Malo je besmislenih vojnih akcija opevano u literaturi kao što je opevan samoubilački juriš britanske Lake konjice u Krimskom „ratu Imperija“. Nesrećni juriš desio se 25. oktobra 1854. i trajao je 7 minuta, a mit o njemu traje i danas.
Rusija je u jesen 1853. krenula u ekspanziju na podunavske kneževine (današnja Rumunija) pod osmanskom vlašću. Da bi je sprečili da sukcesivno preuzima kontrolu nad većim delom Crnog mora, Britanija je zajedno sa Francuskom stala na stranu Turske. U proleće sledeće godine objavili su rat carskoj Rusiji i poslali na Krim kontigent od 430.000 vojnika. Sa njima je stigao i dopisnik londonskog Times-a Vilijem Rasel, koji se smatra pionirom ratnog novinarstva. Naime, Rasel je bio je prvi civilni novinar akreditovan da pokrije oružani sukob (do tada su redakcije obično angažovale nekog oficira koji bi im povremeno slao izveštaj u formi pisma). Po dogovoru sa urednikom Times-a, trebalo je da ostane na Krimu dva meseca. Međutim, kako se planovi u praksi menjaju, a posebno u ratu, umesto dva meseca ostao je dve godine, i tako utemeljio ovaj novinarski žanr. Rasel nije bio jedini izveštač, za njim je stigao i Edvin Gotkin iz Dejli Njuza a onda i ostali, ali je Times imao tada veći tiraž nego svi ostali listovi zajedno, pa samim tim i uticaj.
Raselov uticaj na britansku vojnu operaciju na Krimu ubrzo je postao očigledan. Pišući kritički i sveobuhvatno, sa prvim izveštajima je skrenuo pažnju javnosti a Times-u značajno podigao tiraž. Daroviti novinar, koji je karijeru počeo u vojnom Army and Navy Gazzete, brzo je zapazio da u britanskoj armiji nešto ne štima. Trupama je komandovao nacionalni heroj, general lord Reglan, koji je četrdeset godina ranije bio vojni sekretar vojvode od Velingtona u čuvenoj bici kod Vaterloa. Od tada ni on, ni Britanija, nisu imali značajnijih vojnih aktivnosti. Reglan je u tom trenutku bio visoko kotirani oficir sa reputacijom veterana Vaterloa, ali ipak sa skromnim iskustvom na bojnom polju.
Da li da kažem sve što vidim ili da držim jezik za zubima, pitao je Rasel. Urednik Džon Dilejni ga je ohrabrio da nastavi ali mu nije objavljivao sve izveštaje integralno. Plašeći se da bi Times mogao biti optužen za nepatriotsko izveštavanje, sporne delove teksta je izostavljao ali ih je dostavljao prijateljima, članovima parlamenta u britanskoj vladi
Nezavidnom stanju u armiji doprineo je i loš sastav oficira, među kojima je bio i teški alkoholičar grof Kardigan, komandant brigade Lake konjice. Britanski oficiri su poveli sa sobom francuske kuvare, omiljene konje, pse, omiljena vina, a u nekoliko slučajeva i svoje žene. Rasel je od urednika tražio da mu reši dilemu sa kojom se i danas susreću mnogi ratni izveštači: –Da li da kažem sve što vidim ili da držim jezik za zubima? Urednik Džon Dilejni ga je ohrabrio da nastavi ali mu nije objavljivao sve izveštaje integralno. Plašeći se da bi Times mogao biti optužen za nepatriotsko izveštavanje, kompromitujuće delove je izostavljao, ali ih nije uništavao. Sporne delove teksta dostavljao je svojim prijateljima, članovima parlamenta u britanskoj vladi.
Rasel nije bio jedini koji je zapazio nedostatke u britanskoj vojsci. Novinar Daily News-a, Edvin Gotkin, takođe je pisao o: –glupostima… neznanju… greškama… propustima… Sa pojavom konkurencije Times je sve otvorenije upirao prst na vojni vrh ali i na vladu u Londonu. Prozvana od dve uticajne novine, britanska armija se ubrzo našla u defanzivi. General Reglan je zato na Krimskom frontu, njihove izveštače, ne samo „skinuo sa kazana“, nego im je uskratio i prisustvo u borbenoj zoni, medicinsku pomoć, a mlađim oficirima zabranio kontakte sa njima. Pioniri ratnog izveštavanja (ukupno ih je bilo 21 u ovom ratu) postali su nepoželjni.
Rasel obratio pismom uredniku, smatrajući komandanta Reglana nekompetetnim: -Ja sam siguran da je on dobar i hrabar vojnik, da je uglađeni džentlmen, ali on nije sposobniji, više od mene, da se nosi sa strateškim veštinama. Urednik Times-a je i ovo pismo prosledio svojim prijateljima, poslanicima u parlamentu
Da ne bi kao civil privlačio pažnju na sebe, Rasel je nabavio britansku vojnu uniformu. Ne baš kompletnu, ali njen veći deo, oficirsku kapu, jaknu, čizme sa velikim mamuzama, sablju, čak i konja. Tako je ipak mogao koliko-toliko da se kreće po frontu i stekne bolji uvid u vojne aktivnosti. (Deo uniforme koju je tada nosio čuva se i danas u klubu ratnih izveštača Frontline Club u Londonu).
U međuvremenu, pošto su se izveštači žalili na lošu saradnju sa armijom, britanska vlada je naredila je da im se ponovo dozvoli snabdevanje iz vojnih zaliha, što podrazumeva garderobu, hranu i stočnu hranu za konje. Time se i njihov status generalno promenio na bolje.
O ovim događanjima na Krimu, ne samo u ratnoj zoni već i o problemima logistike, skromne medicinske zaštite, loše komande… pisale su i Srpske novine.
Krajem oktobra 1854, u bici kod Balaklave, desila se jedna od većih grešaka u komandovanju kojoj je prisustvovao i novinar Times-a Vilijem Rasel. Po njegovom svedočenju (što je istorijski potvrđeno) lord Reglan i njegov štab su, zbog greške u komandnom lancu izazvali vojnu katastrofu.Naime, dok su sa visine posmatrali bojno polje, primetili su pregrupisavanje dela ruske artiljrije na jednom krilu. Da bi iskoristili taj trenutak slabosti, odlučili su da pošalju najbržu formaciju da osujeti neprijateljski manevar i spreče odnošenje topova. Izbor je pao na brigadu Lake konjice.
Međutim, u tom trenutku nisu znali da je u dolini, ispod brda, iz ugla komandanta brigade drugačija perspektiva na bojno polje. I zaista, umesto da krene na manje, nebranjeno odeljenje ruske artiljerije u povlačenju, brigada kreće u juriš na cilj koji jedino vidi, na glavninu ruske vojske, utvrđenu neprijateljsku artiljeriju sa 30 oruđa u dejstvu, udaljenu 1,5km. Pravi cilj, zbog konfiguracije terena, nisu ni mogli da vide. Kada su u štabu to shvatili gde su krenuli, jedan od oficira je pokušao da ih stigne ali nije uspeo. Stradao je od šrapnela na pola puta. U ovom besmislenom jurišu, od 673 konjanika 195 se vratilo, dok su ostali izginuli ili bili ranjeni.
U britanskoj javnosti snažno je odjeknuo Raselov izveštaj u kome opisuje tragičan britanski poraz u bici kod Balaklave 25. oktobra 1854. godine.
U jedanaest sati naša brigada lake konjice krenula je u napad… Jurišali su ponosno, sijajući na jutarnjem suncu u punom ratnom sjaju. Nismo mogli da verujemo svojim očima. Neće valjda ova šačica ljudi da napadne vojsku na utvrđenom položaju? Avaj! Upravo se to dogodilo. Njihova očajnička hrabrost bila je bez granica… Sa razdaljine od nešto više od hiljadu metara, neprijatelj je čitavom dužinom linije iz trideset gvozdenih usta bljunuo talas dima i plamena. Naši su se redovi istog časa proredili: mrtvi ljudi i konji, ranjeni konji koji bez jahača tumaraju po polju…. Kroz oblake dima videli smo odsjaj sablji naših konjanika koji su se probijali među topove… U jedanaest sati i trideset pet minuta nijedan britanski vojnik, osim mrtvih i umirućih, nije ostao pred krvavim ruskim topovima.
The Times, 14. novembar 1854
Ovaj događaj, tačnije ratni izveštaj o njemu, inspirisao je brojne umetnike da stvore dela trajne vrednosti. Napisano je više proznih i muzičkih dela, snimljeno više igranih i dokumentarnih filmova, naslikano puno crteža, ilustracija, grafika… Britanski pesnik Lord Alfred Tenison, pod snažnim utiskom Raselovog teksta u Tajmsu, u dahu je napisao čuvenu poemu „Juriš lake konjice“. Njegovi stihovi postali su simbol vojničke hrabrosti i tragičnosti ratovanja: –Njihovo nije da pitaju zašto, njihovo je da izvrše ili poginu…
I naredne ratne aktivnosti potvrdile su nestručnost lorda Reglana i njegovog štaba, o čemu su Rasel, Gotkin i ostali izveštači pisali. Dve nedelje kasnije, bitka kod Inkermana, bila je još jedno bledo izdanje britanske armije posle čega se Rasel obratio pismom uredniku, smatrajući komandanta Reglana nekompetetnim: -Ja sam siguran da je on dobar i hrabar vojnik, da je uglađeni džentlmen, ali on nije sposobniji, više od mene, da se nosi sa strateškim veštinama. Urednik Times-a je i ovo pismo prosledio svojim prijateljima, poslanicima u parlamentu.
Sa početkom ruske zime ukazao se novi problem, nebriga o vojnicima. Od neadekvatnih uniformi pa do lošeg smeštaja i još lošije hrane. Da su vojnici desetkovani, ne samo zbog borbenih dejstava već i zbog zaraza, odnosno loše higijene i još gore medicinske zaštite. Dopisnik Times-a ostaje dosledan, u pismu svom uredniku od 17. januara 1855. pored ostalog je napisao: -Ova armija malodušnih jadnika se istopila do poslednje kapi mizerije, isprana, dotrajala… Moj posao je završen, više nemam šta da pišem o Britanskim ekspedicionim snagama izuzev o njenim slabostima i bedi.
Vlada u Londonu je do tada demantovala optužbe i istovremeno tražila rešenje za nezavidnu situaciju. Kako sačuvati reputaciju armije ali i vladu lorda Aberdina. Ipak, krajem januara 1855, posle velikog nezadovoljstva u javnosti, podneli su ostavku. Nekoliko meseci kasnije, novi Državni sekretar rata, vojvoda od Njukastla, posetio je trupe na Krimu i tom prilikom sreo se sa dopisnikom Times-a, Vilijemom Raselom, kome je rekao: –Ti si onaj koji je oborio britansku vladu!
Uprkos svemu, Rasel se u London vratio sa slavom i ugledom koji je stekao kao Rasel „Krimski”. Zahvaljujući njegovim izveštajima i prvom masovnom informisanju javnosti o ratnim zbivanjima, omogućeno je javnom mnjenju da utiče na odluke vlade i tako je liši monopola nad toliko važnom stvari kao što je rat u kome se odlučuje o nečijem životu ili smrti. Tiraž Timesa povećan je za trećinu. Rasel je napisao knjigu Britanski pohod na Krim, u kojoj nije krio da mu je pokrivanje Krimskog rata bila najveća životna priča i da je bio dirnut dramatičnim prizorima i glamurom rata.
Dopisnik Times-a ostaje dosledan, u pismu svom uredniku od 17. januara 1855. pored ostalog je napisao: -Ova armija malodušnih jadnika se istopila do poslednje kapi mizerije, isprana, dotrajala… Moj posao je završen, više nemam šta da pišem o Britanskim ekspedicionim snagama izuzev o njenim slabostima i bedi
Posle Krimskog rata, Rasel je pokrivao Građanski rat u Americi, Bizmarkove ratove u Evropi i kolonijalne ratove u Africi. Umro je 1907. godine, a na njegovoj kripti u Katedrali Svetog Pavla u Londonu stoji epitaf: Prvi i najveći ratni izveštač. O tome da li je bio prvi verovatno može da se diskutuje, ali činjenica je da je Rasel izveštavajući o Krimskom ratu obeležio početak organizovanog civilnog izveštavanja o ratnim zbivanjima u ovom delu sveta. On je morao sve sam da iskusi, a onda da uči na svojim greškama. To je svakako bio veliki korak za novinarstvo i prikladan momenat da se obeleži početak novog žanra. Raselov doprinos profesiji verovatno najbolje rezimira njegov kolega i konkurent Godkin (Dejli Njuz): – Sa njim je ratno izveštavanje postalo sila kojoj i generali moraju da se povinuju.
Najbolje da Srbija u ovom ratu ostane neutralna
U jednom trenutku 1853. i Srbija je bila blizu da bude uvučena u ovaj rat. Rusija je, naime, u početku planirala, pre ulaska Britanije i Francuske u rat, da tursku vojsku napadne sa boka tako što bi prešla preko Srbije i Vlaške (Rumunija), zbog čega je od srpske vlade zatražila saglasnost. Ovo bi za Srbiju bio ozbiljan problem, jer nije bilo poželjno da se zameri ni Rusima ni Turcima. Prolaz ruske vojske podrazumevao je i mogući upad turske vojske u Srbiju u cilju odbrane. Srpska vlada je bila sklona da pristane na ruski manevar preko svoje teritorije, ali su se ipak brinuli šta će biti ako Rusi izgube. Sastanak na kome su se okupili knjaz Aleksandar Karađorđević, popečitelji (ministri), komandant srpske vojske Stevan Knićanin, državni savet i mitropolit Petar Jovanović, trajao je do rane zore. Zaključili su da je ipak najbolje da Srbija u ovom ratu ostane neutralna. Presudilo je to što je Austrija u poslednjem momentu stala na tursku stranu, a njene trupe su bile vrlo blizu, u Zemunu.
Uvođenje telegrafa: Krimski rat presudno je doprineo uvođenju telegrafa u Srbiju 1855. godine. Kada su videli da će rat potrajati, Britanija i Francuska su zbog vojnih potreba, da bi ubrzali komunikaciju, evropsku telegrafsku mrežu proširili od Zemuna (tada Habzburška monarhija) do Krimskog poluostrva. Srbiju je Austrougarska podstakla da se uključi i tako postala deo međunarodne telegrafske mreže.
Tanka crvena linija: U jednom od svojih izveštaja, tokom bitke kod Balaklave 25. oktobra 1855, Rasel je, opisujući položaj britanske pešadije koja odoleva napadu ruske konjice, štiteći vojnu bolnicu, upotrebio izraz „tanka crvena linija”, koji se i danas, kao floskula, koristi za liniju razdvajanja koja ne sme da se pređe. Tu tanku crvenu liniju formirali su vojnici u crvenim mundirima 93. škotske regimente, frontalno raspoređeni naspram Rusa.
Stotrinaestogodišnji rat : Za Krimski rat vezan je i neobičan stotrinaestogodišnji rat između svetske vojne sile Rusije i severnoengleskog gradića Berik na reci Tvid. Naime, kada je kraljica Viktorija objavila rat Rusiji 1854. godine, učinila je to u ime Engleske, Škotske, Irske i Berika, gradića oko koga su se u to vreme sporile Engleska i Škotska. Mirovni sporazum kojim je Krimski rat okončan 1856. godine potpisale su Engleska, Škotska i Irska, tako da je grad Berik formalno ostao u ratu sa Rusijom. Tek je 1966. godine potpisan mirovni sporazum između gradonačelnika Berika i sovjetskog ambasadora, posle čega je gradonačelnik, Robert Noks, u šali rekao sovjetskom ambasadoru: – Sada sovjetski vojnici mogu mirno da spavaju!
