Pre dvadeset pet godina, Stiv Džobs predstavio je uređaj u koji je moglo da stane hiljadu pesama. Danas taj broj zvuči skromno, jer hiljadu pesama može da se smesti u nekoliko plejlista koje napravimo na svom telefonu, a brzo ih zaboravimo i više nikada ne otvorimo. Ali, pre četvrt veka, obećanje da čitava muzička kolekcija može da stane u džep zvučalo je kao ozbiljna inovacija. Prvi ajpod imao je pet gigabajta prostora, mali ekran i „točkić“ kojim se prolazilo kroz pesme. Koštao je 399 dolara i radio samo sa Mek računarima. Nije bio prvi prenosivi digitalni plejer, ali su on i njegovi naslednici postali prepoznatljivi i ljudima koji ih nikada nisu imali. Bele slušalice bile su dovoljno uočljive da postanu reklama za uređaj skriven u džepu. Bilo je tu i mnogo dosadnog posla, prebacivanja pesama sa računara i sređivanja naziva koje je neko pogrešno uneo. Nepoznat izvođač, nepoznat album, ista pesma tri puta, fajl koji se prekida. Nije bilo algoritama da kreiraju naredne sate muzike, svoju digitalnu kolekciju korisnik je sam uređivao, a ona je imala granice. „Pakovanje“ plejliste za različite prilike zavisilo je od dostupnosti pesama i slobodnog prostora na iPodu. Limiti su tako ponekad preuzimali uloge muzičkih urednika.
Striming je doneo novo iskustvo, beskonačnu dostupnost, lako i nesputano putovanje kroz žanrove i vreme. Međutim, promenio je i odnos prema kolekciji. Nekada smo „nosili“ odabrane fajlove, danas uglavnom čuvamo digitalne spiskove kao prečice do pesama na nekoj platformi. Pretplate nam održavaju kataloge, uređuju preporuke i pamte navike. „Moja plejlista“ obuhvata sve manje ono što posedujemo, a sve više ono čemu trenutno imamo pristup. Još veća promena dogodila se u odnosu prema samoj muzici. Telefon na kom je najčešće slušamo paralelno prima poruke, prikazuje vesti, objavljuje aktivnosti na društvenim mrežama, obavlja finansijske transakcije. Pesma može sve vreme da svira, ali je pažnja otišla negde drugde. Uređaj pamti gde smo stali, dok se publika sve ređe seća šta je uopšte pustila da svira.
Nekada smo „nosili“ odabrane fajlove, danas uglavnom čuvamo digitalne spiskove kao prečice do pesama na nekoj platformi. Pretplate nam održavaju kataloge, uređuju preporuke i pamte navike
Iz današnje perspektive, ajpod deluje kao predmet sa jasnim zadatkom i, zbog toga, možda manje privlačan, neefikasan. On je mogao i radio samo jedno – puštao muziku. U njegovim klasičnim verzijama nije bilo društvenih mreža, dodatnih funkcija za komunikaciju ili aplikacija. Njegova ograničenja zato danas liče na set za digitalni detoks. Naravno, i kada je lansiran, ajpod je imao potrošnju kao ključni cilj i smisao svog postojanja. Ipak, četvrt veka kasnije, njegova godišnjica pokazuje da je uređaj, koji je ne tako davno predstavljao budućnost, danas podsetnik i inspiracija za jednostavniji odnos sa tehnologijom.
Da nije reč samo o nostalgiji onih koji su nekada nosili bele slušalice, pokazuju i brojke. Epl je obustavio proizvodnju ajpoda 2022. godine, ali su pretrage za klasičnim modelom na eBayu od januara do oktobra 2025. porasle za četvrtinu u odnosu na prethodnu godinu. Polovne uređaje kupuju posebno pripadnici generacije Z, odrasli uz pametne telefone. Neki tako zaobilaze zabranu mobilnih u školi, drugi traže predah od notifikacija, reklama i preporuka. Kal Njuport, autor knjige Digital Minimalism, privlačnost svodi na jednu rečenicu: na ajpodu ne možete da radite ništa drugo osim da slušate muziku. Za generaciju kojoj je sve uvek nadohvat ruke, upravo to postaje retkost. Za dvadesetak godina prodato je oko 450 miliona ajpoda, pa ih u preprodaji ima dovoljno. Na platformi Back Market njihova prodaja je prošle godine porasla za 48 odsto. Striming time nije ugrožen, ali je jasno da deo publike, makar povremeno, muziku ponovo želi da sluša bez algoritama.
