Ne osećam trijumf zbog vašeg poraza. Osećam umor. Prazninu. Zbunjenost. Jer, smešne su mi vaše igre, kojima pokušavate da dokažete i sebi i drugima – kako ste i dalje glavni. Čudne su mi vaše pretnje da ćete se koliko sutra vratiti snažniji i jači, tako što ćete pravdu uzeti u svoje ruke. Osećam gađenje prema svemu što radite. Gnušam se vaših jeftinih trikova, kojima pravite sliku o sebi – ne kao o gubitniku ovih izbora, već kao o žrtvi. Lakše vam je da mislite, kako su vam huligani oteli pobedu, nego da ste izbore izgubili.
Tešite se, kako su izborni rezultati zabluda građana – izazvana višim silama. I kako će narod na kolenima klečati da se vi vratite. A, istina je drugačija – ogadili ste se narodu za proteklih četrnaest godina. Previše smo patili, previše smo bili poniženi i previše trauma smo preživeli. Izgubili smo bliske ljude, a ono što najviše boli, a našta ste vi imuni – izgubili smo decu. Ribnikar, Orašje, Dubona, Novi Sad… Previše je nesreća bilo pod vašom vlašću, za ovako malu zemlju. Zato naša radost još uvek nije potpuna. Predugo smo proveli u ropstvu sa vama – da bismo znali kako izgleda sloboda bez vas. Trebaće nam ozbiljna snaga da uključimo televizore i frižidere bez straha – da ćete iz njih vi iskočiti.
Previše je nesreća bilo pod vašom vlašću, za ovako malu zemlju. Zato naša radost još uvek nije potpuna. Predugo smo proveli u ropstvu sa vama – da bismo znali kako izgleda sloboda bez vas. Trebaće nam ozbiljna snaga da uključimo televizore i frižidere bez straha – da ćete iz njih vi iskočiti
Dvadeset petog oktobra, bila sam na dežurstvu sa mobilnim timom u Ulici Gavrila Principa. Ta ulica, prepuna je sumnjivih lica i agresivnih migranata, a uveče postaje sablasna. Oko nas je bio mrkli mrak, dok su unutra kontrolori budno čuvali kutije sa glasovima građana. Oko šest popodne stigla je dojava da budemo oprezni, jer postoji ozbiljna opasnost da biračka mesta budu meta huligana. Ivana, Peđa, Aleksandar, Danilo, Ivan, Nemanja i Nikola su moje mlado društvo za to veče. Zbijamo šale na račun batina. To je način da odagnamo strah. Mada, straha, onog parališućeg – nema. Jer, za razliku od vašeg primitivnog cilja da nas pokradete, naš cilj je uzvišen – odbrana pošteno osvojenih glasova. Zato strah, koji tinja u nama, pretvaramo u zezanje, u selfije i u onaj naš prepoznatljivi ulični humor. Maštamo, onako dečije, naivno, kako bi bilo divno da bar jednom budete gospodin i da jednostavno, ljudski, priznate poraz.
Dok stojim sa njima, u tom mraku kreću fleševi. Sadašnjost i prošlost se prepliću. Vraćam se u noć između petog i šestog oktobra pre dvadeset šest godina, kada sam dežurala u Gradskoj skupštini. I tada ste vi bili deo vlasti protiv koje smo se borili. Zar je moralo da dođe do toga, da i danas, posle toliko godina, vi ponovo budete onaj naspram koga stojimo? Pitam se – zašto smo to breme naše prošlosti, natovarili na leđa ove divne dece sa kojom večeras delim ovaj hladan pločnik?
Nailazi auto. Batinaši… Auto koči. Izlazi visok, mlad momak. Čekamo napeto da izađe ostatak njegove ekipe i da krene divljanje. Ništa lepo nam ne pada na pamet, jer u zemlji, koju ste vi do nedavno vodili, a vodite je i sada kao običan građanin, podrazumeva se da sve bude nasilno, pa i ta istorijska, izborna noć. A, onda, umesto udarca pesnicom – u glavu nas udara vaš glas sa radija. Momak iz automobila, odvrće ton do daske. Priznajete poraz!!! Nastaje haos. Grlimo se. Vrištimo. Padaju poljupci. Jeste. Nije. Da li je moguće? Da nije neki trik? Jer, ko vama može da veruje? Smejemo se. Plačemo. Sloboda! Hej, sloboda! Da li je to uopšte moguće?
Vraćam se u noć između petog i šestog oktobra pre dvadeset šest godina. I tada ste vi bili deo vlasti protiv koje smo se borili. Zar je moralo da dođe do toga, da i danas, vi ponovo budete onaj naspram koga stojimo? Pitam se – zašto smo to breme naše prošlosti, natovarili na leđa ove divne dece sa kojom večeras delim ovaj hladan pločnik?
Kroz tu iznenadnu radost – provaljuje bol. Suviše smo patili da bi radost mogla da traje. Gde su sada naši mali anđeli da slave sa nama? Gde su sva ta stradala deca da zagrle svoje najbliže? Gde su svi ti mladi ljudi zbog kojih u ovoj noći slavlja – lijemo suze? Nikada tu decu niste pomenuli, za njima nikada suzu niste pustili. Vi srce nemate. Umesto srca, u vašim grudima je onaj kamen, s kojim ste nedavno pričali. I dok grad slavi, meni se pred očima, kao na traci, vrte sve vaše uvrede – ogavne i bezdušne. Žurka u kafiću nadomak Ribnikara, samo par dana nakon tragedije. Reči ocu stradalog radnika u Namenskoj, kako mu sin nije radio na modnoj pisti. Mile, čovek bez jedne ruke koji skuplja hrabrost da vam se požali da je trista dinara teve pretrplate, za njega previše. Mile, ’el sad, ’el nikad, rekao je – a vi ste se Miletu posprdno smejali. Te večeri sećam se svih vaših zlodela. A vi? Vi ste sve zaboravili.
U tom vašem priznanju da ste izbore izgubili, nije bilo iskrene čestitke pobednicima. Bilo je mržnje, ironije i laži. Ali, to je stvar vašeg zlog karaktera. To je vaše nepristajanje da budete pokorni građanin. To je ona vaša bolesna ambicija, da zauvek budete glavni. Pobedili su blokaderi, rekli ste te noći. Zar se ne stidite? Na izbornoj listi jasno je pisalo Studentska lista – studenti pobeđuju. Da li vam je zaista bilo toliko teško da tu reč prevalite preko usana? Jeste. Umesto dostojanstva, priliku ste iskoristili da panično izdeklamujete… Nije bilo Jovanjice, ni vazdušnog topa, ni helikoptera, ni naplatne rampe u Doljevcu, ni Savamale… Po toj vašoj izopačenoj logici, verovatno ni nadstrešnica u Novom Sadu nije pala, niti je tamo stradalo šesnaest nevinih ljudi. Sve su to samo fantazije nas huligana.
Sve ste to izrecitovali, pre nego što ste teškom mukom sišli sa pozornice i spustili zavesu na to veče. Sutradan ste zavesu ponovo navukli – da produžite mrak. U mraku se najbolje snalazite. Ali, kada mašinerija oko vas konačno oslabi, zavesa će pasti. Tek tad ćete shvatiti, da nijedan građanin, pa ni vi, ne sme i ne može u svoje ruke da uzme pravdu. Pravosuđe će raditi svoj posao – bez naređenja, bez sugestija i bez pritiska.
A nama je, bivši predsedniče, a sadašnji nepokorni građanine – bez vas svanulo.
