U Jutjub serijalu intervjua Glumci sa glumcima časopisa Variety, Kolin Farel i Hju Grant igraju na ivici oblaka nadmenosti iz davne epizode Saut parka, inspirisane tadašnjim javnim nastupima Džordža Klunija. Ipak, radi se o samosvesno pompeznim i samoironičnim Ostrvljanima, od rođenja pelcovanim od boljki koje uspešno napadaju američke filmske zvezde, pa se razgovor može smatrati podnošljivim. Jedva.
Farel, u sklopu teme roditeljstva koje menja životne prioritete, otkriva i da je pre izvesnog vremena svom agentu naložio da mu pronađe nešto u isto vreme mentalno odmarajuće i finansijski isplativo, nešto poput Džona Vika. Čini se da je zahtevima zlostavljani izvođač menadžerskih radova na to odgovorio serijom Šugar (autor Mark Protosevič; Epl TV+; reditelj većine epizoda Fernando Meirelješ), uspevši da udovolji klijentu na svim nivoima. Jer, Šugar je i frivolno zabavan i postmoderno teorijski, i rizični a na koncu uspešni „catch all“ projekat koji, poput gorepomenutog intervjua, uspeva da izbegne stranputice besmisla koje vode ka dosadi kao vrhunskom grehu.
Glavni junak, kalifornijski privatni detektiv Džon Šugar, bukvalno i konceptualno obitava u svetu filma. Upoznajemo ga u Tokiju, gde – u bioskopskom widescreen formatu i crno-beloj tehnici – komunicira na japanskom jeziku, prvo umom a zatim i silom razrešava za bilo kog drugog, tj. običnog čoveka, neugodnu situaciju, i na kraju sekvence dolazi do podataka koji će oteto dete vratiti ocu, šefu klana jakuza. Povratak kući, u Holivud – a Šugar je na svim pojavnim nivoima produkt Holivuda – seriji vraća kako boju tako i televiziji primereniji 16:9 format, dok sve drugo ostaje fiktivno.
Šugar je i frivolno zabavan i postmoderno teorijski, i rizični a na koncu uspešni „catch all“ projekat koji uspeva da izbegne stranputice besmisla koje vode ka dosadi kao vrhunskom grehu
Tokom cele prve epizode usmereni smo ka potrazi za odgovorom na inicijalnu misteriju, onu koja se tiče našeg vodiča kroz fabulu, dok je rasplet fabule od sekundarnog značaja – scenaristi će sve grane radnje i interesa, naravno, umeti da na koncu spoje. Šugar je odeven u uzana i besprekorna siva odela koja na njemu takva ostaju od jutra do mraka. Gradom klizi u metalik tirkiznoj korveti, kabrioletu iz 1966. godine prikladnom ili ekscentričnosti Elvisa Prislija ili lakoći Stiva Mekvina. Opsednut je svetom filma, a mada mu je znanje široko, najviše je posvećen antiherojima noira od Hemfrija Bogarta do Ralfa Mikera (Ne znate ga? Šugar je i više kul i više štreber od vas!). Šarmantan je, dominantan i obrazovan privatni detektiv, poliglot koji radi isključivo slučajeve nestalih osoba, po mogućstvu dece i mladih dama u nevolji. Uz sve to je i duševan do patetičnosti: voli kuce i mace, a nije mu strano ni da posveti svu svoju pažnju nasumičnom beskućniku i pokuša da mu putem par minuta razgovora život vrati na pravi kolosek. On, kada se podvuče crta, ne postoji kao stvarna osoba.
Šugarov najnoviji slučaj je umešno raspisan, s umirućim holivudskim mogulom (Džejms Kromvel; čini se da su se autori serije herojski otgrli nagonu da umetnutim filmskim insertima koji svesno razbijaju gledaočevu iluziju dodaju i poneki iz Poverljivog iz L. A.), fatalnom, ili možda antifatalnom damom (Ejmi Rajan, na još jednom noir zadatku posle serije Samo ubistva u zgradi), trgovcima ljudima i mračnim tajnama iz prošlosti. Pa ipak, sve to je veliki macguffin koji drži pažnju i odlaže odgovor na ključno pitanje: u čemu je caka? Jer, od prvih kadrova gledalac se mora pitati da li će serija otići u pravcu sveobuhvatne analize odnosa umetnosti i stvarnosti – što i radi, na prilično visokom nivou, a uvidi o nasilju kao ponašanju pri kojem uzbuđenje uvek nadvladava neophodnost su duboko uznemirujući, tičući se podjednako i prikaza u fikciji i upotrebi u životu (nasilje se katkad zaista ne može… zapravo, ne sme izbeći). Ili će, pak, morati da se u nekom trenutku dogodi žanrovski preokret, kao orgazam koji valja tantrički odlagati kako bi bio što spektakularniji. Jedno je sigurno: najgore što se seriji Šugar može dogoditi je druga sezona.
