Počeću P(j)esnikom, jer pesnicima ionako sve počinje: svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi. Tako glasi jedna od definicija slobode iz eponimne pesme za pevanje i mišljenje. Ima tu još i onih definicija via negativa, o nepodmetanju ideološki zakržljale forme, ali to je već više mišljenje nego pevanje, esejistika u stihovima, bliže aktuelnoj nobelovki nego Lenonu, Arsenu i Miljkoviću.
Sklad nesklada, da.
To je ono što buni izbezumljene gubitnike, političke analitičare, belosvetske ili domaće, svejedno. Kako se to može osvojiti sloboda, a ne zagrcnuti se nad gutljajem zvanim Vođa? (Gutljaj slobode, to je, dakako, Okudžava.) A vođe nema pa nema. Nema ni ideologije, ma šta o tome mislili poraženi. I ostali politički analitičari, ti pratioci svih gubitnika ovog sveta, baš kao i svih onih koji u svom trijumfalizmu misle o sebi kao o pobednicima.
Preletačima je uvek lepo. Prvoborcima pak nikad nije lepo: uvek im fali još koji orden. Slobodnom građanstvu, osećanja su pomešana
Nema pobednika, a nismo svi gubitnici.
Kako sad to?
Oh, vrlo prosto. Sloboda se, suprotno oveštaloj frazi, ne osvaja. Nje ili ima, ili nema u čoveku, tzv. pojedincu.
Ose ka, o seska. Što bi rekli Albanci. Punopravni građani Srbije.
Ili postoji, ili ne postoji. Što bi rekli Srbi. Ne baš punopravni građani Srbije, a ni Kosova. Takozvanog ili ne-takozvanog. (To dobro znaju ili bar slute kosovski Srbi, ponovo najveći gubitnici vanrednih parlamentarnih izbora. Na kojima nisu birali, jer nisu bili u situaciji da biraju, nego da učestvuju. Jer da je važno učestvovati. Možda na Olimpijskim igrama. U kosovskim igrama, učešće je uvek gubitnička pozicija. Pitajte Albance između osamdest prve i devedeset devete. Za posle, pitajte Srbe.)
Šta je nama, dakle, sloboda?
Pa, sad – kako kojim nama.
Preletačima je uvek lepo. Prvoborcima pak nikad nije lepo: uvek im fali još koji orden. Slobodnom građanstvu, onom koje je potoke, brzake i reke unutarnje slobode konačno uspelo istočiti u zajedničko jezero – prirodno, ne veštačko – opšteg oslobođenja, osećanja su pomešana. Pitaju se zašto je, k vragu, trebalo toliko vremena i mučenja, i kad smo tačno skrenuli ka Albakerkiju. Strepe, poput potpisnika – njemu je, recimo, ovo treći totalitarni poredak koji ispraća za svojih šezdeset godina života, pa se nešto nada da je i poslednji. Ali, gde je nade, tu je i strepnje. Otud strah od nade, uostalom.
Ako je ova neideološka forma emancipacije suštinska, onda će se nešto znati za koju godinu. Potpisnik, recimo, mišljaše, te tako i pisaše i govoraše, kako je politika suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena političarima. Nemam sumnju u čestitost velike većine (dakle, ne svih!) ljudi koji su rešili da se akaju oko politike, iako to svojevremeno nisu nameravali baveći se svojim strukama. Nemam sumnju ni u njihovu sposobnost da se toj igri nauče: politika je nešto između pokera, remija, briškule i preferansa. Blefovi, aduti, nikad betl na refetl. Ko je uspeo savladati neke od ozbiljnih nauka iz kojih ti novi upravljači dolaze, savladaće i ovo. Teško je, uostalom, biti veći mediokritet od ovih koji su u odlasku.
Politika je nešto između pokera, remija, briškule i preferansa. Blefovi, aduti, nikad betl na refetl. Ko je uspeo savladati neke od ozbiljnih nauka iz kojih ti novi upravljači dolaze, savladaće i ovo
Ima, dakle, prostora za oprezno spokojstvo, a strepnje i sumnje će uvek biti.
Dvadeset peti oktobar, tako, može biti Dan slobode. Ne dan oslobođenja, niti komemoracija kakve smrti, bitke, poraza, pobede. Dan ljudske emancipacije. One koju se dalo osetiti čekajući u redu za glasanje (potpisnik je morao dvaput, zbog poništavanja rezultata sa njegovog biračkog mesta). One čije se dejstvo dalo videti na licima gubitnika, već posle nedeljnog ručka. One koja izbija u potrebi za opetovanjem slavlja, katkad nauštrb ukusa.
Ako bismo hteli malo gajiti tu slobodu, možda bi mogli taj naš slad nesklada nesavršenih ljudi uskladiti s izvesnim civilizacijskim tekovinama. Kao i odgoj svake kulture, od žitarica do Šekspira, to je ozbiljan posao, zahtevna delatnost, težak rad. Nadati se – vredan napora.
Jer – nije loše biti slobodan.
I nadati se da Statije nije sasvim u pravu, da ne ištu svi samo pravednog vođu, nego i gutljaj po gutljaj slobode.
Bez opijanja.
