Javna je tajna da tajne službe po nalogu vlasti prisluškuju i prate opozicione aktiviste, što je na svojoj koži osetio i Predrag Voštinić iz Lokalnog fronta u Kraljevu, koji je svojim aktivizmom daleko nadišao lokalne teme. Voštinić je osim toga bio izložen i progonu režimskih medija, ali i fizičkom napadu 10. septembra 2023, pred decembarske izbore, u vezi sa kojim se vodi istraga zbog „saobraćajne nezgode“, u kojoj je zadobio teške povrede, slomljenu šaku, hematom na glavi i oderotine po celom telu. Tabloidi su „ekskluzivno“ preneli i izjavu osumnjičenog da je izazvao nesreću u kojoj je tvrdio da je sve slučajno. Pre istrage o ovom događaju, na koju se čekalo dok ne prođu izbori, predsednik Srbije Aleksandar Vučić usmerio je i ovaj postupak, jer je ovaj napad okarakterisao kao „navodni pokušaj ubistva“, za koji je rekao da je „jedna u nizu laži“.
Kako vlast tretira sve svoje kritičare potvrdio je još 2018. načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu BIA Marko Parezanović, koji je izjavio da najveću bezbednosnu pretnju Srbiji predstavlja prikriveno delovanje spoljnog faktora, i to kroz „pojedine delove opozicije, medija, civilnog društva i sindikata“. Kasnije, u postupku protiv grupe Darka Šarića, Parezanović se pominjao kao neko ko ih savetuje i od koga očekuju pomoć.
Lica sa poternice u istom automobilu sa pripadnicima Sektora unutrašnje kontrole MUP-a
„Nakon što sam povređen 10. septembra 2023. moji advokati su mi rekli da neću imati nijedan podatak iz istrage da je nešto činjeno protiv mene pre decembarskih izbora. Ispostavilo se da bih imao šta da kažem u vreme kampanje, da nisu bila dva automobila, već tri. U jednom su se nalazili zajedno zaposleni u Sektoru unutrašnje kontrole (SUK) MUP-a i lica sa poternice, koja ni dan-danas nisu dostupna osnovnim tužilaštvima i Višem tužilaštvu u Novom Sadu. Poslednje u istrazi je bilo 5. juna, kada su saslušani neki iz automobila kao svedoci. Oni su mahom govorili da se ne sećaju šta se desilo i da su spavali. Ispada da su zaspali dva kilometra od kada su krenuli. Drugi su tvrdili da nisu videli šta se desilo, jer su nešto gledali na telefonu. Oni koji znaju šta se desilo davali su oprečne informacije. Vozač iz jednog automobila rekao je da su sačekali da se raskrči saobraćaj, a drugi da su obišli, jer su mislili da nije ništa strašno. Ističu da nisu imali nikakve namere sa mnom. Ovi koji se sećaju tvrde i da sam ja bočno udario u njih, iako oštećenja na biciklu ne ukazuju na to. Oštećenja na biciklu su u najmanju ruku potcenjena. Veštak je uvažio samo oštećenja na prednjem točku. Nije konstatovano da su slomljene pedale, menjač za brzine, oba točka…“, priseća se Voštinić u razgovoru za Radar.
U jednom od automobila koji me udario zajedno su bili zaposleni u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a Srbije i lica sa poternice. I niko od njih do danas nije bio dostupan osnovnim tužilaštvima i Višem tužilaštvu u Novom Sadu, koji vode ovaj postupak
Svoje uverenje da su ga namerno povredili temelji na tome da su napravili pun krug u kružnom toku da bi ga udarili, a sada tvrde da su išli na pumpu da sipaju gorivo. „Kada je moj advokat pitao zašto onda kasnije nisu sipali gorivo, odgovorili su: ’Posle nam nije bilo do goriva.’ Dosta se manipuliše i sa vremenom kada je pozvana policija, koje se pomera za kasnije. Posle svega mogu da sude i meni ako prihvate njihove tvrdnje da sam ja izazvao saobraćajnu nezgodu i ako se tužiteljka do kraja istrage bude ponašala ovako indolentno. Iz istrage izostaje zašto sam ja bežao od njih. Prvo su besno trubili, psovali me i govorili da se sklonim, pa kada su obrnuli krug udarili su me kolima. Tu je i pretnja, kada sam već ležao na zemlji: ’Moli Boga da ti nije ništa jer nećeš sigurno doći kući živ, ja ću da ti presudim.’ Na tu pretnju sam mislio to veče i nekoliko narednih dana. Bio sam tada sam sa ćerkama i tražio sam da policija tada bude u blizini moje kuće. Policijski izveštaj o ovom događaju je neka vrsta apologeze izjava ljudi iz automobila. Nije mi jasno da izveštaj sadrži sve što su oni govorili, a ne moje izjave kako se sve desilo“, ističe Voštinić, a u njegove navode uverio se i autor ovog teksta.
Neprincipijelne veze BIA i MUP-a sa izvršnim vlastima
U progonu kraljevačkih aktivista Lokalnog fronta posebno je izražena zloupotreba tajnih službi i propagandni narativ režima o izdajnicima i stranim plaćenicima. „Propagandni sistem vlasti je postavljen po principu – ili si za vlast ili si protiv nje, a u tom slučaju i protiv države. Ljudi iz vrha države stalno plasiraju teze o neprijateljima države, ali ih ne imenuju. Mi smo se, po prirodi svog aktivizma, javno sretali sa ljudima iz, na primer, posmatračkih misija za izbore iz britanske ambasade i ODIHR-a i to na javnom mestu, u kraljevačkim restoranima. Pripadnici BIA ili policije su tajno snimali te javne susrete, a vlast je zloupotrebljavala te podatke. To je neprincipijelna veza tih službi i vlasti, a zatim interpretiraju ko se sa kim i zbog čega susreo. Tako su interpretirali da sam se sreo sa zvaničnicima zemlje koja ne želi dobro Srbiji, a sastao sam se ambasadorom Velike Britanije javno u restoranu. Čovek je došao desetak dana nakon nesreće da pita samo kako sam i kako sam to doživeo. Sto pored nas su zauzela dva bučna tipa koji su nas neprestano fotografisali. To je bilo toliko vidljivo da je postalo opskurno. Gledao sam u njihove objektive, ali se nisu obazirali. Bilo bi zanimljivo popisati koliko se puta vrh države sastajao sa istim ambasadorima, pa ako postoji sumnja da rade protiv države, zašto im ne oduzmu agremane. Naravno da ne rade ništa protiv, nego je reč o uobičajenim diplomatskim misijama. Vlastima je, međutim, potrebno da se renovira radikalski narativ iz devedesetih godina o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima.“
Mogu i meni da sude ako prihvate tvrdnje napadača da sam ja izazvao saobraćajnu nezgodu. Kao da mi nakon napada nisu pretili ubistvom
Voštinić navodi i da se nekoliko dana pre decembarskih izbora sreo i sa predstavnicima britanske misije koja je došla da posmatra izbore u Srbiji. „U praznoj kafani bilo je baš upadljivo kako nas iz laptop torbe snima jedan par, a i ja sam snimio njih (taj snimak objavljen je na sajtu radar.rs u odvojenom članku). Nekoliko dana nakon toga tadašnji i sadašnji gradonačelnik Kraljeva izlazi sa saopštenjem i optužbama o stranim plaćenicima, antidržavnom delovanju… Neposredno pre izbora dele letke sa fotografijama sa tog i našeg susreta sa Draganom Đilasom iz 2018, a uz fotografije i tekst koji je bio za tužbu, ali niko nije potpisao te letke. Sličan sadržaj se pojavljuje i na mrežama lokalnog SNS-a. Advokati su nam rekli da je i za to vrlo teško tužiti, jer centrala može da odbije odgovornost za delovanje lokalnog odbora. Na lokalnim televizijama gradonačelnik nas je optuživao za svašta i ko je sve to video mogao je da pomisli da smo neprijatelji. S druge strane, Lokalni front osam punih godina nije imao ni minut ni na jednoj od lokalnih televizija.“
Od verbalnog do fizičkog nasilja
Pretnje Lokalnom frontu počele su još pre šest-sedam godina zbog emitovanja filma Albanke su naše sestre. „Čekali su nas ispred kancelarije. Podigli su javnost kao da se dešava nešto antisrpski i hajka je trajala više od mesec dana. Bio je to najneprijatniji period za sve nas, jer smo stalno bili izloženi. A radilo se samo o interpretaciji, niko nije gledao i nije znao o čemu je taj film, već im je sam naslov zasmetao. Optuživali su nas da smo izdajnici, strani plaćenici… Našeg aktivistu Vladana Slavkovića 2019. je napao psihički labilan čovek, koji je poverovao u te tvrdnje da smo izdajnici. Tako se sa verbalnog prešlo na fizičko nasilje. U lokalnoj sredini vlast stvara atmosferu neke opšte nacionalne i lične ugroženosti, a za to im treba i otelotvorenje tih virtuelnih, nevidljivih neprijatelja, pa je dovoljno samo da upru prst u nekog i taj odmah postaje krivac i biva razapet. Meni su izgrebali automobil u novembru 2019. A da ne bi slučajno bilo nejasno ko je želeo da mi napravi štetu, na haubi je ispisano da smo mi sa Đilasom u koaliciji. Policija do danas nije utvrdila ko je to uradio. Ali su narednih šest meseci bili ispred zgrade i znali kada izlazim i gde idem. I to nisu isti ljudi koji se angažuju kada predsednik dolazi u Kraljevo. Onda uvek imam pratnju policije, koja kontroliše čak i moje komšije.“
Osim sa političkim, Voštinić se suočio i sa raznim vrstama ekonomskih pritisaka, što i ne čudi u zemlji kojoj se za političke potrebe manipuliše čak i socijalnim davanjima i ucenjuju ljudi zaposleni u javnim preduzećima i državnim službama.
Finansijska kontrola proveravala je sve račune za koje sam ovlašćen. Ništa nije pronašla, ali su u kampanji svi znali ko je koliko novca donirao Lokalnom frontu, jer je i Poreska uprava postala alat u rukama vlasti. Našeg aktivistu koji vodi Udruženje za pozorišnu umetnost poreska kontrola kaznila je sa četiri-pet hiljada evra, a člana Udruženja starosedelaca sa 10.000 evra
„Finansijska kontrola proveravala je sve račune za koje sam ovlašćen. Ništa nije pronašla, ali su u kampanji svi znali ko je koliko novca donirao Lokalnom frontu, jer je i Poreska uprava postala alat u rukama vlasti. Jednog našeg aktivistu koji vodi Udruženje za pozorišnu umetnost poreska kontrola kaznila je sa četiri-pet hiljada evra, a člana Udruženja starosedelaca sa 10.000 evra. Novi udar možemo da očekujemo sa uplatom svake donacije Lokalnom frontu, iako se novac ne donira za političke ciljeve, već su za poboljšanje života građana, za merače kvaliteta vazduha, štampače za slabovide… Oni sada to tretiraju kao subvencije za rušenje države. I opet dolazimo do stranih plaćenika, virtuelnih spoljnih neprijatelja.“
Ne štede ni porodicu
Kaže da o pritiscima koji su postali njegova svakodnevica nerado priča za medije, jer to onda uvek dopre i do porodice. „Ako u medijima kažem išta iskrenije od ’dobro mi je’, porodica se zabrine. Moja glavna briga je njihova briga i kako da je smanjim. Jedna od rečenica koja to najbolje ilustruje je od moje mlađe ćerke. Ona je čula na TV-u sintagmu ’atentat na Voštinića’. Posle nekoliko minuta ćutanja rekla je: ’Zašto se ljudi ponašaju kao da ja ne postojim.’ Bilo je teško da joj bilo šta kažem, jer ljudi tako govore u najboljoj nameri, da bi me zaštitili, a kada ona čuje ne može da prihvati moja uveravanja da je sve O. K. i da je prošlo. Ilustrativna je i situacija kada se starija ćerka u jednom javnom prostoru odvojila od nas. Nismo odmah mogli da je nađemo, zbog čega smo svi bili veoma uznemireni, a kada smo je našli prvo je videla uplakanu majku i rekla je da joj je prva pomisao bila da se meni nešto desilo. Kada sam to video, shvatio sam da oni žive tu opasnost i da je ona za njih svakodnevica.“
Novi udar očekujemo sa uplatom svake donacije Lokalnom frontu, iako se novac ne donira za političke ciljeve, već za merače kvaliteta vazduha, štampače za slabovide, poboljšanje života građana… A vlast sve to tretira kao subvencije za rušenje države
Kaže da ne zna da li će posle svega što mu se desilo ikada više živeti rasterećeno. „Normalan čovek kada vidi auto na trotoaru, čuje sirenu iza sebe ili vidi promenu na tekućem računu, ne pomisli isto što i ja. Ako su u nečemu uspeli to je da uopšte razmišljam o tome. I to nije paranoja, ali jeste uzaludno trošenje energije na preispitivanje zašto se nešto dešava – zašto je neko naglo skrenuo ili parkirao džip pored mene, zašto neko pored mene viče, da li onaj ko mi u kafani ili na protestu postavi neko intimnije pitanje radi za obaveštajnu službu… Posledica tih pritisaka je da su mi narušili suštinsko poverenje u ljude. Ne prilazim u punoj meri prostodušno i srdačno ljudima kao ranije. Suština propagande, čija sam i ja žrtva, jeste odsustvo poverenja. Stalno mi pada na pamet – da su hteli nešto da mi urade, već bi uradili. Ali, kada se setim da su neki posle sličnih reči ubijeni, ne želim da ih koristim.“
Za kraj sagovornik Radara poručuje da će nastaviti kao i do sada. Jedina alternativa je da odustane, a to, kaže, nije u skladu sa njegovom prirodom i prirodom njegovih saboraca. „Nisam sam i nisam ja stvorio Lokalni front, već je on stvorio mene. To je skup međusobno empatičnih ljudi. Da se bilo kome od nas nešto desi ili neko odustane, ideja će živeti. Niko od nas ne može tvrditi da se ne boji i da je potpuno miran. Mi smo, nažalost, svi u strahu, a to kako se nosimo sa njim definiše i naše uloge, da li se dostojanstveno nosimo ili smo poslušnici autoritarnog režima. Svi smo rođeni da jednom umremo, ali neko i uradi nešto između ta dva događaja“, zaključuje Voštinić.
Snimak praćenja opozicionih aktivista pogledajte ovde.
