Solvaj Bale je rođena u Baurupu. Studirala je književnost i filozofiju na kopenhaškom univerzitetu, a živela u Francuskoj, Australiji, Kanadi i Americi. Pisala je romane, kratke priče bliske lirici i eseje, postavši poznata u svojoj zemlji. A onda je za prva tri dela septologije pod naslovom O izračunavanju zapremine, kod nas objavljene u izdavačkoj kući Presing, u prevodu Predraga Crnkovića, dobila nagradu Nordijskog saveta i krenula da osvaja čitaoce širom planete.
Bila je u najužem izboru za priznanje Međunarodni Buker. Činilo se da je srećna što ga nije i dobila – izveštavao je Njujork tajms s njenog ostrva: „Pozovu vas na žurku a vi ne morate da ostanete do kraja i perete sudove.“
Sedmoknjižje, čiji je poslednji deo završavala dok smo pravili razgovor, fragmentarni je dnevnik žene zarobljene u jednom danu. U 18. novembru… Tara Selter, sa suprugom Tomasom Selterom, stanuje u kući od kamena u gradiću na severu Francuske. Trguju antikvarnim izdanjima, s namerom da posao prošire na naučne postere i plakate. Posvećeni su tim biserima iz prošlosti: popisu ptičijih glasova, istoriji pijaće vode, atlasu paukova, zbirci referenci iz životinjske anatomije, udžbeniku o nebeskim telima…
Sve teče po naizgled utvrđenoj rutini dok ne ode u Bordo, na aukciju.
„Proces je bio veoma dug, ideju sam dobila 1987, ali sam prilično rano tokom rada znala da će glavni lik biti antikvar, mada nisam sigurna zašto“, kaže nam Solvaj Bale pošto smo je upitali da li je bila inspirisana popularnom preprodajom predmeta na televiziji i internetu. Na prvim stranicama stoji zaključak o sve traženijim „relikvijama prošlosti“ i kolekcionarima…
Osamdesetih, kada sam dobila ideju za knjigu, govorili smo o riziku od nuklearnog rata, kasnije se pričalo o ptičjem gripu i drugim nevoljama, imali smo i finansijsku krizu na pomolu. Toliko se događaja pojavilo u međuvremenu
„Kasnije sam se pitala kako bi to funkcionisalo u okruženju u kome niko nije zainteresovan za stare knjige – pokušala sam da zamislim svet u kom su te stvari ponovo ušle u modu (stare knjige i novčići) i pustila sam Taru i prijatelja Filipa Morela da razgovaraju o tome kao da je istina. Za mene je to bilo pisanje nasuprot stvarnosti, a ne deskriptivno pisanje.“
Ipak – dodaće – deluje da je danas istinitije nego kada se otvorila priča.
Filip Morel je prijatelj, vlasnik prodavnice antičkih novčića. U njegovoj radnji se opekla – jedina neobičnost te večeri. Ali sutradan će uvideti da uporno ostaje zarobljena u okviru ista dvadeset četiri sata. Tomas drži da je u Bordou, iznenadi se ako je ugleda.
Komentarišemo da je vrlo pažljiva s uplivima fantastike. Naratorka čudesne događaje najčešće zatvara u zaključak da se „vreme raspalo“. Ne prihvata ih ni kao fikciju, glasno odbija da imaju veze sa inače „malčice preživahnom maštom“, sa snom ili halucinacijom.
„Znala sam da postoje određeni elementi nalik fantastici, međutim, na početku, nisam zaista imala svest o žanrovima u odnosu na rukopis.“
Objašnjava da je čitala Borhesa, Kafku i druge pisce „nestvarnih svetova“, ali da se za nju tu radilo jedino o načinima kreiranja fikcije.
„Pošto sam čula za koncept ‘spekulativne fikcije’, dopalo mi se, jer nije reč isključivo o mašti, već ona sadrži i racionalni element. Za mene je ideja fantastike puštanje mašti na volju, ali u mojoj knjizi, mislila sam, prisutan je jedan element koji je iskoračio iz ‘realnog’: dan koji je stao.“
Sva ostala odstupanja od stvarnosti – ističe – proistekla su odatle.
Doista, malo bi ko potegao ovako odvažan „fantastičan“ potez da bi protagonistkinju onako snažno vezao za svakidašnjicu, primoravši je da sve iznova proživljava i razume.
„Naravno, usput sam shvatila da su te sitne izmene imale veliki uticaj na svet glavnog lika. Opet, osećala sam da je ta ‘mala’ promena u osnovnim ljudskim uslovima zahtevala da veoma pažljivo posmatram stvarnost – nisam sigurna zašto. Možda sam naslutila opasnost da će spekulativni element preuzeti primat. Verovatno sam osećala da moram držati junakinju čvrsto na zemlji.“
Stopiranje kalendara potpuno je razbilo živote Selterovih. Sklapajući profil Baleove u Njujork tajmsu, novinar Denis Džou je fino sažeo opus. Tara proba da gotovo naučnim metodama istraži šta se zbilo, ali zapisi koje pravi u dnevniku „prate koliko njena nova stvarnost nije usklađena sa starom: budući da je sad razdvojena od najmilijih vremenskim jazom, mora sve iznova da promisli – od načina stupanja u odnos sa okruženjem do srži prirode ljubavi i porodičnog života.“
Postojale su teritorije koje su se sudarale, bilo je graničnih konflikata i nekontrolisanih transakcija iz jedne zone u drugu. Bili smo ljubavnici u krajolicima prepunih konflikata
Nismo se usudili da joj saopštimo: kakvu ste genijalnu storiju o braku napisali! Ostavili smo tumačenje za sebe. Među supružnicima je nastala tiha i jezovita pometnja.
Njihova ljubav, „uvek mikroskopska“, „bez ambisa i odstojanja“, narušila je harmoniju „zvučnih talasa“, za kakve je držala da nastaju iz nečega u ćelijama, molekulima, izvan ljudskog uticaja.
Od tog trena, saznaćemo na 76. strani prve knjige, živeli su u dva vremena i razlike se nisu mogle sakriti: „Postojale su teritorije koje su se sudarale, bilo je graničnih konflikata i nekontrolisanih transakcija iz jedne zone u drugu. Bili smo ljubavnici u krajolicima prepunih konflikata. Tomas se ič nije sećao naših zajedničkih dana, nismo mogli ponovo da stvorimo maglovite dane, poplave i jutra u izmaglici, nismo mogli zajednički put da pronađemo, uopšte nismo bili nešto duplo, maglovito ili barem paralelno. Nisam mogla da nađem jasnoću ili obrazac, nisam mogla da nađem izlaz.“
Tridesetak stranica posle: „Ali kako žive zajedno u istoj kući, ti parovi koji su prepolovljeni, kako da žive isti život iz godine u godinu? U istim sobama. U istoj svakodnevici? Kako oni to rade?“
„Balansirali smo u razgovoru.“
„Mogu da sledim Tomasove tragove kroz kuću.“
Vremenski kvar, pucanje – obratite pažnju, u prozi su časovnici digitalni – proživljavanje jednog istog, dao je prostor Solvaj Bale da pokaže majstorstvo u deskripcijama.
Mokar zid kuće.
Krckanje stepeništa.
Odlazak u kupovinu, u supermarket; donošenje i raspakivanje namirnica.
Uistinu otvara apetit!
Pisac dostiže vrhunce u slikama hrane kada čitaocu pravi zazubice čak i „običnim“ piškotama, iako u stanu ima drugih slatkiša.
Plus: nenadmašno prenosi zvukove. Oni jesu biser sage O izračunavanju zapremine. Olovka na papiru i stolica što škripi po podu čim se gurne unazad. Ključ u vratima, zvuci Tomasovog života na hronološki odvojenom spratu, gde se 18. novembar odvija jednom, ne dva, tri ili tri stotine puta.
„Daleki dečji glasovi iz neke škole, nekoliko ulica dalje.“
„Mislim da jednostavno slušam svet“, odgovara Bale na naš komentar. „Isprobala sam puno načina da započnem roman, ali stvari kao su došle na mesto tek kad sam smestila Taru u gostinsku sobu, da sluša svoga muža. Onda sam morala da zamislim te zvuke kako bih stvorila njen svet. U jednom trenutku tokom pisanja radila sam sa idejom ‘dubinske oštrine’ iz likovnih umetnosti. Velika dubina kada se najsitniji detalji pažljivo posmatraju, manja kada je u pitanju ‘samo’ naracija.“
Nastavci imaju po dvestotinak strana, ispisani su u stilu dnevnika. Poglavlja otvara broj: koji put Tara proživljava 18. 11. Jezik je jednostavan, precizan. Duhovita je!
Ali kako žive zajedno u istoj kući, ti parovi koji su prepolovljeni, kako da žive isti život iz godine u godinu? U istim sobama. U istoj svakodnevici? Kako oni to rade
#276: „U Kleronu ima praznih kuća. Neke od njih su na izdavanje, druge su na prodaju, neke od njih samo tako zvrje prazne, zato što stanari nisu kod kuće osamnaestog novembra.“
U mnogobrojnim kritikama i člancima, potezanje pitanja forme izvlači reč fragment. Čitajući biografiju, saznali smo da je u Danskoj stekla kultni status kratkim pričama. Zato smo se zalepili za ovu vrstu, prepisujući iz beleške o životu književnice, ne bez poređenja sa Zapreminom, da u „zbirci kratke proze (ili prozaidama) Po zakonu, sa podnaslovom ’Četiri pripovesti o čovečanstvu’, repetitivnim stilom stvara nezagađeni pejzaž uznemirujuće osvetljen pogledom lirskog subjekta, nesigurnog u ono što vidi a bogami i ishodom onoga što čini“.
„Dok sam radila na vrlo kratkim i na izvestan način fragmentarnim pričama (ja ih nazivam pričama – mogu govoriti o veoma jednostavnim događajima, poput grane koja se kreće duž reke), osećala sam da moram da ispitam ono što ponekad nazivam kosturom narativa. Ogoljavanje narativa do same srži, da tako kažem, pomoglo mi je da razumem nešto o narativnom toku, i pre svega da uvidim druge načine organizovanja i komponovanja različitih elemenata storije. Sigurna sam da ne bih mogla da napišem O izračunavanju zapremine bez tih malih proznih knjiga.“
Znala sam da postoje određeni elementi nalik fantastici, međutim, na početku, nisam zaista imala svest o žanrovima u odnosu na rukopis
Doznali smo da se ideja odavno javila, ali nismo oklevali da pomenemo uticaj pandemije izazvane virusom korona. Zar dani tada nisu bili isti? Nisu li prolazili nalik onom danu za koji neprekidno držiš da je u stvari neki drugi…
Podvukli smo opise nenametljive panike, „egzistencijalnog alarma“, momenta „u kom otkrijete neuračunljivost sveta, znanje o tome da sve može namah da se promeni, da ono što ne može da se desi i apsolutno ne očekujete ipak jeste mogućnost“.
Da stane sat – videli smo – ali i da se „ukine Zemljina teža, skrše Zemljina logika i prirodni zakoni“.
Tara veli da naša očekivanja o konstantnosti počivaju na nesigurnom temelju. Nema garancija…
„Osamdesetih, kada sam dobila ideju za knjigu, govorili smo o riziku od nuklearnog rata, kasnije se pričalo o ptičjem gripu i drugim nevoljama, imali smo i finansijsku krizu na pomolu”, nabraja naša sagovornica. „Toliko se događaja pojavilo u međuvremenu. Prvi tom na danskom objavljen je prvih dana februara 2020, upravo u doba pandemije. Bilo je malo prekasno da bi pandemija uticala, iako su ljudi smatrali da je život Tare i Tomasa u prvoj knjizi pomalo nalik boravku u izolaciji usled kovida. Počinjući, svakako nisam znala da će biti potrebno skoro četrdeset godina da je završim, niti da će imati sedam tomova, mislila sam da će to biti ‘knjiga’, tom, najviše dva. Nakon što sam je pisala u tako dugom periodu, osećam da su je obojili mnogi planetarni događaji.“
