, mada prema istraživanju IPSOS-a, četiri petine tog istog javnog mnjenja ne može da navede nijednog sadašnjeg člana Akademije, a preko devedeset procenata nije nikada prisustvovalo nekom događaju u SANU.
I reći ću vam i ovo, ako neko izvan akademske zajednice kaže da je u SANU završena javna rasprava o projektu Jadar, on pokazuje da je ili naivan ili bezobrazan, ali ako to izjavi doktor nauka, onda je posredi samo ovo drugo.
Na šta mislite kada govorite o zastrašivanju građana?
Od trenutka kada je ova tema medijski lansirana, krenulo se sa širenjem kolektivne panike. Taj posao je obavljen efektno, serijom uznemirujućih paušalnih tvrdnji i dekontekstualizovanih poluinformacija, a ponekad i najobičnijim lažima, poput raseljavanja više od 300.000 ljudi ili besmislicama, kao što je plan da se u Srbiji uskoro otvori 40 rudnika.
I sad, ako vi, dok me ovako slušate, pomislite da sam ja Rio Tinto lobista, možda to mogu i da razumem, ali ako stvarno želite da razgovarate sa mnom, onda morate da se oslobodite tog utiska, inače ne možemo da pričamo. Ne mogu da odgovorim na pitanje zašto mislim da bi rudnik u Jadru bio dobar za Srbiju kada to nikad nisam izjavio, ali uvek mogu da ponovim da detaljne stručne diskusije o tome nije bilo i da građani Srbije nisu bili informisani već samo isprepadani.
Jasno je da ne može svako da se odupre falš-alternativama, kao što je logično da su se neki opskurni likovi baš snašli u takvoj komunikaciji – danas urlaju protiv rudarstva, a do juče su se zalagali za to da se marsovcima prizna nacionalna pripadnost
Kada se stvarno razume o čemu ja zapravo govorim – a ništa nije komplikovano – onda je jasno da moji istupi nisu toliko zaštita profesije koliko su odbrana zdravog razuma. Ne morate da budete geolog, pa ni fakultetski obrazovani da biste prepoznali da li vam neko govori o rezultatima naučnih istraživanja ili iznosi samo svoje mišljenje; uostalom, ako niste sigurni šta je posredi, onda ga pitajte, zamolite ga da vam kaže odakle mu to što vam servira kao naučnu istinu. Kada neko (sav važan) pokaže slajd pustinje i kaže da će tako izgledati Jadar posle rudarenja, on upravo računa na to da će mu se verovati kao univerzitetskom profesoru i da niko neće primetiti podvalu. A kada se jednom takva vašarska argumentacija dozvoli profesorima, onda priča lako potone u još dublji besmisao, pa o složenom rudarskom projektu počinje svako da priča šta mu je volja; naravno u redukovanoj formi, u vidu blic-pitanja: hoćeš li da se Podrinje pretvori u sprženu zemlju, da li bi pre da jedeš litijum ili da piješ mleko, zar ti je važniji profit od zdravlja dece i slično. Jasno je da ne može svako da se odupre takvim falš-alternativama, kao što je logično da su se neki opskurni likovi baš snašli u takvoj komunikaciji – danas urlaju protiv rudarstva, a do juče su se zalagali za to da se marsovcima prizna nacionalna pripadnost.
Tačno je da imamo vašarsku argumentaciju, ali postoji i opravdan strah od litijuma. Kako izabrati da li se plašimo nečeg objektivnog ili ne?
Pa jedino pravim dijalogom. A da smo ikada nameravali istinski da diskutujemo, pre svih bismo morali da saslušamo one koji o projektu najviše znaju, a to su naši stručnjaci koji su bili angažovani od strane Rio Tinta. To je, dakako, ispalo nemoguće jer je na njih odmah prilepljena etiketa na kojoj piše: „nema šta meni da govori onaj ko je plaćen od investitora“. To je prividno logičan, a u stvari veoma plitak rezon, koji se nažalost čvrsto primio u javnosti, pa su ljudi koji su radili studije za Rio Tinto mahom isključivani iz razgovora, neki su čak nazivani i izdajnicima i to u našim vrlim nezavisnim medijima. A zaboravilo se nekoliko važnih činjenica, na primer to da je kompanija po zakonu bila dužna da uradi sve te studije i da je za njih morala da angažuje istraživače sa strane, da je (valjda) dobro što je uzela naše profesore, da su ti profesori radili istraživanja čiji su rezultati proverljivi, da oni te nalaze mogu samo da prikažu i brane, ali nikako ne mogu da donesu odluku o rudarenju, da oni za svoj rad jesu bili plaćeni od kompanije, ali da to, recimo, važi i za profesore Biološkog fakulteta, čiju studiju o ugroženim vrstama u Jadru eko-zastrašivači obilato citiraju, ali ovu drugu činjenicu uvek prećute, i tako dalje.
Nisam nikada rekao svaka čast Vučiću, ali jesam kazao da je za Bor dobro što je Ziđin oživeo proizvodnju bakra i da je sad na državi da tu kompaniju maksimalno kontroliše, a na lokalnoj samoupravi da povećan prihod troši na unapređenje zdravlja građana i zaštitu životne sredine
Ali naučna zajednica ne može da proverava nalaze iz objavljenih studija, zato što nju ne prate podaci na osnovu kojih su izrađene i to kao takvo nikada ne bi moglo da bude publikovano u naučnom časopisu.
Ako mislite na nacrt studije o kojem je kompanija nedavno obavestila javnost, to nije zvaničan dokument, tako da nije od presudne važnosti šta u tim studijama trenutno nedostaje. Onog trenutka kada bi sve te studije bile objedinjene u jednu veliku i kao takve budu zvanično predate u ministarstvo na odobravanje, a takva je zakonska procedura, svi podaci koji budu u njima sadržani moraju da budu proverljivi.
O studiji Biološkog fakulteta do sada imamo samo glasine, ali činjenica je da se niko od njihovih profesora nije našao na Rio Tintovom spisku stručnjaka koje treba pozivati u medije. Da li su nepodobni?
Možda je i reč samo o glasinama, ali ponavljam da su nalazi istraživača sa Biološkog fakulteta više puta korišćeni za kritikovanje projekta, dok su rezultati ostalih profesora imali teret „onih koji rade za Rio Tinto“. To što kompaniji nije odgovaralo da baš svi koji su bili s njene strane angažovani govore u medijima, to nije dobro i verovatno je i to pridodalo nepoverenju u nju, ali to nema veze s nama, mi smo morali svim profesorima koji su radili za projekat Jadar da damo podjednaku šansu da prikažu svoje rezultate.
Kako govoriti u ovim uslovima? Izjavili ste da je Bor bio u beznadežnoj situaciji do dolaska Ziđina, a svi vladini mediji su objavili da ste rekli „svaka čast Vučiću“. Da li je to način da se kod nas plasira „naučna istina“?
Oni su neke moje reči iskoristili po svojoj želji, njima ispadam korisni idiot, ali nije me briga, svako može da vidi ili pročita šta sam gde izjavio ili napisao. Nisam nikada rekao svaka čast Vučiću, ali jesam kazao da je za područje Bora dobro što je Ziđin oživeo proizvodnju bakra i da je sad na državi da tu kompaniju maksimalno kontroliše, a na lokalnoj samoupravi da povećan prihod troši na unapređenje zdravlja građana i zaštitu životne sredine. Taj deo istočne Srbije je rudarstvom opustošen, ali mu je rudarstvo i jedina šansa da opstane. Režimski mediji izvrću tuđe reči, kad treba i lažu bez granica, ali to su uvek radili, moje je da govorim ono što mislim da je istina.
Međutim, bila bi sreća da se izvrtanjem mojih reči bave samo režimski mediji, to radi i režim lično. U nedelju je na televiziji moje ime pomenuo predsednik Vučić, rekavši da sam ja za rudnik litijuma, iako sam njegov protivnik i time pokušao da diskredituje sve koji protestuju, a posebno ProGlas. Pa da ponovim još jednom, nisam nikada rekao da sam za rudnik u Jadru, a male su šanse i da ću ikada biti za to pod njegovom autokratskom vlašću koja je najviše kriva što nismo imali normalnu javnu raspravu i što su ljudi dovedeni do straha od rudarenja.
Nisu ljudi iz Jadra krivi što žive u državi u kojoj se ne veruje institucijama. Autokratska vlast je stvorila ambijent nepoverenja i to je sad došlo na naplatu. Protesti koji su se iz straha od rudarstva raširili po Srbiji predstavljaju realnu snagu građana s kojom vlast sada mora da se nosi
Zar nam iskustvo nije pokazalo da država nije ni najmanje zainteresovana za kontrolu kineskih investitora, pa ni činjenicu da svuda, pa i u Boru, nekažnjeno grade bez građevinskih dozvola ili realizuju projekte bez studija uticaja na životnu sredinu?
Tu se opet vraćamo na nepoverenje u institucije, ali šta je izlaz? Svaki pojedinačni slučaj kršenja zakona od strane kineske kompanije treba da dobije medijsku pažnju i da se tako vrši konstantan pritisak na vlast da pojača kontrolu. Ali takvo ponašanje Ziđina kao da mu je sve dozvoljeno predstavlja problem za sebe i ne bi ga trebalo dovoditi u ravan dileme da li nam je takav jedan veliki investitor bio uopšte potreban; to nije pametno, zbog toga samo gubimo energiju i vreme koji su nam potrebni da bismo Kineze naterali da poštuju zakon.
Može li država da preživi ako zatvori sve rudnike i posveti se poljoprivredi? Recimo, možemo li bez rudnika uglja?
Priznajem da ne znam, ali bih rado da čujem argumentovan razgovor i o toj temi. Način raspolaganja mineralnim i energetskim resursima u Srbiji može da se promeni, ako je potrebno, ali to se dogovara u mirnoj atmosferi, a ne pod ekonacionalističkim i ksenofobičnim parolama i uz lelek nad „bednom“ rudnom rentom. Rudna renta je još jedan pojam pod medijskom omrazom, a ona je samo trenutna paradigma eksploatacije stranih kompanija u Srbiji. Ja bih bio najsrećniji da već sutra promenimo uslove rudarenja stranih kompanija u našu korist, ali, pre nego što zatvorimo vrata investitorima, nije loše razmisliti o alternativama koje nam stoje na raspolaganju. I da li ih imamo uopšte. Naše lepe želje i osećaj za pravdu su jedno, ali od kuknjave što Kinezi odnose naš bakar nema mnogo vajde, rudnik je bio naš, zašto mi nismo rudarili kako treba? Istina nam je možda teška za prihvatanje, ali je makar lako razumljiva – velike i tehnološki zahtevne projekte eksploatacije trenutno nismo u stanju sami da sprovedemo, baš kao što danas ne proizvodimo avione već drikere za automobilska sedišta.
Za sve ovo nam niko nije kriv, mada me ne bi čudilo da nekog ipak optužimo. Postoji publikacija SANU koja pokazuje da zbog brojnih problema naše obrazovanje nije u stanju da bude razvojna šansa Srbije, pa šta mislite, da li ovaj nalaz ima veze s time što smo zemlja jeftine radne snage i niske rudne rente? E, ali ovaj zbornik SANU gotovo niko ne citira, Srbe ne možete uplašiti time što im je loše obrazovanje, lakše se primaju kraće poruke, tipa rudnici ante portas!
Deo istočne Srbije je rudarstvom opustošen, ali mu je rudarstvo i jedina šansa da opstane. Režimski mediji izvrću tuđe reči, a to radi i režim lično. Rekavši da sam ja za rudnik litijuma, iako sam njegov protivnik, Vučić je pokušao da diskredituje sve koji protestuju, a posebno ProGlas
Rekli ste da je inicijativa za uvođenje moratorijuma na istraživanje i eksploataciju litijuma i bora u Srbiji, akcija dubokog neznanja, građanske neodgovornosti i primitivne politike njenih umotvora, ali i da saosećate sa ljudima iz doline Jadra. Kako to uklopiti?
Potpuno razumem one koji ne žele da im jednog jutra „nikne“ rudnik pored kuće, kao što razumem i svakoga ko tim ljudima pruža podršku, ali zahtev da se zabrani prospekcija i eksploatacija litijuma i bora predstavlja nivo iznad u intelektualnom smislu. Ispada kao da je taj naum osim na strahu zasnovan i na nekom znanju, a to je pre smešno nego tačno. Zato sledi pitanje: hoćemo li tako sutra da se masovno suprotstavimo i nekim novim metodama lečenja? Što da ne – skupimo dovoljno potpisa građana koje je prethodno prestravilo nekoliko likova akademske i neakademske provenijencije i tražimo da se to, šta god bilo, zabrani. Možda ovo deluje kao nategnuto poređenje, ali takav scenario jeste moguć. Ovo što se sad događa blizu je javnog pogubljenja društvenog dijaloga u vezi s rudarstvom, model je razrađen i samo je pitanje kada će doći do neke nove krizne situacije pogodne za širenje panike o nekoj drugoj delatnosti.
Naravno da saosećam s ljudima iz Jadra, oni nisu krivi što žive u državi u kojoj se ne veruje institucijama, svako bi na njihovom mestu najpre poverovao onome koji ga uzbunjuje i plaši. Kriva je autokratska vlast, ona je stvorila ambijent nepoverenja u kojem do sada nije bilo nijednog pristojnog javnog dijaloga i to je sad došlo na naplatu. Kao potvrda reči američkog pisca i borca za građanska prava Džejmsa Boldvina da je najopasnija tvorevina svakog društva čovek koji je doveden u položaj da nema šta da izgubi. Protesti koji su se iz straha od rudarstva raširili po Srbiji, uključiv i ovaj najmasovniji u Beogradu, kao i blokade koje se najavljuju, predstavljaju realnu snagu građana s kojom vlast sada mora da se nosi.
Arhiv javnih skupova je objavio podatak da više od tri decenije nije zabeležena tolika masovnost na protestima u manjim mestima. Da li je to otpor rudarenju ili Vučiću?
Nema sumnje da se radi i o jednom i o drugom, a možda i o još koječemu, pokazaće vreme i prosudiće oni koji se bave društvenim naukama. Kao laik, video sam da su ti protesti, posebno oni po manjim mestima, bili prilično retradicionalizovani, neki su ličili na stare „pobune gladnih brda protiv sitih ravnica“, pa čak i na srednjovekovne bune u koje je svako poneo ono šta mu je bilo pri ruci, u ovom slučaju u glavi. Po energiji i poletu, lokalni protesti me ipak najviše podsećaju na događanje naroda, naročito na ono kada smo ustali protiv slovenačkog partijskog rukovodstva iz 1988. Kao što nismo sačuvali Kosovo time što smo bili ljuti na Cankarjev dom i njegovu „antisrpsku“ podršku kosovskim Albancima, nećemo ni sada sačuvati životnu sredinu tako što ćemo ispsovati i najuriti Rio Tinto. Ni od patetike se nismo izlečili, ista je, samo smo od „Niko ne sme da vas bije!“ stigli do „Niko neće da nas truje!“.
Nisam prorok, ali šta ako se pitanje rudarenja litijuma razvuče kao i ono kosovsko, da ostane stalno da visi, a da ga, recimo, posebno otvaramo svake dve godine, ali možda sa drugom kompanijom, rudnom rentom i cenom litijuma? Može da se dogodi kao s Kosovom, da svaki naredni put budemo krajnje nezadovoljni trenutnim prilikama, a da nam ono što se nudilo u prethodnoj iteraciji izgleda prihvatljivo.
Prošle godine smo imali malo drugačije i više građanske proteste koji nisu uspeli. Znači li to da ovakvi imaju veće šanse?
Moguće, ali ja to vidim i kao našu nesrećnu realnost. Više puta sam rekao da kako god da ode s vlasti, za Vučića će to biti onako kako je zaslužio, nažalost, sad vidim da to važi i za nas kao narod. Za Vučića bi bilo najbolje da padne na izborima, kao i za nas građane, ali ako bude ovako, preko litijumskog ustanka ili neke druge slične panike, mislim da neće biti dobro ni za njega ni za nas. Pritom, treba da nam bude jasno da je u tome odgovornost zajednička i da će posledice biti obostrano zaslužene. Narod koji jednog belodanog autokratu nije u stanju da obori zato što mu je obesmislio institucije, što godinama kontroliše medije i što se čak usudio i na izborne mahinacije, već tek onda kada ga neko obespameti nekim egzistencijalnim strahom, taj narod neće biti otporan ni na naredne uzurpatore vlasti. Da smo bili spremni da spavamo pored pruga zbog krađe izbora, bila bi to druga stvar, ali ako vlast promenimo uz ovoliko masovnog zastrašivanja, autokratiju ćemo samo reciklirati, a posle ove građanske euforije slediće novo klonuće demokratije u Srbiji.
Stiče se utisak da je Vučić vratio poverenje EU obećavši litijum. Ukoliko protesti dovedu do ozbiljnijih sukoba, da li će EU i dalje želeti litijum ili će se ograditi od neke eventualne upotrebe sile protiv sopstvenog naroda, pa i po cenu da ne dobije litijum?
Vidite, ja ne znam kako se odvija naša spoljna politika, uključiv i sferu ekonomije, odatle verovatno i moj gard prema bavljenju realpolitičkim pitanjima. Pritom, odbijam da tu svoju slabu obaveštenost popravim time što će mi ovaj ili onaj reći kako je Vučić trgovao Kosovom, pa sad litijumom, kako je već potpisano da postajemo rudarska kolonija, kako je Nemačka naše mineralne sirovine već ugradila u svoj privredni plan i tako dalje. Ne kažem da to nisu istine, nego da mi tuđa reč nije dokaz, jednostavno ne umem da mislim, ako moram toliko da verujem. Posebno sam za te teme nezainteresovan kada na drugoj strani vidim toliko pogrešnih stvari kojima se vredi suprotstaviti.
ProGlas je zadobio veliko poverenje građana i ono sada ne može da se zadovolji bez učešća u realnoj politici. Budući da nikada nisam planirao politički angažman, bilo mi je logičnije da se povučem nego da drugima namećem svoje stavove
Naravno, čak i ovako neobavešten imam neko mišljenje: izgleda mi da EU nema nikakav ozbiljan plan za Srbiju i da će s nama postupati od slučaja do slučaja, a i u tim slučajevima će menjati pristup onako kako joj bude odgovaralo. Pošto mi decenijama nismo rešili naše osnovne društvene probleme, nismo se izborili za to da se vlast menja na slobodnim izborima i da o društvenim pitanjima odlučujemo kolektivno, na osnovu naučno verifikovanih znanja, sve što ni danas ne valja nastaviće i dalje da nas muči, a mi ćemo uzalud gledati u EU kao u nadu ili kao u krivca.
Sa protesta čujemo pozive da bi najbolje bilo da se ProGlas stavi na čelo. Da li vam to zvuči logično imajući u vidu velike ideološke razlike izmeću njega i organizatora protesta?
Povukao sam se iz učešća koje ProGlas ima u ovim protestima, ali od toga ne bih pravio veliku priču. ProGlas (još uvek) nije politička partija, okupili smo se prošle godine kako bismo ohrabrili građane da podignu glas jer život u državi u kojoj vlast nije podeljena već koncentrisana u jednom čoveku i onima koji ga bespogovorno slušaju nije dostojna društva 21. veka. Međutim, nada koju smo probudili bila je veća nego što je iko očekivao, ProGlas je zadobio veliko poverenje građana i ono sada ne može da se zadovolji bez učešća u realnoj politici. Budući da nikada nisam planirao politički angažman, bilo mi je logičnije da se povučem nego da drugima namećem svoje stavove. Ovde jeste reč o meni bliskoj struci, ali ja bih isto učinio i ako bi ProGlas trebalo da se usaglasi u vezi s rodno ravnopravnim jezikom, genocidom, uvođenjem sankcija Rusiji i sličnim društveno spornim i politički upotrebljivim pitanjima. Uostalom, sve što sam do sada pisao i govorio o rudarstvu u Srbiji bilo je samo u svoje vlastito ime, nikada u ime ProGlasa. Nadam se da ProGlas neće napustiti svoju zamišljenu prosvetiteljsku misiju, mada će to biti teško ako se bude insistiralo na prilagođavanju društveno poželjnim stavovima, što je trenutno jedini obrazac uspešne politike u Srbiji.
Da smo bili spremni da spavamo pored pruga zbog krađe izbora, bila bi to druga stvar, ali ako vlast promenimo uz ovoliko masovnog zastrašivanja, autokratiju ćemo samo reciklirati, a posle ove građanske euforije slediće novo klonuće demokratije u Srbiji
Na vanrednoj konferenciji za medije Vučić je optužio organizatore protesta da se nisu odazvali njegovom pozivu na dijalog. Da li bi takav dijalog imao ikakvog smisla?
Tokom ove antirudarske pomame čuo sam raznorazne gluposti, mnoge su ponovljene na skupovima protiv eksploatacije litijuma i jedino što ih po tupoumnosti nadmašuje jeste upravo protivkampanja vlasti. Poziv na dijalog o litijumu je bez smisla, taj voz više nije u stanici, to je kao da ste pred operaciju Oluja predlagali pregovore o asimetričnoj federaciji i širokoj autonomiji Srba u Hrvatskoj. Zatim pominjanje referenduma koji je u trenutnoj situaciji potpuno kontraindikovana stvar, pa onda priča o garancijama ovoga ili onoga za ovo ili ono ili okupljanje lekara koji treba da odbrane rudarstvo, sve tužnije i smešnije, ništa pametno i realno izvodljivo. Da bi sve bilo još gore, ovi trapavi potezi vlasti se koriste kao opravdanje za dalja zastrašivanja ionako preplašenih građana.
Nezavisni mediji su posebna priča, oni stvaraju sliku kao da na jednoj strani imamo stručnjake koji se protive projektu i narod koji im veruje, a na drugoj vlast i stranu kompaniju, a to nije prirodna polarizacija ako uopšte želimo stručnu i nepristrasnu raspravu. Ne može na jednoj strani da bude naučnik koji upozorava kako će biti zatrovane sve reke do Crnog mora, a da mu na drugoj strani odgovara predstavnik SNS-a i to rečima da je litijum naše blago. Kada se rasprava drži na takvim, nekomunikativnim ekstremima, pa na jednoj strani imamo propast, kolonizaciju, pljačku i trovanje, a na drugoj blagostanje, prosperitet, „norvešku naftu“ i tome slično, normalan razgovor nije moguć.
A ipak mi u ovom trenutku razgovaramo. Mislite li da bar ovaj razgovor ima smisla?
Razočaran sam, i kao geolog i kao građanin, zbog toga što moje društvo jedino u panici i strahu može da odlučuje o tome šta da radi sa sirovinama koje poseduje. Nažalost, ne vidim da će razgovor o tome biti lakši čak i ako (nekim čudom) naredna vlast bude demokratska. Ono u šta sam prilično siguran – svaka buduća vlast u Srbiji, bila ona istinski demokratska ili još korumpiranija od ove, pokušavaće da oživi ovakve projekte.
Što se mene tiče, ja ću nastaviti da o ovoj temi govorim kao i do sada i neću se odreći onog elementa slobode koji je po Orvelu jedan od najvažnijih, a to je da imam pravo da kažem i ono što se većini ne sviđa. U tome, kao i u odluci da se ne primam populizma ni u kojem vidu i ni zbog kojeg višeg cilja, ograničavaće me samo moje znanje i moja savest. A puno mi je lakše što znam i ko su mi uzori i na koga mogu da se ugledam, recimo na Milovana Đilasa koji je rekao da mu nikada nije bilo važno da li ga ko sledi, niti da li će pobediti, već samo to da li je u pravu.
*Deo intervjua možete pogledati u video-formatu na vrhu teksta
