Dve nedelje je do junskih izbora, zaključeni su birački spiskovi, izborni uslovi su, kao što se moglo i pretpostaviti, malo našminkani, politička scena u Srbiji još je neprozirnija a birači su u još većoj konfuziji. Sve je, dakle, kao što je i očekivano. Šta smo hteli, to smo i dobili. Iluziju da se vlast nije sasvim oglušila o zahteve opozicije i da menja izborne uslove, ali tamo gde je to ne ugrožava. Suštinski, peščani sat za kampanju curi i to je važna strategija vlasti dok istovremeno predsednik Srbije, oko koga se sve vrti, bije državne i nacionalne bitke daleko od „prozaike“ lokalnih problema i na temi ugroženosti države homogenizuje biračko telo.
I mada na prvi pogled može da izgleda da je to jedina karta na koju vlast igra u ovim izborima, nije zanemarila ni druga, pomoćna sredstva da obezbedi podršku. Na primer, produkciju izbornih lista, koje su preko noći overavane u gradskim opštinama, a čiji je cilj, između ostalog, da se antirežimski glasovi raspu i da se još više zbune već zbunjeni birači. Pa da više ne znaju ni gde, ni ko, ni s kim izlazi na izbore, ni kako se lista za koju bi da glasaju u stvari zove. Jer su po ugledu na gongo organizacije osvanule liste sa bezobrazno sličnim nazivima. Zemun protiv nasilja, Pokrenimo-okrenimo Zemun, Mi glas iz Zemuna, Kikinda protiv nasilja, Apatin protiv nasilja, Dosta je bilo pljačke Milorad Radulović, Miodrag Miki Aleksić – Kikinda protiv nasilja… I mahom su to liste grupa građana koje su proglašavane nakon što su one opozicione, sličnog imena, predate.
Paradoks je da se vlast uprkos svim resursima i manipulativnim strategijama koje je upotrebila da pribere i uveća biračko telo, oseća nesigurno. Zna ona koliko je trulo u državi Danskoj
SNS ni ovog puta ništa ne prepušta slučaju. Ako nema preseljenja birača, onda se aktivira druga strategija. Pa treća… Na kraju može da računa i na svoje kadrove na privremenom radu u opoziciji koje je posejala za ovih 12 godina. Tako je Milica Đurđević Stamenkovski zanoćila kao Milica lažljivica a probudila se kao ugledna ministarka za brigu o porodici. Sigurno nije jedina. Iz te sive zone za tajno opsluživanje vlasti regrutuju se povremeno nove snage i kruni snaga opozicije otvaranjem stalnih sumnjičenja ko sve iz njihovih redova radi za vlast.
Dakle, deo opozicije bira borbu iako je sasvim izvesno da ni ovi izbori neće biti ni fer ni pošteni. Možda im je zaista to jedino i preostalo. Nijedna ozbiljna preporuka nije realizovana, dva zakona su izmenjena, pri čemu jedan važi retroaktivno, zlu ne trebalo, ako bude trebalo da se obaraju neki izbori, javni servisi su malo politički živnuli, ali zato na ostalim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću teče prljava kampanja protiv opozicije u kojoj se recikliraju i montiraju izjave čak i od pre više godina. Dominacija SNS i predsednika države u medijima je postala opšte mesto, na nju se više niko i ne obazire. Pogotovo sad kad je stvorena referendumska atmosfera povodom lokalnih izbora i kad je ključni narativ da se samo Vučić u svetskoj areni bori za opstanak i interese Srbije i sanja velike snove, dok grabežljiva opozicija sanja samo svoje fotelje. I to je okvir kampanje vlasti, a fokus je rezolucija o Srebrenici na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, prijem Kosova u Savet Evrope, pa u perspektivi i sudbina Republike Srpske. Toliko je stvar sa ugroženošću države ozbiljna da Vučić pred put u Njujork, u cik zore ide kod patrijarha po blagoslov.
Paradoks je da se vlast uprkos svim resursima i manipulativnim strategijama koje je upotrebila da pribere i uveća biračko telo, oseća nesigurno. Zna ona koliko je trulo u državi Danskoj.
