Veštim preplitanjem glasova i stilova, na velikoj sceni Madlenijanuma oživela je Ema Bovari, heroina svetske književnosti. Napisana u 19. veku, Madam Bovari je svog kreatora Gistava Flobera dovela do suda u Parizu, zbog vređanja javnog i verskog morala. Iščitavajući danas jedno od najpoznatijih dela francuske književnosti, za rediteljku Tatjanu Mandić Rigonat ključno je bilo odgonetanje zagonetki – ko je bila ta žena i zbog čega su njena lična pitanja slobode tako snažno odjekivala društvom? Možda još važnije – da li bi isti model bio jednako društveno neprihvatljiv u hipokriziji koju živimo sada?
Šta je bila inicijalna tačka za vas da postavite svoju verziju priče Gistava Flobera?
Ako zanemarim prvi impuls, intuiciju, trenutak kad mi nešto niotkuda padne na pamet, ako racionalizujem, važna su dva momenta. Prvi je taj što volim Floberove romane, i Bovari i Sentimentalno vaspitanje i novele i njegova pisma, što sam po prirodi odmalena ona koja puno čita, a to je važna poveznica s likom Eme. Zamišljanje života. Ema je impresivan lik. I toliko je toga napisano o romanu i o njoj. Ona je simbol sanjarskog dela čovečanstva, kao Don Kihot. I njena sudbina ispisuje veoma savremenu temu, temu bankrota – emocionalnog, finansijskog, kao posledice raskoraka između sveta iluzija, mašte, ideala i sveta stvarnosti. Mašta i strast upravljaju njenim odlukama, a stvarni svet oko nje isporučuje joj otrov bola i razočaranja. Ona prethodi i Ani Karenjinoj i Nori i Ledi Četerli i odvažnim ženskim likovima kod Dostojevskog.
Koja je to umetnička perspektiva iz koje ste danas želeli da sagledate Emu Bovari?
Iz savremene perspektive, prvog lica jednine, Žene koja govori o sebi, koja je subjekat, ona koja bira šta će o sebi reći, bira epizode iz romana i način na koji će ih predstaviti. Ema Bovari je bunt protiv društvenog i rodnog okvira. Traga za idealom kroz umetnost i ljubav-čulnost. Materijal za pisanje drame Ja, Ema – Ljubavni život Madam Bovari jeste, naravno, Floberov roman, ali i njegova prepiska s Lujzom Kole, roman Džulijana Barnsa Floberov papagaj, tekstovi o romanu, bovarizmu, Bodlerov esej i svašta još… Više od veka i po ona je stara kao književni lik, tema je bezbrojnih rasprava i tumačenja, i klasičnih i feminističkih. Dramu sam napisala 2023, i konačno je sad oživela na sceni. U međuvremenu Frljić je režirao svoju Bovari u Švedskoj i Litvaniji, Projkovski u Bitoli. Očigledno je da Madam Bovari provocira. Važna mi je njena hrabrost, otpor prema malograđanskoj sredini, nemirenje s prosečnošću i provincijom duha.
Glumačka podela je impresivna. Kako ste birali saradnike među glumcima? Posebno kada je u pitanju glavna ženska uloga?
Drago mi je što podelu karakterišete kao impresivnu. I ja je tako doživljavam. I volela bih da navedemo imena svih iz podele. U podeli su glumci sa kojima sam već radila: Jovan Jovanović, Katarina Gojković, Miloš Vlalukin, Andrej Nježić, Bojan Krivokapić, Žarko Stepanov, i oni s kojima mi je ovo prvi susret, Strahinja Blažić, Ivan Jevtović, i dvoje divnih mladih glumaca Nevena Mihailović i Andrija Marković. Tu su i dve devojčice glumice Srna Bujošević i Mia Rukavina, u ulozi Emine ćerke Berte. A Jana Milosavljević je došla na audiciju po pozivu i bila je prva koja je izašla na scenu i bila je fascinantna. Nije lako Emu Bovari zamisliti. Pogotovo posle Izabel Iper i njene hladne erotike i neke zanesene filmske suzdržanosti. U Janinoj interpretaciji naglasak je na strastvenosti i oštrim izmenama raspoloženja, na performativnosti koja je i drska i suptilna.
Ono što mi je bilo najinteresantnije jeste da čitav proces kroz koji glavna junakinja prolazi tokom predstave preispituje termin „bovarizam“. Čini mi se da ste hteli da kažete da to nije dijagnoza, već pogrešno shvatanje žene u mačističkom društvu?
Po liku Ibzenove Nore, u Kini se pokret za oslobođenje žena nazvao njenim imenom. Norizam je sinonim za feminizam. Po liku Eme Bovari uspostavljen je psihijatrijski pojam „bovarizam“. Likovi žena iz književnosti inspirišu. Šta je tačno bovarizam? – Obrazac ponašanja. Nezadovoljstvo sobom i životom, nastalo kao posledica stalnog raskoraka između onoga što bi neko želeo da bude i onoga što jeste, mašte i realnosti. Beg od stvarnosti. Koje stvarnosti? Danas je teško uspostaviti granice između stvarnog i imaginarnog, jer živimo u umnoženim stvarnostima i interpretativnim i doživljajnim lavirintima od ogledala. Društvene mreže su alatka kojom se neprestano, kao kad hrčak vrti onaj točak, iznova i iznova proizvode iluzije i slike o sebi, drugima, stvarnosti. U Eminom liku mnogo je ličnosti samog Flobera – vidi se to iz strastvene prepiske sa Lujzom Kole – pa ipak nemamo sindrom nazvan po njemu floberizam. Flober je napisao: „Ema to sam ja!“
Čitavu 2025. godinu nisam radila nijednu predstavu. I to je prvi put od Lolite 1996. da ništa nisam režirala. Ali 2025. je bila važna zbog stalnog otpora, dešavanja i na ulici i u Narodnom, mobilizacije protiv zla, i cela zemlja postala je pozornica
Gledajući predstavu, kao da uloga žene i njena pozicija nisu mnogo drugačije danas u odnosu na vreme kada je napisan tekst. Šta biste vi rekli, koliko je žena prisutna, slobodna u savremenom društvu?
Ema kaže da je muškarac slobodan, da može da ostvari ideale, ambicije, a da žena to sve može samo u mašti. Naravno da je i tada u 19. veku bilo pojedinih žena koje su slobodno živele, borile se za svoju ličnost i želje, ali društvo je to koje uspostavlja granice, nagradu i kaznu. Svet se jeste promenio, zakoni, ali ovo je i dalje dominantno muški svet, moć-novac koncentrisani su u tom polu čovečanstva. Mi baštinimo slobodu žene osvojenu u NOB-u i zakonima u SFRJ koji su bili progresivni u odnosu na Evropu i svet, decenijama ispred recimo Francuskinja, Amerikanki. U romanu Događaj, nobelovka Ani Erno opisuje lično iskustvo ilegalnog abortusa sedamdesetih godina u Francuskoj. Žene širom Zapada borile su se za prava koja su već imale žene u SFRJ. Socijalizam je doneo progres i slobodu ženama na svim planovima. Ratovi devedesetih, neoliberalni kapitalizam, uticaj crkve, doneli su retrogradne trendove. Ali važno je da znamo s koje strane je došla sloboda koju kao žene imamo. S levice, a ne desnice.
Feministička pitanja postala su u 21. veku goruća, ali mi se čini da su brojna pogrešna tumačenja posebno u popularnoj kulturi ta važna pitanja obesmislila. Šta je za vas ključ modernog feminizma?
Za mene je feminizam ono što je oduvek bio, borba da žena bude tretirana kao vredno samosvojno biće sa sopstvenim potrebama i odlikama, a ne inferiorni dodatak muškarcu, društveno priznata, sa jednakim pravima, sa pravom da isključivo ona odlučuje o svom telu, da njen rad bude vrednovan po kvalitetu, a ne po polu. I to je sve na papiru tako, žene glasaju, žene se školuju, žene su na rukovodećim mestima – ne koliko i muškarci – kvotama se obavezuje njihovo prisustvo u Skupštini, ali i dalje nešto ne štima po pitanju slobode i društvenih očekivanja. Mnogo je nasilja, mržnje. Femicida. Kod nas, nasilnici po pravilu dobijaju najniže propisane kazne. A moderni feminizam mora da se vrati na bazično klasno pitanje, jer radnica i plemkinja, milijarderka i prekarna radnica zajedničko imaju samo pol i ništa više. Ne razumem žene koje govore da nisu feministkinje. Da li bi jedan dan u životu živele u datostima 19. veka recimo, kada se raspravljalo da li je žena čovek? To doživljavam kao nepoštovanje prema svim ženama i muškarcima koji su se izborili za prava žena. Preporučila bih knjigu Rozalind Majls Ko je spremio tajnu večeru? To je ženska istorija sveta. Njen moto je: „Žena je istorija i stvara istoriju.“ Samo se to ne uči u školi.
Imam problem sa crkvom kao povlašćenim investitorom. Sa crkvom kao potpornim stubom ovog strašnog režima, sa saučestvovanjem u nasilju, jer ga nije osudila a morala je da osudi zlo, prebijanje, hapšenje omladine
Šta jedan tekst mora da sadrži, da biste odlučili da mu se posvetite i postavite na scenu?
Mora da bude višedimenzionalan, da uživam zamišljajući ga na sceni, da ne bude lak za režiju, da bude izazov. Da mi pokreće maštu, da me opseda. Da postoji momenat rizika, a ne samo zanatske sigurnosti, rutine. Ili ako mi neko ponudi da radim neki tekst, da mi tema bude inspirativna, podela, da se iznenadim otkud ja u toj priči. Mora biti umetnički i društveno relevantan. Važna mi je tema, ali i forma, mogućnost istraživanja scenskog jezika.
Kažete da ja Ema potraga za potpunom ženom. Šta bi to suštinski značilo? Šta sve ženu čini potpunom?
Potpuna žena za mene je ona koja podjednako uživa u duhovnoj i telesnoj dimenziji svog postojanja. Koja nije definisana kroz religiozni koncept, patrijarhalni, ili bilo koji ideološki koji joj je nametnut. Koja živi svoju ženstvenost i ljudskost bez tutorstva, i trebalo bi da njenom sudbinom upravlja njena volja, ideja o samoj sebi, a ne tuđa očekivanja. Koja se ne rađa i ne živi kao grešna Eva, nego kao Venera.
Zanimljiv odnos između žene kao što je Ema i crkvenog lica u predstavi. Da li vam se čini da je crkva kao institucija još konzervativnija nego što je to bila u 19. veku?
Crkva je konzervativna i ja nemam problem s tim. Crkva ima svoja pravila, viševekovne obrasce. Kome se sviđa da živi u tom kalupu, lična je stvar. To je sloboda. Biti i teist i ateist i gnostik, agnostik. Imam problem s mestom crkve u sekularnoj državi. S tim što je u škole uvedena veronauka, pa se deca odmalena dele, umesto da zajedno uče legende i mitove naroda celog sveta, i o svakoj religiji. To je ozbiljan promašaj 5. oktobra. Imam problem sa crkvom kao povlašćenim investitorom. Sa crkvom kao potpornim stubom ovog strašnog režima, sa saučestvovanjem u nasilju, jer ga nije osudila a morala je da osudi zlo, prebijanje, hapšenje omladine. Hrišćanstvo kao religiju siromašnih, milosrđa, praštanja, ljubavi, vere i nade, ne mogu da povežem sa džipovima i mantijama u njima, s namrštenim licima, s arogantnim ponašanjem i pozlatom. Jedan Floberov lik kaže: popovi su cirkusanti koji zatupljuju narod, dok se pustoš života zamenjuje čudima vere.
Koliko je žensko politično? Koliko je ono sredstvo manipulacije u rukama muškaraca koji vladaju?
Ako gradonačelnik Beograda razbije nos ženi, bude priveden i pušten i tako slobodan od odgovornosti drži konferenciju za medije, ako studentkinjama razbijaju vilice, glave, onda te situacije bez ikakve potrebe za teorijskim elaboracijama, ilustruju koliko je žena, odnos prema njoj, mera svake politike. Dozvola za nasilje stiže s vrha vlasti. I žene koje pripadaju toj istoj vlasti ne staju na stranu povređenih žena, devojaka. Politiku nasilja podržavaju i muškarci i žene pripadnici stranke na vlasti. Postoji granično političko pitanje, pitanje slobode da odlučuješ da li ćeš da rodiš ili ne. „Maknite teologije iz moje biologije“, grafit je koji sam videla u Rijeci. Tačan. Gađa u suštinu.
Sva moja očekivanja vezana su za ishod izbora. Za promenu. Mirnu. Vidim šta se dešava u svetu, vidim šta se dešava u zemlji. Vidim koliko je duboko kolonijalna politika našla prostor na izvolte u Srbiji, vidim sumanuti napad na obrazovanje i kulturu – preduslove napretka
U vremenu u kome je roman nastao, žene nisu bile u punoj snazi zastupljene u javnom diskursu. Danas je situacija drugačija, ali da li je dovoljno žena na pozicijama moći? Da li bi svet drugačije izgledao da o velikim društveno-ekonomsko-političkim pitanjima ne odlučuju samo muškarci?
Moć je otrov i za muškarce i za žene koji je doživljavaju kao polje beskrajne slobode, lišeno etičke dimenzije. Kao vladavinu čoveka nad drugim čovekom. Moć menja ljude, to je često bolest, i od nje obolevaju i muškarci i žene. Podjednako su mi odvratni i jedni i drugi kad vidim kolika arogancija, oholost, izbijaju iz njih. Sve je pitanje čoveka, ne ženskog i muškog, već ljudske supstance u tim polovima. Tom temom, fenomenom vlasti, moći, najdirektnije sam govorila u predstavi Gospođa ministarka, u kojoj Živku glumi muškarac Goran Jevtić. O velikim društveno-ekonomskim pitanjima ne odlučuju samo muškarci, nego i žene koje su vaspitale te muškarce da budu takvi kakvi su, žene koje im se dive baš takvim kakvi su, i koje svoju moć uspostavljaju kroz njih. To su kompleksne teme.
Moć je otrov i za muškarce i za žene koji je doživljavaju kao polje beskrajne slobode, lišeno etičke dimenzije. Kao vladavinu čoveka nad drugim čovekom. Moć menja ljude, to je često bolest, i od nje obolevaju i muškarci i žene
Ako se ne varam, Naš razred je bila poslednja predstava koju ste režirali u matičnoj kući, Narodnom pozorištu. Zašto je to tako?
Moj osećaj je da je to osveta za moju slobodu javne reči. Moje predstave su i gledane i nagrađivane, pa ne mogu da se vade na neke estetske razloge. Ogoljeno su politički. Naš razred je imao premijeru 2023. Nema me ni u planovima za 2027. Ali nadam se da će oni 2027. biti prošlost, sramna prošlost. U Narodnom su na repertoaru Nora, Naš razred, Balkanski špijun.
O Narodnom se dosta piše, kako vama izgleda situacija u ovoj velikoj pozorišnoj ustanovi u centra grada?
U ovo vreme pre godinu dana, Narodno pozorište su zatvorili. Podneli smo krivične prijave zbog toga protiv upravnika, protiv predsednika UO i ministra kulture. Javnost je pratila dešavanja, a kolege iz drugih pozorišta dale su nam podršku u svemu što smo radili. Ali vlast igra tvrdo i destruktivno. Na udaru su bili samo umetnici, a sad je i publika. Uprava je povećala cene karata, i to više nisu karte dostupne najširim slojevima građana. Volela bih da imam vremena i energije da napišem šta se sve događalo u protekle dve godine, kratku istoriju naše pobune pod sloganom Narodno je Narodno!
Ako gradonačelnik Beograda razbije nos ženi, bude priveden i pušten i tako slobodan od odgovornosti drži konferenciju za medije, ako studentkinjama razbijaju vilice, glave, onda te situacije bez ikakve potrebe za teorijskim elaboracijama ilustruju koliko je žena mera svake politike
Atmosfera u kojoj živimo pritiska sve, koliko je teško biti kreativan, proizvesti nešto što je uzvišenije od vremena i politike koji nas okružuju?
U zavisnosti šta je vaša umetnička vokacija, manje ili više je teško biti kreativan. Ako pišete romane, pesme, to je jedna situacija. Potpuno drugačija je za filmskog reditelja koji nema priliku, mogućnost da radi, ili za pozorišnog. Za samostalne umetnike ili za zaposlene. Osim nadahnuća postoji nešto što se zove egzistencija, život. I nije svejedno da li ste umetnik u gladovanju ili u sitosti. Kreativnost je individualna, neko propada, urušava se pod težinom života, a neko opet u crnilu pronalazi unutarnju vatru. Ne mogu da režiram, onda pišem… Čitavu 2025. godinu nisam radila nijednu predstavu. I to je prvi put od Lolite 1996. da ništa nisam režirala. Ali 2025. je bila važna zbog stalnog otpora, dešavanja i na ulici i u Narodnom, mobilizacije protiv zla, i cela zemlja postala je pozornica.
Da li mislite da će za kulturu biti bolje posle 25. oktobra?
Zavisi ko će dobiti izbore. Ako ostane postojeća vlast, tačnije SNS u koaliciji s još nekim strankama, to je kao da zamišljam spaljenu zemlju, Deliblatsku peščaru posle požara. Imali su za ovih četrnaest godina razne ministre, različito dejstvovanje na polju kulture, ali nikada ovako ubitačno po kulturu kao protekle dve godine. Ako pobedi Studentska lista, nadam se pre svega povećanju budžeta za kulturu. Jer preko budžeta biće nam jasno kakvo je mesto kulturi, umetnosti, savremenom stvaralaštvu namenjeno u budućnosti. Ka čemu se krećemo. Ne sme da pobedi neoliberalni model. Sudeći po eksploziji kreativnosti, svemu što je pratilo studentske proteste, kulturu, umetnost čekaju bolji dani. Umetnici su dali i daju ogromnu podršku za promene u društvu.
Danas je teško uspostaviti granice između stvarnog i imaginarnog, jer živimo u umnoženim stvarnostima i interpretativnim i doživljajnim lavirintima od ogledala. Društvene mreže su alatka kojom se neprestano, kao kad hrčak vrti onaj točak, iznova i iznova proizvode iluzije i slike o sebi, drugima, stvarnosti
Šta uopšte očekujete u skorijoj budućnosti? Koliko jedna vlast može izdržati simulacijom stvarnosti i razaranjem kulturne scene?
Sva moja očekivanja vezana su za ishod izbora. Za promenu. Mirnu. Vidim šta se dešava u svetu, vidim šta se dešava u zemlji. Vidim koliko je duboko kolonijalna politika našla prostor na izvolte u Srbiji, vidim sumanuti napad na obrazovanje i kulturu – preduslove napretka. Ova vlast je čvrsto povezana na sve strane s polugama moći, novca i teško je to demontirati, prekinuti i ići nekim putem suvereniteta onako kako ga predstavljaju suverenisti. Potpuna samostalnost u savremenom svetu, gde mali broj abnormalno i nezamislivo bogatih upravlja sudbinom čovečanstva, jeste bajka, ali više pravde, humanijeg života, socijalno odgovorne politike, preraspodele bogatstva, manje političke psihopatije, obuzdavanja nasilja i korupcije, zaštita prirode i ljudi, dostižna je budućnost i zaslužujemo je. Slovenija je pravo na pitku vodu unela u svoj Ustav, kao osnovno ljudsko pravo. To je i nama potrebno, da se vratimo bazičnoj zaštiti života.
