Nemačka krajnja desnica ponovo je ostvarila pobedu, osvojivši najviše glasova u severnoistočnoj pokrajini Meklenburg – Zapadna Pomeranija, kao što je dve sedmice ranije slučaj bio i u Saksoniji-Anhaltu. Nije verovatno da će u onoj prvoj preuzeti vlast, ali u ovoj potonjoj za to ima izglede. Tamo joj je potrebna dodatna podrška u vidu još samo tri poslanika parlamenta u Magdeburgu, a Savez Sare Vagenkneht (BSW), koji socijalizam kombinuje s nacionalizmom, pokazuje izvesnu spremnost za saradnju s Alternativom za Nemačku (AfD).
Ruši li se nemački „vatreni zid“? Godinama su sve ostale nemačke stranke odlučno odbijale saradnju s krajnjom desnicom, dok njihovi kritičari, uključujući američkog potpredsednika Džej Di Vensa, smatraju da je takva praksa nedemokratska i da u krajnjoj liniji nanosi štetu upravo njima samima. Da li se sada ispostavlja kako ti kritičari imaju pravo?
Bilo bi krajnje čudno tvrditi kako je „demokratski“ ignorisati činjenicu da je toliko mnogo ljudi glasalo protiv AfD-a
U Saksoniji-Anhaltu AfD je osvojio više nego dvostruk procenat glasova u poređenju s drugoplasiranom Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU), vladajućom partijom desnog centra. Pa ipak, ostaje činjenica da nijednoj stranci ne pripada pravo da preuzme vlast ukoliko ne obezbedi većinu (50 odsto plus jedan glas). Stoga bi rezultat u ovoj pokrajini mogao da se čita i na drugačiji način: da su jasnu većinu dobili oni protiv krajnje desnice – i to ne pukom slučajem, već kao rezultat jasne namere da se spreči dolazak na vlast partije koju mnogi smatraju pretnjom po demokratiju.
Bilo bi krajnje čudno tvrditi kako je „demokratski“ ignorisati činjenicu da je toliko mnogo ljudi glasalo protiv AfD-a. Samo je jedan eminentni teoretičar demokratije, austrijski pravnik Hans Kelzen, išao toliko daleko da sugeriše kako bi sve stranke u nekom predstavničkom domu uvek trebalo da se zalažu za kompromisna rešenja i izlaze u susret onima koji su u manjini. Obećanje demokratije, smatrao je on, počiva na kolektivnom upravljanju državnim poslovima. Što je veći broj ljudi koji mogu da se uvere kako se njihovi stavovi odražavaju na državnu politiku, to će se slobodnijim osećati.
Ali Kelzenova vizija maksimalne međustranačke saradnje nije tako demokratska kakvom se čini. Ako se preovlađujuća većina zalaže za ukidanje poreskih rajeva, zašto bi trebalo da traži kompromis s milijarderima koji imaju koristi od postojećeg stanja? Insistiranje na kompromisu postaje još teže opravdati kada partije mandate osvajaju na osnovu toga što njihovi birači ne žele saradnju s krajnjom desnicom.
Kritičari vatrenog zida tvrde da se njime uskraćuje pravo na predstavljanje biračima krajnje desnice. Ali ovo je očigledna neistina. Poslanici krajnje desnice već su dovoljno glasni i aktivni u parlamentima zemalja u kojima su izborili mandate, posebno u političkim sistemima koji opozicionim partijama obezbeđuju brojne poluge uticaja kako bi se vlasti primorale da odgovaraju za svoje postupke. Jedna takva zemlja je i Nemačka. Krajnja desnica ima brojne mogućnosti da pritiska aktuelnu vladu i izdejstvuje pokretanje debata o temama koje sama izabere. U demokratijama ne biti na vlasti ne znači biti nevidljiv.
Kad politikolog Kristijan Steker, istaknuti kritičar vatrenog zida, lamentira nad nemačkim deficitom „tematske reprezentativnosti“, previđa ključnu razliku između prava na to da se nečiji glas čuje i prava da se vrši vlast. Istina je da, ako partije krajnje desnice imaju poslanike u parlamentu, druge partije ne bi trebalo da odbijaju da s njima upuste u debatu. Ali debatovati s izabranim predstavnicima populističke krajnje desnice ne znači da morate da se prilagođavate njihovim stanovištima.
Na nevolju, upravo je prilagođavanje ono što se poslednjih godina dešava u mnogim evropskim zemljama. Iako zvanično odbijaju stupanje u koalicije s krajnjom desnicom, mnogi političari, primarno s desnog centra, faktički kopiraju retoriku krajnje desnice i tako probijaju vatreni zid.
Kao što mnogobrojne studije pokazuju, pokušaji da se krajnja desnica uništi imitiranjem obično se desnom centru obiju o glavu. Isto tako, teorija da bi se uključivanjem krajnje desnice u vlast razotkrila njena nekompetentnost i stoga potkopala podrška koju uživa među biračima takođe nije potvrđena u praksi. U istraživanjima u kojima je testirana ova hipoteza, krajnja desnica na prvim narednim izborima prolazi u proseku za šest procenata bolje, a isti rezultat se dobija i u varijanti kad krajnja desnica obezbeđuje podršku nekoj manjinskoj vladi.
Istini za volju, krajnje desne Švedske demokrate (SD) jesu podržavale manjinsku vladu desnog centra, pa su ipak izgubile glasove na nedavno održanim izborima u Švedskoj, što je prvi takav slučaj otkad su 2010. ušli u tamošnji parlament. (Povrh toga, uoči ovog glasanja stranke desnog centra su čak i najavile da će SD ubuduće uključiti u koaliciju.) Ali ovakav epilog švedskih izbora ne bi trebalo generalizovati. Time što podržava neku manjinsku vladu krajnja desnica je u stanju da utiče na njenu agendu, a pritom ne preuzima odgovornost za primenu te agende, ili ishode do kojih će dovesti – što teško da se može smatrati kredibilnim poimanjem demokratije.
Tačno je da će, ukoliko krajnja desnica nastavi da beleži sve bolje rezultate na izborima, koalicije koje će biti nužno oformiti da bi bila zadržana podalje od vlasti neizbežno postati heterogenije, i da bi to potencijalno moglo da im se osveti. Ideološki nekoherentna savezništva koja okupljaju sve od krajnje levice do desnog centra trpeće zbog konstantnih nesuglasica i neefikasnosti. Te stranke se takođe izlažu riziku da daju kredibilitet standardnoj tvrdnji krajnje desnice kako će podli politički establišment učiniti sve – uključujući i odricanje od vlastitih principa – samo da bi je sprečio da dođe na vlast.
Druge partije moraju prestati da kampanje zasnivaju samo na borbi protiv krajnje desnice, a nauštrb predočavanja vlastite pozitivne vizije budućnosti
Na sreću, takav ishod nije neizbežan. Ali da bi se izbegao, druge partije moraju prestati da kampanje zasnivaju samo na borbi protiv krajnje desnice, a nauštrb predočavanja vlastite pozitivne vizije budućnosti. U Meklenburgu – Zapadnoj Pomeraniji se aktuelna premijerka, Manuela Švezig iz Socijaldemokratske partije, pozicionirala kao „Die Frau gegen Blau“ – „Žena protiv plavih“ (svetloplava je stranačka boja AfD, prim.). I to jeste imalo efekta, ali nije bilo dovoljno da se spreči da AfD završi na prvom mestu.
Bliže poenti, u Saksoniji-Anhaltu je AfD ostvario istorijski rezultat delom i zbog toga što je u kampanji projektovao nadu (njegovi slogani „Sve je moguće“ i „Sve će na kraju dobro ispasti“ kao da su proistekli iz neke kampanje Baraka Obame). Alternativa je samouvereno odgovorila na glavne uzroke zabrinutosti birača, fokusiranih ne toliko na migrantsku politiku koliko na ekonomske prilike. Kad je ta ključna tema u pitanju, druge stranke su izgleda o tome imale malo da kažu.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
