Idiotes (idiot) je starogrčka reč, a izvorno je označavala ljude koje ne zanima politika, ili kako bismo danas rekli – građane koji „gledaju svoja posla“. Ako se držimo njenog izvornog značenja, ja bih voleo da mi savest dopusti da postanem idiot, mada sumnjam da će se to ikada desiti.
Danas imam 56 godina, a 9. marta 1991. godine sam imao 23 i, naravno, bio tamo gde su bili svi oni koji ne „gledaju svoja posla“, ispred Narodnog pozorišta u Beogradu, a narednih dana kod Terazijske česme. Da, verovao sam tada de će to sve „kao dlanom o dlan“. Trideset i tri godine, a toliko je trajao čitav Hristov život, dakle, trideset i tri godine protesta, ljubavi prema svima koji su ugroženi, vere da će naš svet, isprva jugoslovenski, a potom srpski, postati pravedniji, ljudskiji, nade da će prestati rat, prestati inflacija, prestati korupcija, prestati rodovsko-plemensko razumevanje propisa i zakona, prestati nasilje, prestati sve ono što nas udaljava od sveta u koji smo verovali.
Odmah sledeće godine započeo je najveći studentski protest posle onog iz 1968. Zaključali smo se u zgradama svojih fakulteta, naši profesori su bili s nama, baš kao da su nam roditelji i kao da su odgovorni za svakoga od nas, jer to su bili neki drugi i drukčiji profesori. Ušli su s nama skupa u štrajk, niko od njih nije strahovao da može ostati bez posla, niko se nije vajkao, niko nije pominjao svoju decu i glad. Na Filološkom fakultetu, na Katedri za opštu književnost, svake večeri su se održavale tribine. Sa studentima su o slobodi, pravdi, književnosti, umetnosti, istoriji, etici i estetici razgovarali Leon Kojen, Nikola Milošević, Vladeta Janković, Aleksandar Ilić, Svetozar Petrović, Adrijana Marčetić, Miodrag Loma… Takvih je profesora danas vrlo malo, mogu se nabrojati na prste. Ne bih da se ogrešim, da izostavim nekoga od njih i zato ne navodim imena.
Za moju suprugu Bojanu i mene protesti nisu prestali nikada. Odazivali smo im se i posle 2000: od protesta zbog rušenja Savamale, gde je prvi put sa nama išao i naš sin Dimitrije, do ovih poslednjih „Srbija protiv nasilja“, zbog izborne krađe 2023. i protesta u organizaciji ProGlasa
Naravno, od ’91. do danas sam i završio fakultet, i zaposlio se jednom pa drugi put pa jedanaesti, dvanaesti put promenio posao. Oženio sam se, dobio sina koji će uskoro napuniti 22, svih ovih godina voleo i čuvao svoj brak i svoju porodicu, uživao u tome… Nije moj život stajao, ali se, kao i mnogi životi u Srbiji, stalno saplitao o tu etiku kojom su nam „punili glavu“ pomenuti profesori. A to su isto činili profesori Filozofskog, Pravnog, Mašinskog fakulteta… Opet, u neke glave tadašnjih studenata je etika ulazila, neki su je očigledno namerno izbili iz glave, neki je se prisećaju i čuvaju je za govore i nastupe u medijima. Etika se, polako i neprimetno, išunjala iz politike, tako da i značenje starogrčke reči idiotes sada mora da se menja: onaj ko se ne razume u politiku, ali se razume u nekakvu otcepljenu i primenjenu etiku, tj. u to „šta je dobro za mene“.
Ali vratimo se prvim protestima koji su zaista okončani pobedom onih koji su se razumeli i u politiku i u etiku, pobedom onih koji nisu bili idioti. Počeli su polovinom novembra 1996, a završili se sredinom februara 1997. Svakodnevna okupljanja, mirne šetnje, pištanje u pištaljke, buka i buđenje uspavanih. Međutim, osim po istrajnosti, ti su protesti bili osobeni i po tome što je tadašnja vlast, sem svakodnevnih sitnih provokacija, organizovala i veliki kontramiting, 24. decembra 1996. Broj okupljenih pristalica vlasti bio je znatno manji od broja okupljenih pristalica poništavanja lokalnih izbora. Kružile su tada priče da je ondašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević sve posmatrao i komandovao policijom iz sobe u Hotelu Moskva. Postavljen je kordon između dve suprotstavljene grupe. Ali kako se broj okupljenih pristalica vlasti iz sata u sat smanjivao, a broj okupljenih građana nezadovoljnih zbog izborne prevare uvećavao, policija je pribegla „potiskivanju“ ovih potonjih. S vrha Kolarčeve ulice, od tadašnje knjižare „Jugoslovenske knjige“, krenuo je kordon do zuba naoružanih policajaca da silom „očisti“ Kolarčevu. Zamolio sam čuvara nekog preduzeća u Kolarčevoj da otvori vrata i pusti unutra sve devojke i žene koje bi prve bile na udaru policije. Otvorio je vrata, pustio ih unutra, a ja sam odmah osetio pendrek na ramenu. Podigao sam ruke da se branim, ali me je policajac štitom udario u vilicu i slomio je. Sve do kraja protesta sam usta mogao da otvaram tek toliko da opsujem i da dreknem „Pobeda“ sredinom februara.
Protesta je bilo i kasnije, kada je dr Zoran Đinđić iznova počeo da okuplja opoziciju, bilo je jasno da nezadovoljstvo mora na neko grlo da izlazi.
Zaključali smo se u zgradama svojih fakulteta, naši profesori su bili s nama, baš kao da su nam roditelji i kao da su odgovorni za svakoga od nas, jer to su bili neki drugi i drukčiji profesori. Ušli su s nama skupa u štrajk, niko od njih nije strahovao da može ostati bez posla, niko se nije vajkao, niko nije pominjao svoju decu i glad
Tek, svi ti protesti devedesetih, sve do oktobra 2000, ako se i dalje držimo starih Grka, podsećaju na Homerove stihove iz Ilijade koji opisuju okupljanje helenskih plamena i brodova. Nepravda je načinjena kralju Menelaju, trojanski princ Paris je oteo njegovu ženu Helenu i Grci znaju da se na nepravdu mora odgovoriti. Čak jedanaest od dvadeset i četiri pevanja ovog epa govori o okupljanju Grka, o planiranju napada, o osmišljavanju upada u Troju. Tek kada se Odisej, najmudriji od svih grčkih ratnika, dosetio kako da doskoči neprijatelju, oslobađanje Helene je zaista počelo. Drveni konj – božji dar Trojancima, a zapravo pokretna tvrđava puna junaka. Trebalo je vremena i nama da naš Odisej, pokojni Zoran Đinđić, nadmudri vlast i oslobodi Srbiju manipulacija, laži, pretvaranja i krađe. No, za razliku od Đinđića, Odisej se živ vratio kući, a s tadašnjim srpskim premijerom je u tom našem drvenom konju očigledno sedelo mnogo onih koji su iz politike već uveliko izbacili etiku.
Za moju suprugu Bojanu i mene protesti nisu prestali nikada. Odazivali smo im se i posle 2000: od protesta zbog rušenja Savamale 2016, gde je prvi put sa nama išao i naš sin Dimitrije, tada učenik osmog razreda, preko protesta podrške Aleksandru Obradoviću ispred Centralnog zatvora, protesta „Stop krvavim košuljama“, protiv seče košutnjačke šume, julskih protesta 2020, protesta, tj. blokada auto-puta zbog potpisivanja ugovora s Rio Tintom, protesta „Srbija protiv nasilja“, do ovih poslednjih, zbog izborne krađe 2023. i protesta u organizaciji ProGlasa. Nikako da etiku izbacimo iz svog shvatanja politike, nikako da postanemo idioti i „gledamo svoja posla“. Čak ni posle hapšenja našeg sina 24. 12. 2023.
Pratimo šta se događa: ima li bar Čoveka kojeg je video Pontije Pilat i uzviknuo Ecce Hommo, kada smo se već odrekli etike i Boga? I verujemo da će se pojaviti Čovek u svakom od nas pa će taj broj Ljudi biti toliki da će svaka samoproglašena vlast, svaka smutnja, svaki poziv na nasilje morati da ustuknu i ustupe mesto vrlini i pravdi. Premda bi nam, zaista, bilo najlakše kada bismo znali kako da izbijemo iz glave i vrlinu i pravdu i napokon postanemo idioti.
Piše: Krsta Popovski
Od pejzaža do autoportreta
Već u srednjoj školi, počeo sam redovno da odlazim na proteste „Jedan od pet miliona“, u početku sa roditeljima, posle sa drugom iz škole. Radovalo me je to što sam okružen ljudima koji misle isto kao ja, koji se ne plaše da iskažu svoj stav, koji nisu konformisti, koje ne mrzi da izađu iz kuće i šetaju po hladnoći i snegu
Кroz maglu se sećam svojih prvih protesta. To su bili protesti 2016. godine, protiv rušenja u Savamali, na koje su me vodili roditelji. Završavao sam osnovnu školu i nisam bio politički svestan. Jedino čega se sećam sa tih protesta jeste da su se završili ispred Skupštine Beograda, uz govore organizatora i uzvike nezadovoljnih građana. Ljudi su bili besni, glasni, mnogi su među sobom razgovarali o razlozima zašto su tu, o Beogradu na vodi, o pokradenim izborima. Nisam baš sve razumeo. O zločinima koji su počinjeni tokom izborne noći 24. aprila čuo sam kasnije, od majke i oca. Bilo mi je zastrašujuće i potresno kada sam saznao da je čuvar Slobodan Tanasković, koji je bio svedok nasilnog rušenja objekata i koga su maskirani napadači vezali i oduzeli mu telefon i dokumenta, preminuo mesec dana kasnije, a da se još uvek nije saznalo ko su počinioci. I danas ih ljudi pamte kao „kompletne idiote“. „Zahvaljujući“ toj činjenici ja sam polako postajao svesniji nepravdi u društvu i rupa u sistemu.
Vrlo brzo sam, već u srednjoj školi, počeo redovno da odlazim na proteste „Jedan od pet miliona“, koji su tada bili aktuelni, u početku sa roditeljima, posle toga sa drugom iz škole. Radovalo me je to što sam okružen ogromnim brojem ljudi koji misle isto kao ja; ljudi koji se ne plaše da iskažu svoj stav; ljudi koji nisu konformisti, koje ne mrzi da izađu iz kuće i šetaju po hladnoći i snegu. Nastavio sam redovno da izlazim na proteste. Bio sam na svakom protestu „Za naš parkić” na Banovom brdu, koji su pokrenuli ljudi iz organizacije „Kreni-promeni“. Čak sam nekoliko puta nosio transparent-šetalicu i na to sam bio vrlo ponosan. Išao sam na proteste-blokade na Gazeli, na protest protiv smenjivanja tužiteljki, na više ekoloških protesta, na julske proteste 2020, na velike majske proteste prošle godine „Srbija protiv nasilja“, sve do ovih, za mene poslednjih, 24. decembra, koji su se, kao i moj prvi protest, završili ispred Skupštine grada.
Išao sam na proteste-blokade na Gazeli, na protest protiv smenjivanja tužiteljki, na više ekoloških protesta, na julske proteste 2020, na velike majske proteste prošle godine „Srbija protiv nasilja“, sve do ovih, za mene poslednjih, 24. decembra, koji su se, kao i moj prvi protest, završili ispred Skupštine grada
Кao sada već „redovni posetilac“, mislim da svaki protest, bez obzira na to da li je bio uspešan ili ne, manje ili više posećen, uvek treba posmatrati kao pozitivno, ili bar poučno iskustvo. Naravno, bilo je trenutaka razočaranja. Više puta me je obuzeo bes jer je na ulicama ogroman broj ljudi, deluje kao da promene sigurno dolaze, a ne dogodi se ništa i protesti se razvodne. Naravno da svako ko je strastven i poveruje da će se njegova borba konačno isplatiti, a neko stane tome na put i „uguši“ tu borbu, u tim trenucima izgubi snagu.
Međutim, mislim da čovek, da bi ostao čovek, mora u nešto da veruje. Кao neko ko je uhapšen na poslednjem protestu, verujem da će se ovde u Srbiji promeniti stanje i da naša borba neće biti uzaludna. Na kraju krajeva, voleo bih da Srbija postane zemlja u kojoj više neće biti potrebe za protestima. Voleo bih da dočekam Srbiju u kojoj ćemo imati vremena da se zagledamo u sebe, to jest da sa Van Gogovih strastvenih pejzaža, slikanih jarkim bojama, pređemo na njegove autoportrete, kojima se tokom celog svog stvaralaštva vraćao, i kroz koje je istraživao sopstvenu ličnost.
Piše: Dimitrije Popvski
