O čemu sanjaš – bilo je pitanje koje je umetnik Dejan Kaludjerović postavio grupi dece iz Dnjepra u Ukrajini, mesec dana pre početka ruske invazije na tu državu, februara 2022. godine. Odgovarala su: da budem jutjuber, očni lekar, vlasnica banke, da dobijem nove igračke koje roditelji neće da mi kupe jer su skupe, da ljudi postanu besmrtni, da Ukrajina bude velika…
Ti tanjušni, dečji glasovi postali su deo zvučne instalacije u okviru Kaludjerovićevog rada Dreams Station iz serije Conversations: Architecture, čujući se u pozadini video-snimka grandiozne železničke stanice Dnipro-Lotsmanska. U snimku se kamera veoma polako udaljava od monumentalnog mozaika s predstavom svetle budućnosti, oličene u gorostasnim trudbenicima metalurške industrije. Jer to zidno delo nastalo je sedamdesetih prošlog veka, kad se u svetlu (socijalističku) budućnost još verovalo.
Odstupanjem kamere od datog zida, te prolaskom kroz druge, podjednako ogromne stanične prostorije, listom načete zubom vremena, mozaik postaje sve minijaturniji. Time umetnik poručuje da se neki od snova intervjuisanih mališana možda i neće ostvariti. Utisku napetosti između željenog i potencijalno realnog doprinosi kakofonija zvukova iz svakodnevnog života, koja deluje preteće.
Kontratežu toj atmosferi uoči rata predstavlja bašta beogradske kuće u Pop Stojanovoj ulici iz 1924, obrasla bršljanom i negovanim cvećem, a stisnuta između novih zgrada, gde je nedavno emitovan ovaj kratki film, u okviru postavke Adults (Odrasli).
Popadija princip
Naime, pored ogromnog ekrana, od zida do zida dvorišta, gde je tekla priča o dečjim snovima, ovde je bio postavljen i crtež Odrasli se ničega ne plaše, kao likovni prikaz izjave jedne od intervjuisanih devojčica iz Vladikavkaza u Rusiji, koji je odredio naziv izložbe.
U bašti su se našle i velike drvene kocke sa slovima, kao i slika dečaka, skrivena u rastinju, pa nit manje postavke, nit veće umetničke intrige. Takav izlagački format osmislila je kustoskinja Maja Ćirić, nazvavši ga pop-a-diy-a.
„Sam termin funkcioniše kao konceptualni hibrid i duhovita igra reči. S jedne strane, on referiše na mobilni, efemerni karakter projekta kroz ‘pop-up’ model privremenog prisustva. S druge strane, on se oslanja na ‘diy’ (uradi sam) princip kao strategiju samoorganizacije i nezavisne produkcije“, Ćirićeva objašnjava zašto je izložba trajala samo tri sata, i prošla bez domaće institucionalne pomoći.
Isti, „popadija“ pristup kustoskinja primenjuje od februara, reagujući na manjak nezavisnih umetničkih prostora, naspram sve većeg broja stvaralaca željnih da se autentično izraze. Ali kako „u vreme uniformizacije stavova“ inače nemaju tu priliku, ona preuzima odgovornost „stimulacije umetničkog eksperimenta i slobodne umetnosti“ izvan strogih zahteva galerije.
Tako su se na tom mestu, gde se (ne)srećnim spletom okolnosti sučeljavaju dva pristupa urbanom životu, začuli „glasovi budućnosti“, koje je u to dvorište doveo Kaludjerović, baveći se detinjstvom, sećanjem, identitetom i društveno-političkim strukturama koje oblikuju individualno iskustvo, kroz intervjue s decom uzrasta od sedam do 10 godina, dok njihova mišljenja još nisu ukalupljena konvencijama, pa odražavaju iskrena viđenja određenih pojava.
Važno je i to što su ti mališani različitog kulturološkog porekla i što odrastaju u različitim ekonomskim uslovima, pa se dobija vrlo široka slika poredaka zemalja koje je umetnik pohodio u okviru umetničkih rezidencija.
Arhiva dečijih citata
„Tokom tog perioda od 13 godina, uokvirenih projektom Konverzacije, nakupilo se osamdesetak pitanja koja im postavljam uz pomoć pedagoškinje. To su sasvim obična pitanja, ali odgovori na njih manifestuju poredak u državama gde razvijam ovaj zapravo jedan rad, istina artikulisan u različitim žanrovima i vizuelnim oblicima“, kaže naš sagovornik.
Na ovaj način, nastala je vrlo ozbiljna arhiva citata dece iz Rusije, Izraela, Azerbejdžana, Irana, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Austrije i SAD, čije je segmente, u vidu višekanalnih zvučnih performansa stavljao u različite scenografije kako bi preneo metaforu društva u kojem je rad nastao. A krećući od TV serije koja je obeležila njegovo detinjstvo – Kocka, kocka, kockica – držeći se dečjih igara kao mizanscena.
U ruskoj verziji rada iz 2013, glasove dece doveo je u konotaciju „školica“, iscrtavajući polja na staroj tabli iz škole u Beslanu, gde su teroristi 2004. ubili više od 330 ljudi, većinom dece. Odgovore srpskih mališana povezao je s instalacijom od 30.777 klikera, koliko se dece svega rodilo u Srbiji onih godina kada i sedmoro njegovih ispitanika odavde.
Kocke iz zvezdarskog dvorišta potiču iz azerbejdžanske verzije rada, koja se odnosila na klasnu podelu u toj zemlji, gde svaki od tri jezika (azerbejdžanski, ruski i lezginski) uslovljava određeni društveni status. Stoga je na 45 kocaka bio ispisan alfabet navedenih pisama.
Skloništa od bombi
Kutija s dve tone peska, nalik onim na dečjim igralištima, ukazala je na prirodu društva u Iranu, suštinski slobodnu (kao pesak nošen vetrom), ali okovanu sistemskom represijom. U austrijskoj varijanti Razgovora igralo se predimenzioniranim mikado štapićima, kad izvlačenje jednog ne sme da poremeti raspored ostalih, čime je umetnik referisao na krhku ravnotežu društvenih odnosa i pravila koja je održavaju.
Ratnu tenziju u Izraelu dočarao je nekolicinom smanjenih kopija betonskih skloništa od bombi. „Takva skloništa nalaze se svuda po Izraelu, pa i u parkovima, gde se deca na njima igraju, voze skejt i ispisuju ih grafitima“, objašnjava rad kojim ukazuje na to kako je ratno stanje tamo postalo deo svakodnevice, pa i dečje igre.
Potom mu je sinulo da replike dece prevede u libreto opere Ne znam tu reč… još uvek, premijerno izvedene 2021. u Gracu, u okviru festivala Steirischer Herbst. Iako je teško zamisliti da od ovog ima dalje, umetniku je i to uspelo u Likovnoj galeriji KCB-a, istoimenom izložbom, ali izvedenom u drugačijoj vrsti pojavnosti. Pevači iz navedene opere pojavili su se takoreći u vidu avatara, u okviru petokanalne video-audio instalacije.
„Na četiri ekrana, postavljena na tanke stubiće – mikado ‘štapiće’ – u visini čoveka, projektovani su pevači opere, naizmenično pojavljujući se u skladu s redosledom pevanja. Na petom kanalu, velikoj projekciji u pozadini, prikazana je sama izvedba opere, snimljena s više kamera i dronom, i montirana tako da se, u usporenim pokretima, vide detalji lica i pokreta pevača, ali i uvećani rekviziti korišćeni u izvedbi, a preuzeti iz ranijih instalacija serije Conversations (od kojih smo većinu pobrojali. prim. D. N.)“, navodi sagovornik Radara.
Rad Dreams Station premijerno je prikazan na prvom TEA bijenalu na Tenerifama, u Španiji 2024, a druga repriza bila je na Crvenom krstu, čijim smo opisom počeli ovaj tekst. I ovde je Kaludjerović zadro u ozbiljna lokalna pitanja, iako je već 30 godina odsutan.
Od Kaluđerovića do Kaludjerovića
Dobro se snašao u Beču, čim je 2010. dobio počasno austrijsko državljanstvo u znak priznanja za dostignuća u oblasti vizuelnih umetnosti. Izlagao je širom Evrope, SAD, Južne Amerike, Australije i Azije, na raznim prestižnim izložbama i bijenalima u Veneciji, Bukureštu, Moskvi, Atini i Pekingu, kao i putujućoj bijenalnoj izložbi Manifesta (4). Međutim, nastup u tom senovitom dvorištu ovom svetski priznatom umetniku možda znači čak i više.
„Znači mi da je ovaj rad, ta vremenska kapsula u kojoj su sadržani artefakti sovjetskog modernizma i socijalističkog mozaika, smešten u prirodni kontekst jedne beogradske bašte, koja mu je dodala još jedan sloj čitanja. Zahvalan sam Maji, koja me je pozvala da kroz ovu intervenciju reinterpretiram taj prostor. Izlagati u Beogradu, gradu u kom sam odrastao, za mene je uvek nešto posebno. To je grad koji se promenio, koji je razaran i koji se stalno iznova rađa“, zaključuje Kaludjerović.
Za kraj, mala trivija: ovaj austrijski državljanin promenio je prezime iz Kaluđerović u Kaludjerović, tako da se isto piše Калудјеровић i na ćirilici, koju je 2021. Aleksandar Vučić kao predsednik Srbije (i Milorad Dodik, tadašnji srpski član Predsedništva BiH) „zaštitio“ promenom Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
Tako je, kao Kaludjerović, bio peti izlagač u bašti kuće u Pop Stojanovoj ulici, nakon Nikole Velickog, Teodore Nešković, Jelisavete Rapaić i Jovana Turčinovića.
