Prvog maja 1889. u Filadelfiji je jedan lekar održao oproštajni govor svršenim studentima medicine. Zvao se Vilijam Osler i taj govor je postao najpoznatiji tekst u istoriji medicinskog obrazovanja. Naslov mu je Aequanimitas. Jedna američka farmaceutska kuća je između tridesetih i pedesetih godina prošlog veka podelila preko sto pedeset hiljada primeraka novim lekarima. Na Džons Hopkinsu novi specijalizanti i danas dobijaju kravatu na kojoj piše ta reč.
Osler je u tom govoru rekao da nijedna osobina kod lekara ne stoji iznad nepokolebljivosti, i opisao ju je kao hladnokrvnost i prisebnost u svim okolnostima, mir usred oluje, bistrinu suda u trenucima opasnosti.
Zbog te jedne rečenice generacije studenata veruju da moraju biti stabilni.
Vredi, međutim, pročitati i sledeću rečenicu, jer se ona nigde ne štampa na kravatama. Osler kaže da je nepokolebljivost, u svom pravom obliku, neraskidivo vezana za široko iskustvo i za blisko poznavanje raznih vidova bolesti.
To znači da je ona ishod, a ne uslov. Ona nastaje od godina rada i od toga što ste stotinu puta videli isto stanje. Osler je to govorio ljudima koji su tog dana završavali fakultet, a ne ljudima koji ga upisuju.
Student druge godine koji drhti na ispitu ne pada na Oslerovom kriterijumu. On prosto još nema ono od čega se ta osobina pravi.
Osler je uz to dodao i upozorenje koje se citira još ređe. Napisao je da će ta dragocena osobina po svojoj prirodi biti pogrešno shvaćena i da optužba za hladnoću, koja se tako često upućuje ovoj profesiji, ima upravo tu svoje poreklo.
Ako nemate kome, postoji besplatan broj. Centar Srce, 0800 300 303, svakog dana od 14 do 23 časa, uključujući praznike. Na drugoj strani je čovek koji vas ne poznaje, kome ne morate reći kako se zovete, i koji o vama neće nigde ništa zapisati
Video je to 1889. i bio je u pravu. Uverenje da su medicinari najstabilnija bića na svetu je pogrešno čitanje jednog jedinog pasusa, staro sto trideset sedam godina.
Sad ono što želim da vam kažem.
Vi ste na taj fakultet stigli kao najbolji đaci iz svojih škola. Gotovo svi. To znači da ste ušli u zgradu u kojoj su svi bili najbolji, a u kojoj će, po prostoj aritmetici, većina postati prosečna. To nije neuspeh, to je posledica sabiranja, i dešava se svakoj generaciji na svakom selektivnom fakultetu na svetu.
Herbert Marš je to nazvao efektom velike ribe u malom jezercetu i pokazao ga na uzorcima iz desetina zemalja. Isti đak sa istim znanjem imaće bolju sliku o sebi u prosečnoj školi nego u odličnoj, jer se ljudi ne procenjuju po apsolutnom merilu nego po onima koji su im najbliži. Vi ste svi preseljeni iz malog jezerceta u veliko, u istom danu, i niko vas nije upozorio da će vam se slika o sebi zbog toga promeniti, ali da se vi niste promenili.
Ono što se posle toga desi opisano je u anonimnom pismu apsolventa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koje je Nova.rs objavila 31. avgusta, posle smrti mladog kolege sa Medicinskog fakulteta u Sarajevu. On to opisuje bolje nego što bih ja umeo. Prosek postane cela ličnost. Postane merilo vrednosti ljudskog bića. Zbog jednog predispitnog poena rade se ružne stvari kolegama iz grupe.
Znam da prosek kod nas nije bez posledica i da ulazi u rangiranje za specijalizacije, pa vam neću reći da je nevažan. Reći ću vam nešto drugo. Nijedan pacijent na svetu ne mari za prosek. Kad se nađete u sobi sa uplašenim čovekom, vaša aritmetička sredina neće ući sa vama. Ući će ono što znate i ono kakvi ste.
Sad o onome što vam se dešava na ispitu, i to precizno, jer preciznost ovde pomaže.
Kad vas ispitivač obori i pritom vam kaže nešto o vašem izgledu, o vašim roditeljima ili o tome da niste za ovo, on je uradio dve odvojene stvari u istoj rečenici. Prva je ocena vašeg znanja i za nju ima ovlašćenje. Druga je presuda o vama kao čoveku i za nju ga niko nije ovlastio.
Vi ste na taj fakultet stigli kao najbolji đaci iz svojih škola. Gotovo svi. To znači da ste ušli u zgradu u kojoj su svi bili najbolji, a u kojoj će, po prostoj aritmetici, većina postati prosečna. To nije neuspeh, to je posledica sabiranja, i dešava se svakoj generaciji
Vi ste te dve stvari primili kao jednu, jer tako stižu i jer ste u tom trenutku iscrpljeni. Ono što ste osetili zove se stid i razlikuje se od krivice po tome što se ne odnosi na delo nego na osobu. Nisam položio je krivica. Ništa ne vredim je stid. Džun Tangni je decenijama merila razliku između te dve sklonosti i nalaz je uvek isti. Krivica vodi ka popravljanju, a stid ka skrivanju i povlačenju, što je suprotno od onoga što ljudi obično pretpostavljaju.
Uz to bih vam rekao i nešto o samom vređanju. Ispitivač koji ume da proceni znanje ne mora nikoga da vređa, jer ima druge alate. Ima pitanja, ima potpitanja, ima gradivo. Uvreda je ono za čim se poseže kad se nema ništa bolje, a to nije vaša oblast i nije vaš posao da ga učite, niti da ga trpite.
A sad ono najvažnije u celom ovom pismu.
Vaš kolega je napisao da nikome nije smeo da kaže da mu je loše, jer je to sramota. Ta rečenica je opasnija od svih uvreda koje je naveo.
Postoji pojam koji objašnjava zašto svi ćutite istovremeno, i zove se pluralistička ignorancija. Znate ga i bez imena. To je ono kad profesor na kraju predavanja pita ima li pitanja, polovina sale ništa nije razumela, a niko ne digne ruku, jer svako gleda okolo, vidi da drugi ćute i zaključi da je jedini koji nije shvatio. Kod vas je isto, samo su ulozi veći. Svako privatno misli da mu je teško i pretpostavlja da je jedini, jer vidi kolege koje deluju pribrano. A te kolege tako deluju zato što i one ćute iz istog razloga. Svi se ravnaju prema privatnom stanju koje niko ne pokazuje, i ceo taj sistem se održava sam od sebe, bez ijedne odluke.
Nevolja u ovoj struci nikada nije bila u tome što je ljudima teško. Teško je i pravnicima i vojnicima, pa i psihoterapeutima. Nevolja je u tome što se u medicini o tome ne govori, pa čovek koji se muči zaključi da je jedini, a to zaključi upravo zato što svi ćute iz istog razloga. Zbog toga su brojke o duševnom zdravlju lekara i studenata medicine loše u gotovo svakoj zemlji u kojoj su merene, i zbog toga se ne popravljaju.
Nijedan pacijent na svetu ne mari za prosek. Kad se nađete u sobi sa uplašenim čovekom, vaša aritmetička sredina neće ući sa vama. Ući će ono što znate i ono kakvi ste
Iz istog korena raste i ono što se u zdravstvenoj psihologiji zove odlaganje traženja pomoći. Među poznatim uzrocima je i strah od pripisanog žiga, dakle strah da će vam se to negde zavesti. Neću vam reći da je taj strah izmišljen, jer nije uvek izmišljen. Reći ću vam nešto što jeste uvek tačno. Neizlečena stvar je za vašu karijeru mnogo opasnija od izlečene. Čovek koji četiri godine sam nosi ono što se moglo rešiti za tri meseca ne stiže do specijalizacije u boljem stanju. Stiže u gorem, ako uopšte stigne.
Ima još nešto, i ono mi je možda najvažnije od svega.
Vi ste, iako vas svi zovu odraslima, još uvek u razvoju. Ne bih se upuštao u to gde se tačno povlači granica, jer je ona u popularnim tekstovima obično prikazana urednije nego što jeste, a promene u mozgu se ionako nastavljaju i posle dvadesetih. Ali ovo se zna. Ono što vam se dešava u ovim godinama upisuje se u čoveka koji se još gradi, a ne u već izgrađenog, i zbog toga lakše postane deo temelja.
Nemojte dozvoliti da vam ovih šest godina ispiše ličnost do kraja života. Postoji stvarna opasnost da čovek izađe sa fakulteta noseći uverenje da je svet mesto na kome jači ponižava slabijeg, da se pomoć ne traži, i da se vrednost meri brojem. Sve troje se lako nauči i vrlo teško oduči.
I nemojte dozvoliti da vam ovo postane sve čega se sećate iz mladosti.
Dejvid Rubin i njegovi saradnici opisali su osamdesetih godina pojavu koja je u literaturi poznata kao vrhunac sećanja. Kod većine ljudi se najviše uspomena nagomila između petnaeste i dvadeset pete godine, ta sećanja ostaju najživlja do kraja života, i to su po pravilu sećanja po kojima ljudi kasnije određuju ko su. Nalaz se od tada uporno ponavlja.
Vi upravo sada, ove nedelje, pravite tu zalihu.
Ako u njoj bude samo bensedin pred objavljivanje spiskova, nosićete to pedeset godina. Zato vas molim da ovih šest godina ne prepustite u celini fakultetu. Idite negde vikendom. Držite se bar jednog prijatelja koji ne studira medicinu i sa kojim se ne razgovara o ispitima. Vodite ljubav, svirajte, pecajte, radite bilo šta iz čega ne izlazi ocena.
To nije opuštanje i nije nagrada za učenje. To je gradnja onog dela sećanja koji vam kasnije mora biti jači od nagomilanih ožiljaka.
Nemojte dozvoliti da vam ovih šest godina ispiše ličnost do kraja života. Postoji stvarna opasnost da čovek izađe sa fakulteta noseći uverenje da je svet mesto na kome jači ponižava slabijeg, da se pomoć ne traži, i da se vrednost meri brojem. Sve troje se lako nauči i vrlo teško oduči
Sve što sam do sada napisao možete zaboraviti, ali sledeće tri stvari ne bih.
Ako vam se na ispitu desi nešto od ovoga, zapišite to istog dana, doslovno, sa datumom. Ne nužno zbog žalbe. Zbog toga što se sećanje na poniženje u roku od nedelju dana izobliči u vašu korist naopako, pa počnete da mislite da ste možda preterali i da je čovek bio u pravu. Zapis to sprečava.
Recite to jednoj osobi iste večeri. Jednoj. Ne tražite savet i ne tražite rešenje, samo neka neko drugi to zna. Skrivanje je ono što od loše večeri pravi lošu godinu.
Ne donosite nikakve odluke o svom životu u prva dva dana posle ispita. Nijednu.
I razlikujte dve misli koje se u iscrpljenosti pomešaju. Jedna glasi hoću da ovo prestane. Druga glasi hoću da mene ne bude. Prva je potpuno razumljiva i tačna, jer to zaista treba da prestane. Druga je znak da vam je potrebna pomoć te večeri, a ne kad bude vremena.
Neću vam obećati da će se sistem promeniti. Verovatno neće, bar ne dok ste vi unutra, i bilo bi neozbiljno da tvrdim drugačije.
Ali vam neću ni ponoviti ono što ćete čuti od nekih starijih kolega, da vas je to iskalilo i da ste zbog toga bolji lekari. To nije tačno. Postali ste dobri lekari zbog onoga što ste naučili i zbog toga kakvi ste bili i pre nego što je iko počeo da viče na vas. Ono što vam je urađeno nije doprinelo ničemu i ne dugujete mu zahvalnost.
Onaj anonimni apsolvent je u svom pismu napisao da će se za desetak dana, ako sve prođe kako treba, slikati ispred Instituta za sudsku medicinu, sa indeksom i sa osmehom.
To pismo je napisao čovek koji je više puta tokom studija pomišljao da sebi oduzme život. I dalje polaže. To ne dokazuje da je sve bilo u redu, i on to najbolje zna.
Dokazuje nešto drugo. Čovek koji je toliko toga pretrpeo, a koji je u pismu prvo pomenuo tuđu smrt i tek onda svoju muku, biće bolji lekar od većine onih koji su ga na tim ispitima ponižavali.
Ako sada, dok ovo čitate, prepoznajete sebe, molim vas da to nekome kažete danas. Psihologu, lekaru, roditelju, prijatelju sa godine. Ako vam je teško da izgovorite, pokažite mu ovaj pasus.
Ako nemate kome, postoji besplatan broj. Centar Srce, 0800 300 303, svakog dana od 14 do 23 časa, uključujući praznike. Na drugoj strani je čovek koji vas ne poznaje, kome ne morate reći kako se zovete, i koji o vama neće nigde ništa zapisati.
To nije slabost i to nije sramota. To je najrazumnija stvar koju čovek u vašoj situaciji može da uradi, i jedina koja pouzdano radi.
