3. oktobar
Oko četiri ujutro, avlije oko Mokrin Housa eksplodiraju napetim nadmetanjem petlova i borbenim prelajavanjem komšijskih pasa. I jednima i drugima, u mojoj mašti, žile na vratovima su zapete kao sajle za šlepove, ratnici zore kojima je priroda podarila magični zadatak da zvukom oteraju strah noći, da je oštrim sonicima pocepaju na krpe, da svakim kukurikanjem i lavežom u njoj izbuše po jednu rupu i kroz nju prizovu lenju energiju jutra i – posebno leti – sa horizonta dočekaju svetlo dana, nevidljivu ali nezaustavljivu maglu fotona koja se preko ravnice ka selu valja kao bela poplava.
Mnogo je godina prošlo od poslednjeg puta kada su me probudili zvuci sela. Londonska jutra su ili gluva, u mirnim i mrtvim predgrađima, ili puna buke jutarnjih autobusa i kurirskih motora u centralnim ulicama – kada nisu iskasapljena policijskim i bolničkim, a sve više i vatrogasnim, sirenama…
Nisam neko ko pati za idilama i ne pravim ih u svojoj glavi. Obe vrste mesta na kojima se zatičem u ovoj fazi svog života, naša sela i gradovi i svetski megalopolisi, su uglavnom propadajuća mesta, čak i umiruća. Idila buđenja petlovima se brzo zameni seoskom distopijom odseljavanja, odumiranja i oronulosti, obamrlosti i okoštalosti. Poneka oaza i neočekivani svemirski brod kao što su Mokrin House ili moderna etno-kuća samo pojačavaju taj utisak, ali – nema oaza bez pustinja oko njih.
Sve teže je naći i jutro koje je dovoljno jutro u našim modernim životima, u kojem su zvuci spolja, svetlo oko nas i miris kafe unutra pomešani u jedno perfektno obećanje dana koji se, kao latice cveta sa prvim suncem, otvara ispred nas
Kafki ni noć često nije bila dovoljno noć ako bi čuo psa kako laje u susednom selu; sve teže je naći i jutro koje je dovoljno jutro u našim modernim životima, u kojem su zvuci spolja, svetlo oko nas i miris kafe unutra pomešani u jedno perfektno obećanje dana koji se, kao latice cveta sa prvim suncem, otvara ispred nas. Gde jedino prisustvo voljene osobe pravi razliku.
Ili to samo iz mene govore godine…
5. oktobar
Veliki uspeh nacionalista u našem regionu je da su nas – uprkos završenim ratovima i tome da je jedan deo Balkana u EU – zatvorili u naše kutije od šibica i navikli da ne gledamo u komšiluk.
Gledam naslovne strane novina i magazina u Zagrebu i Ljubljani, Sarajevu i Podgorici i shvatam da smo – iako smo i dalje „naši“, u velikoj meri postali i „drugi“.
Mi vrlo malo znamo šta se dešava kod naših komšija, na (svako)dnevnom nivou. Kakve su im vesti, koje su im nove knjige, šta ih novo muči, šta im igra u pozorištima, koji su im novi snovi i nove noćne more. Kakve su im naslovne strane i čime otvaraju svoje Dnevnike… Ko su im mutivode i spasioci, pametni i budale…
Neoliberalizam izoluje i atomizuje pojedince, nacionalizam to isto radi narodima. Englezi ne znaju kako im živi prvi komšija, individualno. Balkanci isto, kolektivno
Skoro niko u regionu ne radi priloge odatle ili ima sekcije na svojim portalima o vestima u istom. Više znamo o haosu u Americi od promena u Sloveniji, o dešavanjima u Dubaiju od dešavanja u Dubrovniku, o napetostima u Mostaru od napetog saobraćaja na beogradskom „Mostaru“ o razlikama i sličnostima sezona i kafana oko tri „Konja“ – beogradskog, zagrebačkog i skopskog…
Neoliberalizam izoluje i atomizuje pojedince, nacionalizam to isto radi narodima. Englezi ne znaju kako im živi prvi komšija, individualno. Balkanci isto, kolektivno.
6. oktobar
Gledam metre sabranih dela klasika na policama i vitrinama raznih balkanskih boravišta ovih nedelja i prisećam se kupovine knjiga „na metar“ u Jugoslaviji i naših roditelja koji su u cilju našeg prosvetljenja – jer tako je tada „trebalo“ – sindikalnim kupovinama od putujućih akvizitera u kuće donosili redenike Čehova, Tolstoja, Zole, Crnjanskog i Balzaka.
Tu su i plave cigle „Prosvetine“ Biblioteke velikih romana iz 70-tih, uvijene u čudne zelene papirne korice i štampane ćirilicom, serije u kojoj se Teodor Drajzer naslanjao na Boleslava Prusa, Tomas Man ušuškavao između Anatola Fransa i Lorensa Darela…
Bila je skoro stvar ponosa imati bar pola metra ove edicije u svakoj pristojnoj kući, da se pokaže da se stremi, da se napreduje u bolju budućnost, da se plemenita misija izgradnje novog društva odvija kako treba, da ni mi nismo tikva bez korena i da smo deo zajednice „finih“ ljudi. To što je malo ko pročitao ijednu od njih, a nisam poznavao nikoga, ali baš nikoga, iz mog tadašnjeg okruženja ko je pročitao makar jednu od njih, sem malobrojnih studenata književnosti, nije bilo važno. I sâm sam mnoge od tih naslova pročitao tek mnogo kasnije, uprkos tome što u vitrini porodične kuće u Smederevu čame već decenijama. Bila je važna namera. I nada.
Bila je skoro stvar ponosa imati bar pola metra ove edicije u svakoj pristojnoj kući, da se pokaže da se stremi, da se napreduje u bolju budućnost, da se plemenita misija izgradnje novog društva odvija kako treba, da ni mi nismo tikva bez korena i da smo deo zajednice „finih“ ljudi
Vremenske kapsule jugoslovenskih vemena su te ostarele vitrine i police sa svim tim ‘sabranim’ edicijama, u vremenu sadašnjem u kome više ne možemo da se saberemo i sve se više, čak i svesno, od sebe oduzimamo… Kako reče Nil Postmen u pregovoru svoje čuvene knjige Zabavljanje do smrti, ‘nema razloga da danas zabranjujemo knjige jer ih niko i ne čita’. Referenca je, doduše, bila na Ameriku…
8.oktobar
Znali smo svi da će režim blokirati i kvariti glasanje u inostranstvu na mnoge perfidne načine – dovoljno da pokvare priču, ali i dovoljno suptilno da EU ne daju jak povod da izađe iz svoje uobičajene diplomatske mlitavosti.
Ovaj put, razloga za organizovaniju opstrukciju u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP) je bilo mnogo: preko sto hiljada! To je, po neformalnim izveštajima – jer MSP još nije dostavio tačan broj prijava Republičkoj izbornoj komisiji (RIK), što je dovelo do javne pobune nerežimskih članova RIK-a – broj prijava za glasanje u inostranstvu koje su upućene našim ambasadama i konzularnim predstavništvima (DKP).
Da stavimo to u kontekst: najviše prijava za glasanje u inostranstvu ikada do sada bilo je pre tri godine, samo malo manje od 33,000. Sada ih je više nego tri puta! Samoorganizaciju i koordinaciju, kao i kreativnost, naših ljudi po svetu bilo je čudesno posmatrati!
Nedostatak znanja o glasačkom procesu nadoknađivan je brojnim vodičima i pojedinačnim instrukcijama; naš čovek je napravio mobilnu web aplikaciju koja je drastično uprostila proces kreiranja PDF dokumenta prijave koji je trebalo poslati ambasadi – nema skidanja, štampanja, skeniranja… sve na jednom mestu, brzo, lako i sigurno! Naši su čak napravili i briljantnu VoteBNB.rs platformu gde se mogu povezati oni koji putuju u druge gradove da glasaju i oni koji bi mogli da ih smeste tamo. I sve to brzo, volonterski i vrlo dobro, što je mnoge u dijaspori navelo da predlože da bi svi dotični iza ovih aplikacija trebalo da vode novu e-upravu u Srbiji nakon smene vlasti! Još jednom, naša dijaspora je pokazala intelektualni i kreativni kapital koji je u njoj uskladišten i protraćen od strane režima…
Očekivano, režim i MSP nisu razočarali što se tiče opstrukcije. Jer, dijaspora se sada, po prvi put, pojavila kao nova, probuđena i koordinisana snaga u izbornom procesu.
Opstrukcija je toliko eskalirala da je više od trideset naših diplomata iz MSP poslalo javno saopštenje kojim su osudili opstrukcije građana u ostvarivanju svog zakonskog prava – ekstremno redak i karijerno rizičan potez ne samo u diplomatskom svetu, već i iz ugla režimske osvetoljubivosti
Na sajtovima nekih ambasada su bile pogrešne email adrese za slanje prijava. Na nekima su često menjane. Mnogi građani nisu dobili potvrdu o prijemu prijave. Mnogima rešenja nisu stigla. Mnogi su dobili konfuzne odgovore vezane za dokumenta koja treba da imaju da bi glasali.
Lenjost, nekompetencija i otvorena opstrukcija su bili previše očigledni da bi se ignorisali. Neke ambasade su bile blatantno protiv građana i njihovog glasačkog prava; neke su osvetlale obraz zaposlenih u njima. Opstrukcija je toliko eskalirala da je više od trideset naših diplomata iz MSP poslalo javno saopštenje kojim su osudili opstrukcije građana u ostvarivanju svog zakonskog prava – ekstremno redak i karijerno rizičan potez ne samo u diplomatskom svetu, već i iz ugla režimske osvetoljubivosti!
U aktu ove nezabeleženo retke pobune, diplomate su se izvinile dijaspori: „Dijasporo, izvini. Vrata koja su ti zatvorena nisu zatvorena našom rukom, ali nećemo prećutati da je to učinjeno u ime naše institucije, koja bi trebalo da zastupa i štiti interese i prava svih državljana Republike Srbije.”
MSP se hvali da su otvorena mnoga nova biračka mesta – što je tačno ako se uzme u obzir da ih je sada samo u BiH (čitaj: Republika Srpska) dvadeset devet – deset više nego 2023! – ali su u isto vreme zatvorena mnoga dosadašnja, tako da je našim ljudima u tim krajevima sveta glasanje značajno otežano. Na primer, u Kanadi, hiljade naših ljudi moraju da putuju dve, tri ili četiri hiljade kilometara (!) da bi glasali jer su zatvoreni Toronto i Vankuver. Uprkos tome što su godinama funkcionisali i što je i ovog puta bilo dovoljno prijava za njihovo zadržavanje. Ali, kvarimo, jelte… Režim procenjuje da ga ova dijaspora, za razliku od RS, ne voli baš mnogo.
Verovatno najbizarnije i najbezobraznije podrivanje glasanja u dijaspori je odluka da se glasa po srpskom vremenu svuda u svetu! To znači da će mnogi naši, desetine hiljada – na verovatno zaprepašćenje svojih stranih komšija – na glasačka mesta ići u gluvo doba
Po računanju Skupštine u Rasejanju, a brojke kao što rekoh nisu još zvanično potvrđene, broj prijavljenih glasača u dijaspori je od prethodnih izbora ukupno porastao za 170%, na samo 15% povećanja broja biračkih mesta. Ideološki razlog za opstrukciju je još vidljiviji kada se uporedi porast broja glasača i biračkih mesta u Republici Srpskoj i ostatku dijaspore: 10% povećanja broja glasača na 47% porasta broja mesta, u odnosu na 236% porasta broja glasača u ostatku dijaspore i samo 5% više biračkih mesta – iako u ostatku dijaspore ima 3.2 puta više birača po biračkom mestu nego u RS!
Obrazac je očigledan, u svakom smislu: režim nastavlja da srpsku dijasporu deli na „dobre“ i „loše“ glasače (za sebe) i čini sve da ovima prvima obezbedi nefer prednost.
Verovatno najbizarnije i najbezobraznije podrivanje glasanja u dijaspori je odluka da se glasa po srpskom vremenu svuda u svetu! To znači da će mnogi naši, desetine hiljada – na verovatno zaprepašćenje svojih stranih komšija – na glasačka mesta ići u gluvo doba!
Nova glasačka smena „Sava Savanović“: vampirsko vreme za vampirski režim. Mislim da je potpuno u pravu jedan od naših građana iz dijaspore koji je predložio da svi koji moraju da glasaju noću u svojim državama na glasanje grupno odu u pidžamama i tako privuku pažnju svetskih medija na sramno ponašanje jednog režima prema svojim građanima. U nekim zemljama se planiraju javne noćne žurke i koncerti sa kojih bi svi prijavljeni otišli zajedno na glasanje. Kao i uvek do sada, idiotski potezi režima samo rasplamsavaju otpor i razjaruju građane.
Inventivnost baraba je takođe validna kreativnost koja im pomaže da u svetu ne samo opstaju već i – kada im okolnosti idu na ruku – cvetaju
Najveći problem sa idiotima je često u tome što nisu budale. Inventivnost baraba je takođe validna kreativnost koja im pomaže da u svetu ne samo opstaju već i – kada im okolnosti idu na ruku – cvetaju. I, posebno, kada imaju vlast i propise i pravila koriste, kako je to jednom maloumno rekao Nikola Pašić, „za protivnici“.
Ali, kreativnost naših ljudi se pokazuje kao superiorniji otpor ovoj barapskoj lukavosti, i u zemlji i van nje. Mislim da će u propagandnom smislu ovaj potez da se režimu vrati kao bumerang, posebno ako svetski mediji zaista i reaguju na prvi noćni izborni „flash mobbing“ u pidžamama u istoriji! Nekome vesela noćna žurka, nekome verovatna noćna mora…
