Piše prof. dr Nikola Nikačević, u ime Programske grupe za zaštitu životne sredine Studentske liste
Srbija ima ozbiljne probleme zbog stanja životne sredine. Vazduh je u skoro svim gradovima prekomerno zagađen, reke primaju neprečišćene otpadne vode, izvorišta su ugrožena, a deponije i industrijski otpad opterećuju zemljište i prirodu. Posledice su narušeno zdravlje ljudi, lošiji kvalitet života i ekonomski gubici.
Međutim, Srbija nema samo problem sa zagađenjem, već i sa načinom na koji se o životnoj sredini odlučuje. Imamo zakone, institucije, strategije i stručnjake. Pa ipak, veliki projekti planiraju se bez dovoljno stručnosti i javnih informacija, prekoračenja propisanih limita traju godinama, a odgovornost za nastalu štetu po pravilu izostaje. Previše se bavimo posledicama, a premalo njihovim sprečavanjem.
Studentski pokret je, uz učešće brojnih stručnjaka različitih profila, ozbiljno pristupio izradi programa za promenu takvog stanja. U Programskoj grupi za zaštitu životne sredine Studentske liste nastojali smo da utvrdimo ne samo najvažnije probleme već i njihove uzroke, a zatim predložimo rešenja – povezane i izvodljive mere. Neke mogu početi odmah, dok druge zahtevaju godine rada i značajna ulaganja.
Polazište programa je da zaštita životne sredine mora biti javni interes koji država dosledno štiti. Pravo građana na zdravu životnu sredinu nije povlastica niti nešto o čemu se pregovara sa investitorima. To je pravo garantovano Ustavom Srbije.
Razvoj koji čuva, a ne troši budućnost
Srbiji su potrebni privredni razvoj, nove tehnologije, infrastruktura i radna mesta. Ali razvoj nije samo rast proizvodnje, prihoda i BDP. Moramo voditi računa i o tome šta se troši, šta se nepovratno gubi i kakve posledice ostavljamo narednim generacijama.
Zato studentski program predviđa donošenje stvarnog i realističnog Plana razvoja Srbije, usklađenog sa prostornim planom i strategijama energetike, industrije, poljoprivrede i drugih oblasti. Održivi razvoj mora postati osnova planiranja, a očuvanje prirodnih resursa jedan od važnih kriterijuma za izbor razvojnih prioriteta.
U Programskoj grupi za zaštitu životne sredine Studentske liste nastojali smo da utvrdimo ne samo najvažnije probleme već i njihove uzroke, a zatim predložimo rešenja – povezane i izvodljive mere. Neke mogu početi odmah, dok druge zahtevaju godine rada
Danas se veliki projekti najčešće najavljuju bez potpune slike o troškovima, finansiranju, ekonomskoj opravdanosti i dugoročnim koristima. Studije opravdanosti, kada postoje, često nisu predmet ozbiljne javne rasprave. Istovremeno se uticaji na životnu sredinu i lokalne zajednice razmatraju prekasno i površno. Ovo stanje je posledica dugogošnje i permanentne političke manipulacije i široko rasprostranjene korupcije u raznim segmentima države i društva.
Potrebno je najpre utvrditi javni interes, razvojne potrebe i ograničenja prostora, a zatim uporediti više mogućih rešenja, njihove koristi, troškove i rizike. Tek potom odlučivati o investicijama.
Prvo proceniti posledice, pa odobriti ili odbiti projekat
Prostorni planovi, strateške procene, procene uticaja projekata na životnu sredinu i integrisane dozvole za industriju već postoje u našem pravnom sistemu. Problem je što se često primenjuju formalno, dok su ključne odluke praktično već donete.
Studentski program predviđa da ovi mehanizmi postanu stvarni i jedini osnov odlučivanja. Studije moraju biti stručne, objektivne i nezavisno proverene. Projekti se ne smeju deliti na manje celine kako bi se prikrio njihov ukupan uticaj, niti se posebnim zakonima (Lex Specialis) smeju zaobilaziti redovne procedure. Ako procena pokaže neprihvatljiv rizik po zdravlje, vodu, zemljište ili prirodu, projekat ne može biti odobren.
Slučaj Jadra najbolje pokazuje zašto je to važno. Projekat rudarenja litijuma i bora izazvao je snažno protivljenje lokalnog stanovništva i šire javnosti. Pod pritiskom protesta vlast ga je najpre zaustavila, zatim vratila u proceduru, da bi ga krajem 2025. i sam investitor, Rio Tinto, stavio u režim mirovanja, što i dalje ne znači odustajanje od projekta. Sve se to događalo bez objavljene studije procene uticaja celokupnog projekta, koja bi zajedno (a ne odvojeno) obuhvatila rudnik, preradu rude, otpad i prateću infrastrukturu. Građani su bili prinuđeni da se protestima bore za zaštitu svog prostora, bez potpunih informacija na osnovu kojih bi se o takvom projektu moglo odgovorno odlučivati. Takvo postupanje države, uz povlađivanje investitoru, je nedopustivo. Posebno zabrinjava mogućnost da se sličan pristup ponovi kod najavljenih rudarskih projekata na Homolju, a do sada ide u istom pravcu.
Građani moraju biti uključeni na početku postupka, dok su alternative još otvorene, a njihove primedbe i stručni argumenti moraju dobiti obrazložene odgovore. To nije ustupak lokalnim zajednicama, već sastavni deo zakonitog odlučivanja.
Čistiji vazduh ne dolazi samo od merenja
O zagađenju vazduha danas znamo mnogo više nego ranije. Merne stanice i javno dostupni podaci pokazuju razmere problema. Ali merenje samo po sebi ne smanjuje zagađenje.
Program predviđa bolje povezan i proširen sistem praćenja kvaliteta vazduha i emisija na samim izvorima. Još važnije, kada se utvrdi ko zagađuje i koliko, moraju uslediti konkretne savremene tehničke mere i kontrola njihovog sprovođenja. Propisi i standardi se moraju poštovati, jednako za javna preduzeća i privatnu industriju, a kazne i takse plaćati po izmerenim količinama koje se ispuštaju.
Kostolac pokazuje razliku između ugrađene tehnologije i stvarnog rezultata. Postrojenje za odsumporavanje značajno je smanjilo koncentracije sumpor-dioksida u dimnim gasovima termoelektrane „Kostolac B“. Ipak, prema analizi organizacije Bankwatch, njene ukupne godišnje emisije u 2025. ostale su iznad propisanog ograničenja. Dakle nije dovoljno izgraditi postrojenje za prečišćavanje. Ono mora kontinualno i pouzdano da radi, uz nezavisne kontole.
Pored industrije i energetike, značajan izvor zagađenja su individualna ložišta. Zato se predviđa postepeno povećanje energetske efikasnosti domaćinstava i prelazak na čistije grejanje, uz veću podršku građanima sa nižim prihodima. Kvalitetniji javni prevoz takođe je deo rešenja.
Voda se čuva od izvora do vraćanja u reke
Voda je javno dobro i treba se proglasiti strateškim prirodnim resursom. Iako Srbija raspolaže značajnim vodnim resursima, brojni građani imaju probleme sa kvalitetom ili pouzdanošću vodosnabdevanja. Gubici u vodovodnim mrežama su veliki (preko 40% zahvaćene vode), a najveći udeo, čak preko 85% komunalnih otpadnih voda ispušta se bez prečišćavanja.
Studentski program predviđa strožu zaštitu izvorišta, postepenu obnovu vodovodnih sistema i bržu izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Prioriteti moraju zavisiti od stepena ugroženosti, potreba stanovništva i očekivanih efekata, a ne od političke vidljivosti projekata.
Beograd je upečatljiv primer. Milionska prestonica i dalje nema sistem prečišćavanja komunalnih otpadnih voda. Istovremeno, izgradnja metro depoa u Makišu i kompleksa EXPO sa Nacionalnim stadionom otvorile su ozbiljna pitanja zaštite ključnih gradskih izvorišta. Stručna javnost je tokom planskih procedura upozoravala na rizike po podzemne vode i važne objekte vodoizvorišta i osporavala način na koji su razmatrane primedbe. Uprkos tome, planiranje i gradnja je nastavljeno i u zoni sanitarne zaštite.
Slično kao i kod rudarskih i industrijskih projekata, bezbednost strateških resursa mora biti dokazana pre izgradnje, uz nezavisne analize i razmatranje alternativa. Isto važi za plodno zemljište, koje nije prazan prostor za komercijalnu izgradnju, već ograničen resurs od kojeg zavise proizvodnja hrane i budućnost lokalnih zajednica.
Današnje deponije su problem, a ne rešenje za otpad
Stotine divljih deponija i smetlišta, požari, nekontrolisano odlaganje i nedovoljna prerada otpada pokazuju koliko je ovaj sistem zapušten. Problem, međutim, nije ograničen na divlje deponije. Veliki požar na regionalnoj sanitarnoj deponiji „Duboko“ kod Užica u maju 2024. pokazao je da i objekti izgrađeni kao deo organizovanog sistema mogu predstavljati ozbiljnu opasnost kada se njima loše upravlja. Posle utvrđenih nepravilnosti, republička inspekcija je zabranila prijem i odlaganje otpada na toj lokaciji.
Nastajanje otpada treba pre svega sprečavati, a materijale ponovo koristiti, razdvajati i reciklirati. Cirkularna ekonomija nije samo ekološki cilj. Ona otvara prostor za nove tehnologije, preduzeća i radna mesta, uz manju potrošnju prirodnih resursa, sirovina i energije
Program predviđa postepeno zatvaranje i sanaciju nebezbednih deponija, strožu kontrolu opasnog otpada i razvoj kapaciteta za njegovu bezbednu preradu. Decenijska zagađenja zemljišta i prirode od rudarskih i industrijskih odlagališta, jalovišta i pepelišta će se postepeno sanirati, po prioritetima.
No, potrebna je i promena pristupa – nastajanje otpada treba pre svega sprečavati, a materijale ponovo koristiti, razdvajati i reciklirati. Cirkularna ekonomija nije samo ekološki cilj. Ona otvara prostor za nove tehnologije, preduzeća i radna mesta, uz manju potrošnju prirodnih resursa, sirovina i energije.
Prirodu nije dovoljno proglasiti zaštićenom
Srbija ima izuzetno vredne prirodne celine, ali njihova formalna zaštita ne garantuje i stvarno očuvanje. Često nedostaju pouzdani podaci o stanju vrsta i staništa, dok se uspešnost upravljanja nedovoljno proverava na terenu.
Studentski program predviđa prioritetno usvajanje nedostajućih podzakonskih propisa, sistematsko praćenje biodiverziteta, brže proglašavanje novih zaštićenih područja, uspostavljanje ekoloških mreža i obnovu degradiranih ekosistema. Neophodna je i dosledna procena prihvatljivosti projekata za zaštićene vrste i staništa.
Borba meštana i aktivista protiv malih hidroelektrana na Staroj planini pokazala je šta se dešava kada se javni interes podredi koristi pojedinačnih investitora. Doprinos ovih objekata ukupnoj proizvodnji električne energije je vrlo mali, dok su investitori godinama podsticani povlašćenim otkupnim cenama. Zahvatanje vode i izgradnja derivacionih sistema mogu naneti veliku štetu planinskim rekama i njihovom živom svetu. Upravo su upornost lokalnih zajednica i stručni argumenti doveli do zaustavljanja brojnih planova.
Požari u Deliblatskoj peščari otvaraju drugo pitanje – koliko dobro upravljamo prirodom koju smo već zaštitili. Neadekvatno upravljanje je dovelo do toga da se prirodni mozaik ekosistema pretvori u područje gde su prirodne šume zamenjene plantažama borova i bagrema (preko 60%). Kad se ovome dodaju problemi sa stanjem protivpožarnog sistema, uz zakasnelu i neefikasnu reakciju u prvim fazama požara, jasno je da glavni krivac za katastofalan ishod loše upravljanje. Klimatske promene povećavaju rizike od požara, suša i poplava, ali ne mogu biti opravdanje za nedostatak prevencije i loše upravljanje.
Očuvana priroda nije luksuz. Ona štiti vodu i zemljište, ublažava posledice klimatskih promena i neposredno utiče na zdravlje i kvalitet života.
Prva promena: institucije koje rade svoj posao
Opravdano se postavlja pitanje: ko će sve to sprovesti i koliko će koštati? Odgovor počinje promenama u institucijama. Veliki deo neophodnih promena ne zahteva milionska ulaganja, već drugačiji način rada države.
Izbor rukovodilaca prema stručnosti, iskustvu i rezultatima, umesto političkoj podobnosti, ne košta mnogo. Dosledna primena zakona, nezavisne procene uticaja i postupanje inspekcije kada se utvrdi prekršaj ne zavise prvenstveno od novca. Potrebni su profesionalnost, nezavisnost i odgovornost.
Važan princip je i da zagađivač odgovara i plaća. Posledice i troškovi zagađenja ne smeju stalno ostajati građanima i državi, dok korist i profit zadržava onaj ko je štetu napravio. Zakon mora važiti jednako za malo preduzeće, veliku kompaniju i javno preduzeće
Zato su departizacija i jačanje institucija među prvim merama studentskog programa. Predviđeno je osnaživanje i davanje izvršnih ovlašćenja Agenciji za zaštitu životne sredine i Zavodu za zaštitu prirode. Inspekcije moraju postati mnogo snažnije, opremljenije, stručnije i nezavisnije. Za ozbiljne ekološke incidente predviđen je mehanizam brzog reagovanja, sa specijalizovanom inspekcijskom jedinicom i pravovremenim obaveštavanjem javnosti u svim fazama.
Važan princip je i da zagađivač odgovara i plaća. Posledice i troškovi zagađenja ne smeju stalno ostajati građanima i državi, dok korist i profit zadržava onaj ko je štetu napravio. Zakon mora važiti jednako za malo preduzeće, veliku kompaniju i javno preduzeće. Program predviđa i pooštravanje kaznene politike.
Dugoročni rezultati zahtevaju sredstva, plan i javnu kontrolu
Nije realno obećavati da će se decenije zagađenja otkloniti za godinu ili dve. Izgradnja kanalizacione infrastrukture, postrojenja za prečišćavanje, modernizacija industrije i sanacija degradiranog zemljišta zahtevaju značajna sredstva i vreme.
Zato program predviđa ponovno uspostavljanje Fonda za zaštitu životne sredine, sa namenskim korišćenjem sredstava od odgovarajućih naknada i kazni. Potrebna su i stabilna, postepeno veća budžetska ulaganja, sa jasnim prioritetima, rokovima i merljivim rezultatima.
Neće svi rezultati biti vidljivi istom brzinom. Ali promena načina odlučivanja, kontrole zagađivača i rada institucija može početi odmah. Od ovoga zavisi i da li će buduća ulaganja zaista poboljšati stanje životne sredine
Ni najbolji program, međutim, ne može uspeti bez učešća građana. Pravo javnosti da učestvuje u odlučivanju ne sme se svesti na kratku raspravu o studiji od nekoliko stotina stranica. Informacije moraju biti dostupne na vreme i na razumljivom jeziku. Lokalne zajednice moraju učestvovati pre donošenja ključnih odluka, a institucije su dužne da njihove primedbe razmotre i obrazloženo odgovore.
Studentski pokret je pokazao da ume da okupi ljude različitih generacija, profesija i iskustava. Program zaštite životne sredine rezultat je ozbiljnog zajedničkog rada studenata i stručnjaka, sa namerom da se problemi rešavaju sistematski, a ne površno i od danas do sutra.
Neće svi rezultati biti vidljivi istom brzinom. Ali promena načina odlučivanja, kontrole zagađivača i rada institucija može početi odmah. Od ovoga zavisi i da li će buduća ulaganja zaista poboljšati stanje životne sredine.
Srbija ima znanje, ljude i resurse da obezbedi zdraviju životnu sredinu i dugoročnu zaštitu prirode. Studentski program nudi način da se to znanje pretvori u odgovornu javnu politiku. To je promena za koju se zalažemo – ne kao kratkoročno predizborno obećanje, već kao trajna obaveza države prema građanima i generacijama koje dolaze.
