Nalazimo se na prekretnici koja miriše na šansu da pravo i pravda stignu brojne inkriminisane radnje iz prošlosti, što otvara nadu da će institucije raditi bez unapred dogovorene selekcije. Dakle, svakom po zasluzi, a zasluge su najrazličitijeg karaktera. Zato se u ovom tekstu osvrćem na dve slične situacije koje nisu u TOP 5 prioritetnih, ali jesu jasna postavka na kojoj se vidi kako represivne metode menjanju i magle zdravu precepciju društva.
Puštanje intimnih snimaka u javnost je alatka koju su rado prigrlile brojne službe u svetu, jer je to najbrži i najjeftiniji način kompromitacije nepoželjnih. Ovaj digitalni vid zersetzung-a je posebno ubojit kod nas, jer su seksualne navike drugih poželjne – jednako voajerski – koliko su i tabu.
Dva poznatija primera u Srbiji bila su afera Miketić krajem 2023. i nedavna afera Pajtić. Sve u vezi sa ova dva slučaja je pogrešno, od samog puštanja snimaka u etar do reakcija javnog mnjenja, i naravno, samih klipova – ali ne iz, u javnosti, pominjanih razloga
Iz tog prizemnog razloga je sramoćenje dugotrajno i uglavnom nepopravljivo, a kada su glavni akteri političke figure, dobija se poseban žanr osvetničke pornografije koja potresa javnost i izaziva moralnu paniku koja zaustavlja pojedince, pokrete i čitave partije.
Dva poznatija primera u Srbiji bila su afera Miketić krajem 2023. i nedavna afera Pajtić. Sve u vezi sa ova dva slučaja je pogrešno, od samog puštanja snimaka u etar do reakcija javnog mnjenja, i naravno, samih klipova – ali ne iz, u javnosti, pominjanih razloga.
Teška zloupotreba
Službe zadužene za prikupljanje kompromitujućeg privatnog sadržaja ne žure sa plasiranjem, jer je to moćan ucenjivački adut. Verovatno postoje i desetine, možda i stotine fajlova koje, na svu sreću, javnost nikada neće videti, ali to može značiti da su ultimatumi upućeni osobama na slikama i snimcima uspeli. Moralno sakaćenje od strane organa zaduženih za čuvanje bezbednosti predstavlja jasnu zloupotrebu tehnologije i moći.
Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije, član 145 predviđa kažnjavanje za neovlašćeno objavljivanje ili prikazivanje tuđeg snimka ličnog karaktera ako se time zadire u privatni život.
Ukoliko se takav sadržaj, zaplenjen od strane državnih ili paradržavnih aparata, pojavi i u televizijskom programu – što se jeste desilo u oba gorepomenuta slučaja, imamo dodatna kršenja medijskih propisa – za šta bi najpozvaniji bio REM – organ koji uživa veoma nisko poverenjem u javnom mnjenju.
Ali, budući da je odlazeća struktura već počela da pokazuje institucionalnu nestabilnost, ostaje nada da će nadolazeće reforme retroaktivno da obeštete sve one koji su oštećeni ovim represivnim intervencijama.
Društveni aspekt
Jasno je da su seksualne navike apsolutni lični izbor i da ih svako može čuvati za sebe. Međutim, ovde dolazimo do promašenih društvenih reakcija i jedne koja je iznenađujuće zanemarena.
U slučaju Pajtić akter je društveno anatemisan pre svega zbog seksualnosti i egzibicionizma. Legitimno je da se to nekom ne svidi budući da je pravljenje privatnih snimaka rizična radnja koja druge (a posebno decu), može izložiti uznemirujućem ili neprikladnom iskustvu. Dakle, osoba koja kritikuje, bila ona liberalna ili konzervativna, najdalje dokle zbog primećenog seksualnog opredeljenja može doći jeste ,,meni se to ne dopada’’. Privatni snimci su lična imovina i upravo zbog toga je revenge porn u svetu prepoznat kao kažnjiv još davne 2013. godine.
Bilo da težimo liberalnom ili konzervativnom društvu, potrebno je da osuđujemo ono što krši zakon. Pajtić i Miketić jesu veće žrtve nego što su prestupnici, ali zamislite da u društvu ne postoji tolika zasićenost pokvarenim i nedopustivim aktivnostima državnog aparata: špijuniranjem, prisluškivanjem, pa i objavljivanjem snimaka. Da li bi onda deo fokusa bio na narkoticima ili prostituciji?
Kod Miketića je situacija, iako hetero, na sličan način inkriminisana, uz dodatak da sadrži i mrvice dramaturgije, jer prostitutka kaže da će aktivista sve troškove regulisati svojom poslaničkom platom, što zvuči poput cinične replike iz nekog ranijeg filma Srđana Dragojevića.
Nakon ovih afera, ali i njima sličnim, danima se piše, priča, morališe, osuđuje i kako je to u našem društvu popularno, grubo polarizuje na protiv i za. Ali ceo ovaj tekst i ide u pravcu društvene kritike, jer se od svega nekoliko stabala ne vidi cela šuma problema.
A problem je?
Problem je što će konzervativci uvek prvo videti golotinju i ponašajno-moralni ispad. Drugi će, pak, ove slučajeve iskoristiti da napadnu konzervativce i čestitati na hedonističkim slobodama.
Poslednje što je primećeno, a rekao bih da nije uopšte, jesu dve ilegalne radnje u ranijem snimku, a jedna u nedavnom. Dakle, prostitucija i korišćenje narkotika – ali to nijednoj strani kritičara nije bilo u fokusu. Da podsetimo, prema članu 16. Zakona o javnom redu i miru Republike Srbije, prostitucija nije samo problem pružalaca usluga već i korisnika. Slična stvar je i sa posedovanjem droge za sopstvenu upotrebu.
Bilo da težimo liberalnom ili konzervativnom društvu, potrebno je da osuđujemo ono što krši zakon. Pajtić i Miketić jesu veće žrtve nego što su prestupnici, ali zamislite da u društvu ne postoji tolika zasićenost pokvarenim i nedopustivim aktivnostima državnog aparata: špijuniranjem, prisluškivanjem, pa i objavljivanjem snimaka. Da li bi onda deo fokusa bio na narkoticima ili prostituciji?
Građansko i kritički trenirano oko treba da registruje i jedno i drugo. Malum maius minus non excusat. Zbog toga bi mnogo korisnije bilo zaboraviti moralnu paniku i ustaliti novi pojam ,,pravna panika’’, koja bi potrošenu energiju javnog mnjenja usmerila u mnogo korisnijem pravcu.
I onda, svakom po zasluzi. Tome bi mogli da nas nauče ovi primeri, jer konačno, iskreno težimo pravnoj državi.
