Skoro svakog dana vidimo koliko je sistem ranjiv i koliko su baze podataka nemoćne pred zloupotrebama. Nisam siguran ni koliko smo svesni da svaka naša pretraga ostavlja neizbrisiv trag u digitalnom svetu kao i ko sve raspolaže našim ličnim podacima koji se kad tad mogu naći na tržištu.
Bliža istorija je pokazala da je u zemlji Srbiji moguće da ti neko ukrade ličnu kartu, ne mora ni da liči na tebe, da falsifikuje tvoj potpis, otvori firmu i da tebe upiše kao vlasnika, utaji porez, nanese štetu budžetu i da postupak traje više od 10 godina. Teška jedna situacija i nemoguća, ali u zemlji Srbiji se dešavaju nemoguće stvari sa ličnim podacima i zbog toga nadležnom sudu i treba toliko vremena da sve to odmrsi a da se neko ne naljuti. Uglavnom eto dobrog primera šta sve može da se uradi sa ličnim podacima nekoga ko olako drži da su svi dobri i da nema šanse da se tako nešto njemu desi.
Svaka sličnost sa bilo kakvim spiskovima je slučajno
Svedoci smo i da se sve češće u novinama pojavljuju naslovi na koje možda ne obraćamo pažnju a verujte da bi trebali da nas uplaše. „Policajac uhapšen zbog neovlašćenog pribavljanja poverljivih podataka“, „Inspektor odavao kriminalcima poverljive podatke“… Oni koji trebaju da nas čuvaju, oni koji raspolažu skoro svim našim ličnim podacima sem možda lekarskih, nekada pređu tu zamišljenu crvenu liniju gde su isprepletani Krivični zakonik, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o tajnosti podataka. Zakon je predvideo i kazne, te član 146 Krivičnog zakonika predviđa da: ko podatke o ličnosti koji se prikupljaju na osnovu zakona, neovlašćeno saopšti drugom ili upotrebi za svrhu koju nisu namenjeni kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine dok je u stavu 2 navedeno da će se kazniti i ko protivno zakonu prikuplja podatke o ličnosti građana ili tako prikupljene podatke koristi. Samo da napomenem i da se za svaki slučaj ogradim a možda ćete pomisliti da sam sarkastičan, ali apsolutno svaka sličnost sa bilo kakvim spiskovima je slučajno. Stav 3 predviđa da ako ovo krivično delo učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do 3 godine i da dodam da se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.
A kako to izgleda u praksi
Verujem da je teško čitati i tumačiti članove zakone i da je možda i nerazumljivo. Mogu da Vam ispričam kako to izgleda u praksi. A uvek kad želim da pričam ili pišem o tako ozbiljnim stvarima padne mi na pamet mudra misao Vinstona Čerčila – „Činjenice su bolje od snova“ ili kako bi rekli u mom kraju „Koga je zmija prepala taj se plaši i od „šareno crevo““. Obično za sve što kažem ja imam i neki dokument. Mogu i da vam ispričam kako je to kad Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nakon sprovedene kontrole utvrdi neovlašćeno obradu mojih podataka od strane policajaca (a to je ovaj, nekoliko redova iznad pomenut stav 3) ali Sektor unutrašnje kontrole kaže da to nije ništa i da niko nije imao lošu nameru.
… Oni koji bi trebalo da nas čuvaju, oni koji raspolažu skoro svim našim ličnim podacima sem možda lekarskih, nekada pređu tu zamišljenu crvenu liniju gde su isprepletani Krivični zakonik, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o tajnosti podataka
A sećam se kao danas kad su dva dana najviši rukovodioci išli po hodnicima ljuti mada se meni činilo i zabrinuti. To se jedno vreme držano pod velom tajne ali se onda saznalo da je jedna koleginica, ovlašćeno službeno lice, imala pristup Jedinstvenom informacionom sistemu MUP-a (JIS) i da je proveravala lične podatke starešina. U objašnjenju pred unutrašnjom kontrolom izjavila je da su je interesovali rođendani načelnika (valjda da čestita i da kupi poklon) kao i kad treba da idu u penziju. To je bilo jedno super logično objašnjenje i onda nikom ništa.
Mogu i da vam ispričam kako je to kad Poverenik uputi upozorenje Ministarstvu unutrašnjih poslova nakon što je utvrdio da moj izveštaj psihologa, načelnika Odeljenja za psihološku prevenciju i selekciju u MUP-u samo što još nije postavljen na bilbordu ispred sedišta ministarstva a imali su ga u rukama svi bitniji načelnici UKP i Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK).
Ili kako je MUP mimo svih zemaljskih i božjih zakona obrađivao podatke o ličnosti, pitaj Boga koga sve, i to na osnovu potpisanih izjava o čuvanju tajnosti podataka koje su kasnije komisijski uništene. Imam i neku službenu belešku koju mi je poslalo meni nepoznato lice, MUP ne može da utvrdi ko je u pitanju, ali taj neko mi je poslao da je EPS-u postojao prislušni centar a da su koristili baze podataka SBPOK-a.
Kad se izvršioci teških krivičnih dela muvaju blizu naših adresa
Ja sam operativnim radom došao do saznanja ko je od policajaca dostavio moje podatke vođi organizovane kriminalne grupe ali po ko zna koji put sam se uverio u onu staru Orvelovsku, doduše malo modifikovanu, da su pred zakonim svi jednaki ali su neki jednakiji, te da je Sektor unutrašnje kontrole u hijerarhiji odmah do ministra i da njihova reč više važi
U prošlom životu sam bio pripadnik MUP-a, inspektor, sa završenim nekim policijskim školama. Radio sam i na nekim ozbiljnim slučajevima a najviše sam se zamerio raznim službama radeći na rasvetljavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. U nekom momentu kad smo samo čekali dan da neko od nas iz Radne grupe koji smo radili na slučaju bude ubijen, počeli smo da primećujemo da se neka lica koja se politički korektno mogu nazvati licima koja su izvršioci teških krivičnih dela muvaju blizu naših adresa. Najlepše je to objasnio jedan bivši ministar, doktor nauka, koji je jednom prilikom rekao da se neka lica mogu povezati sa nekim događajima a ti događaji sa nekim mestima (ili tako nekako). E, mi smo povezali da to ima veze sa nama pa su Komisiji za rasvetljavanje ubistava novinara dostavili spisak službenika koji su nas proveravali na Jedinstvenom informacionom sitemu MUP-a. I bili smo prijatno iznenađeni. Mene konkretno proveravalo pola juga Srbije što sam mogao da povežem sa predmetom na kome sam radio a koji je bio pred realizacijom i sa tim da su se članovi organizovane kriminalne grupe u dva navrata, sa policijskim službenikom koji me lično poznaje, bili u kafiću u podnožju zgrade gde imam prijavljenu adresu.
Obratio sam se Povereniku koji je nakon izvršene kontrole utvrdio da su nepravilnosti u obradi mojih podataka o ličnosti.
Orvel iz našeg sokaka
Nakon toga logičan sled je bio da se obratim Sektoru unutrašnje kontrole čiji su pripadnici koji ozbiljno shvatili moju prijavu i policijskim žargonom „preduzeli sve potrebne mere i radnje iz svoje nadležnosti“ i u potpunosti ispoštovali formu. Obavili su razgovore sa policajcima koji su obrađivali moje podatke o ličnosti i utvrdili da nema elemenata krivičnog dela. Ja sam operativnim radom došao do saznanja ko je od policajaca dostavio moje podatke vođi organizovane kriminalne grupe ali po ko zna koji put sam se uverio u onu staru Orvelovsku, doduše malo modifikovanu, da su pred zakonim svi jednaki ali su neki jednakiji, te da je Sektor unutrašnje kontrole u hijerarhiji odmah do ministra i da njihova reč više važi. Posle dugo, dugo vremena, zahteva, žalbi pa onda rešenja ja dođem do tog izveštaja i vidim da se većina onih koji su me proveravali na sistemu ne seća, da je neko drugi možda koristio njihovu šifru za JIS pa do toga da čovek ne zna da radi na kompjuteru a ovaj drugi da nije ni znao da ima šifru.
Otprilike veći deo života, naročito radeći na poslovima gde gledaš samo mrtve i ranjeni i retko, ali baš retko kad donosiš nekom dobre vesti, misliš da si od čelika. Sve dok na primer ne doživiš nešto što liči na napad panike, na pregledu, a da magnetna rezonanca nije ni započeta, nego ti se vrate slike sa ratišta a ujedno te sve vreme pritiskaju na poslu i imaš informacije da je cela Radna grupa u opasnosti.
A onda nekako izveštaj psihologa sa sve mojim podacima i ličnosti i dijagnozama dođe u ruke načelnika SBPOK-a koga sam tužio za mobing. Možda je bitno za priču a možda i nije da pomenem da je sud u postupku koji je trajao 10 godina utvrdio da sam mobingovan od strane starešina dok sam radio na rasvetljavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Načelnica odeljenja, kojoj je više bilo mučno od svega, kaže mi da tadašnji načelnika UKP-a vrši pritisak na nju povodom izveštaja koji je sačinila u vezi mene i da ona ne želi da učestvuje u tome, već se pozvala na čl. 41 st. 3 Zakona o policiji koji predviđa da ukoliko službenik dobije nezakonito naređenje, isto može da odbije, ali da o tome mora da obavesti neposredno višeg starešinu što je ona i učinila i dopis dostavila pomoćniku ministra.
Sekretarice koje su postale kapetani i majori policije
Nakon toga načelnik UKP nije više bio zainteresovan za taj dokument ali je jako bio zainteresovan za svako moje bolovanje. Većina sekretarica koje su u međuvremenu završile fakultete postale kapetani i majori policije, odlazile su kod načelnika SBPOK-a i načelnika UKP-a sa mojim doznakama, sve dok nisam obavestio sindikat a onda oni druge institucije. Nakon toga doneta je odluka da se doznake predaju u zatvorenim kovertama tako da i taj slučaj smatram svojim malim doprinosom u zaštiti podataka o ličnosti. Nakon neovlašćene obrade mog izveštaja koji je sačinio psiholog, Poverenik je doneo Upozorenje koje je dostavljeno MUP-u ali ni ovog puta niko nije bio kriv odnosno opet nije imalo elemenata da se sprovede bilo kakvo postupanje a ne daj Bože da se obavesti nadležno tužilaštvo.
Zamalo da zaboravim a bitno je. U vreme kad su UKP-om upravljali ljudi protiv kojih se trenutno vode postupci pred Specijalnim sudom a moguće i da su neki od njih pomilovani, od strane načelnika sam bio pozvan da potpišem izjavu o čuvanju tajnosti podataka za koju niko nije umeo da mi objasni „čemu služi a uz to i ne radi“. Smatrajući da je izjava nezakonita i da predstavlja uvod u nezakonito korišćenje mera nadzora i obrade podataka građana, odbio sam da je potpišem i izvršio sam uzbunjivanje Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost i zaštite tajnih podataka, Ministarstva pravde, Zaštitnika građana, Sektora unutrašnje kontrole itd.
Posle dugo, dugo vremena, zahteva, žalbi pa onda rešenja ja dođem do tog izveštaja i vidim da se većina onih koji su me proveravali na sistemu ne seća, da je neko drugi možda koristio njihovu šifru za JIS pa do toga da čovek ne zna da radi na kompjuteru a ovaj drugi da nije ni znao da ima šifru
Epilog je da je direktor policije posle dve godine naredio da se unište sve potpisane izjave o čuvanju tajnosti podatka, formirao Komisiju za uništenje izjava koja je uništila 959 potpisanih izjava i sačinila zapisnik. Tužno je što je 959 policijskih službenika, većinom kriminalističkih inspektora, potpisalo nešto nezakonito. Ja sam odbio da potpišem i jako sam ponosan na to. Ne mogu ni da zamislim kakva su naređenja dobijali potpisnici tih izjava i čije su sve podatke obrađivali i prema kome primenjivali mere nadzora. (5) (6)
Poverljivo i strogo poverljivo
Negde sam pročitao, ne znam ko je tačno rekao, ali velika istina je da „Poverenje je ključno za sistem“. Da ne budem dosadan ali to se nekako najbolje pokazalo u MUP-u gde se pored nesporne stručnosti koju su imali najviši rukovodioci, raznih do tada nepoznatih visokoškolskih ustanova i doktorskih zvanja i teških disertacija, poverenje je puno puta bilo kao neka diploma ili makar sertifikat koji je mogao da menja zvanična dokumenta. Onaj ko se ne bavi ozbiljnim državnim poslovima verovatno i ne zna te stepene tajnosti – interno, poverljivo, strogo poverljivo i državna tajna. Sertifikate stepena tajnosti „poverljivo“ i „strogo poverljivo“, nakon ozbiljnih provera koje sprovodi BIA donosi Kancelarija saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka.
Prilično sam mator pa pamtim to vreme u UKP-u kad je sekretar bio ozbiljna ako ne i najozbiljnija funkcija, mada niko tačno nije znao šta je u opisu posla sekretara. I tako jedno vreme UKP ostane bez načelnika, onaj prethodni otišao u penziju, na papiru direktor bude vršilac dužnosti načelnika UKP (ko se setio – kapa dole), sekretar ne može da vodi sve to po ovlašćenju a jedini ko može to su pomoćnici načelnika UKP. I tako su oni par meseci potpisivali svaki dokument koji izlazi iz UKP a među njima i one sa oznakom str.pov. a koji se tiču prisluškivanja građana ili kako se to lepše kaže „mere nadzora“. Sve bi to bilo dobro da su imali zvanične sertifikate sa oznakom „strogo poverljivo“ donete od gore pomenute Kancelarije. Ali nisu imali. I sad ja znam da to nije po zakonu i imam i dokument koji sam dobio od strane Kancelarije saveta da dva pomoćnika načelnika UKP nemaju sertifikate ali SUK je rekao da je to opet sve u redu i da se nisu mnogo pogazila prava građana i njihovih ličnih podataka.
A ovo je samo jedan deo. I nije mi mnogo inspirativna priča. Ili samo čeka dugo vreme…I druge ljude.
