Pisane parole važno su navijačko oruđe, a možda i ekscentričan književni žanr, nalik epigramima. Mogu da imaju sportske, društvene ili političke poruke, da budu skaredne ili dovitljive, a vreme je stvorilo i domaći običaj da imaju formu distiha. Stvaralački okvir je, dakle, širok, ali navijačka tribina često na jednoj utakmici razvije nekoliko pisanih poruka, pa se već dugo činilo da taj domen književnosti nema nekadašnju svežinu, da je postao repetitivan. A onda su u četvrtak, 27. avgusta, navijači Partizana preko „juga“ svog stadiona razvili parolu kakva verovatno nije viđena u osmodecenijskoj istoriji tog fudbalskog kluba. Na njoj je pisalo: „Stručnom štabu i upravi koji brane klupsko ime – bezrezervna podrška od južne tribine“. Navijač Partizana koji je zadovoljan radom klupske uprave, istorijski je ređa pojava i od – evo jednog književnog klišea – Halejeve komete. Tu kometu vidimo svakih 76 godina. Sasvim je moguće da u 81 godini Partizana nije bilo nijednog čoveka na tribinama koji je pohvalio upravu bez sarkazma.
Neupućenom posmatraču još čudnije deluje trenutak koji su Partizanovi navijači izabrali za podršku, a odmah treba podvući da nije reč samo o južnoj tribini, već o partizanovcima na sve četiri strane stadiona. Taj anarhični kolektiv, koji nije slučajno crno-beli i u kome je jednoglasnost ređa nego u galskom selu iz Asteriksa, stao je iza klupske uprave u momentu kada se činilo da se na terenu odvija kataklizma. Sedam dana ranije, 20. avgusta, Partizan je u Španiji, u 87. minutu utakmice protiv Hetafea, imao odličnih 1:1, a Španci su imali igrača manje zbog crvenog kartona. Crno-beli su svejedno uspeli da izgube rezultatom 1:3. Dvadeset trećeg avgusta Partizan je istim rezultatom izgubio domaću utakmicu u Lučanima, od tamošnje Mladosti, što je strašno baš kao što zvuči. Treneru i klupskoj legendi Saši Iliću je posle tog meča pukao film. Isti film je pukao i upravi. Svi su najavili odlazak nezavisno od toga šta će Partizan učiniti 27. avgusta, u drugom meču protiv Hetafea, u „biti ili ne biti“ borbi za učešće u evropskom takmičenju, u Ligi konferencije.
Aplauzi za „otpisane“
Činilo se da domine nezadrživo padaju, ali usledio je obrt. Prvo je uprava ubedila Sašu Ilića da vodi ekipu barem još u revanšu protiv Španaca. Potom je južna tribina na sastanku ubeđivala upravu da i posle tog revanša ostane gde je. Ostalo je da reaguje i tim. Ekipa koja je sedam dana ranije izvela pravo fudbalsko samoubistvo, u Beogradu je grešila ali i požrtvovano popravljala greške, promašivala ali i pogađala, uverila krcat stadion da daje sve od sebe i pobedila 2:1. Fudbal je okrutan i tih 90 minuta dobre igre nije bilo dovoljno da Partizan nadoknadi nekoliko minuta pomračene svesti iz prve utakmice. Crno-beli su ostali kratki za jedan gol, koji bi im doneo produžetke, i tako su četvrtu sezonu uzastopno ostali bez glavne faze evropskih takmičenja.
Ali igrači nisu ostali bez aplauza. I taj jednodušni aplauz, koji je zagrmeo čim je sudija odsvirao kraj, nije bio izliv bezuslovne ljubavi prema klubu, kojom se partizanovci diče. To je bio aplauz publike oduševljene igrom. Saša Ilić je ostao trener. Uprava FK Partizan je ostala uprava FK Partizan. A na tribinama ćete lako naći ljude koji će vam objasniti zašto prvi put u životu brane klupske funkcionere.
„U apsolutno najdelikatnijem momentu u klupskoj istoriji, u kontekstu koji je jeziv, preuzeli su na sebe posao koji bi pre ili kasnije morao da se uradi. I ako su ga već započeli, bilo bi dobro da nastave da ga rade“, sumirao je mnoge druge komentare jedan navijač kojeg je višedecenijska privrženost klubu mnogo pre ovog avgusta vodila i u Lučane i u Španiju.
Zatekli smo bivše socijalističko preduzeće. Niko nije snosio odgovornost, niko nije morao da se sekira da li je klubu dobro ili loše. Partizan mora da troši koliko ima – Rasim Ljajić, predsednik FK Partizan
Verovatno neponovljiv odnos Partizanovih navijača i uprave ne može se razumeti ako se ne zna na šta je ličio klub kada ga je nova garnitura preuzela u jesen 2024. Predsednik FK Partizan Rasim Ljajić ovako pokušava to da objasni za Radar:
„Zatekli smo bivše socijalističko preduzeće. Rezultata je bilo ili nije, novca je bilo ili nije, ali niko nije snosio odgovornost. Niko nije morao da se sekira da li je klubu dobro ili loše. Nasledili smo letargiju. Imamo, recimo, veliki višak zaposlenih. Značajno smo smanjili taj višak i mogli bismo još, ali moramo da vodimo računa o socijalnom momentu. Ljudi ipak tu rade godinama i moramo to da uzmemo u obzir. Ali i Partizan mora da troši koliko ima, da ne dovodi osamnaest novih igrača od kojih deset budu promašaji. Mesečni trošak za gorivo nekada je bio 120.000 evra. Sada je 40.000. I ima još prostora da se troškovi režu.“
Gde je nestao novac?
Ljajić džentlmenski ne želi da komentariše prethodnike, ali doslovno svaki Partizanov navijač reći će, i to u formi koja baš nije za štampu, da će ti prethodnici, koje je predvodio generalni direktor Miloš Vazura, u jakoj konkurenciji ostati upamćeni kao najgore rukovodstvo u istoriji FK Partizan. Vazura i razni kompanjoni bili su u klubu od 2014. i za sobom su ostavili dug od 60 miliona evra. Istina, nije sav dug njihovo nedelo, ali ima i važnijih istina, koje Aleksandar Vučić, njegova koterija i njegovi mediji nikada ne pominju kada na sva zvona rastrube da su Partizanu doturili neki novac kako bi prošao finansijski nadzor UEFA.
Partizan je od 2014. do 2024. godine prodajom samo sedmorice igrača zaradio preko 45 miliona evra. Samo ti transferi, bez ikakvih drugih prihoda, bili bi dovoljni za nekoliko godišnjih klupskih budžeta. Otkud onda u jesen 2024. dug od 60 miliona?
Sadašnja uprava FK Partizan na papiru je zatekla godišnji budžet od 22 miliona evra. Srezala ga je na 13 miliona. Za deset godina Vazurinog direktorovanja Partizan je od samo sedam najskupljih transfera, od samo sedam prodatih igrača – Strahinje Pavlovića, Umara Sadika, Filipa Stevanovića, Nikole Milenkovića, Mihajla Ilića, Leonarda i Kristijana Belića – zaradio preko 45 miliona evra. Sadašnji budžet od 13 miliona možda će se dugoročno pokazati preskromnim za Partizanove sportske ciljeve, ali njime je napravljen tim koji je umalo iz Evrope izbacio predstavnika zemlje aktuelnog evropskog i svetskog prvaka. Samo tih sedam prodaja, bez desetina drugih u periodu od 2014. do 2024, bez bilo kakvih drugih prihoda, od ulaznica, od marketinga, od sponzora, od profitabilnih nastupa u evropskim takmičenjima, po sadašnjem modelu bilo bi dovoljno za tri i po godišnja budžeta. Otkud onda u jesen 2024. dug od 60 miliona, gde su nestale, u koji vetar su rasute pare koje je FK Partizan zarađivao?
Posle dve godine rada nove uprave dug FK Partizan je smanjen na 35 miliona evra. UEFA je najstroža kada je reč o dugovanjima drugim klubovima i igračima. Kada je reč o klubovima, Partizan trenutno duguje samo 900.000 evra podgoričkoj Budućnosti, za transfer Andreja Kostića – već prodatog italijanskom Milanu četvorostruko skuplje – i nešto više od milion evra Torinu, za svež transfer Dembe Seka. Ovog leta je dvojicu momaka, Vanju Dragojevića i Ognjena Ugrešića, prodao za više od 11 miliona evra.
„Mislim da smo transferima Dragojevića i Ugrešića obezbedili stabilnost do kraja polusezone – da se izmiruju plate, da se prođe monitoring UEFA, koji će opet da košta, verovatno oko dva miliona evra. To su obaveze koje su ostale prema igračima. Sa nekim ljudima ćemo potpisati sporazume, ali neke naplate stižu po ranijim sporazumima. Najveće obaveze nam ispadaju menadžeri. Zatekli smo dug prema njima od oko pet miliona, ostalo je četiri i po miliona. Srećom, oni ne ulaze u monitoring“, navodi Ljajić za Radar.
Mijatovićevi gresi
Već pomenuti navijač voleo bi da čitaoci Radara razmisle o svemu prethodnome kada sledeći put čuju nešto o „državnim davanjima“ Fudbalskom klubu Partizan i o tome da je klub dužan 24 miliona evra poreza.
„Prethodna uprava je dovela Partizan u situaciju u kojoj stalno mora da moli za pomoć, a novac je išao samo u servisiranje dugova koji su i dalje rasli. Napravljena je finansijska petlja, iz koje se nije moglo izaći. Ovi novi su drastično promenili poslovnu politiku, udarili ljutu travu na ljutu ranu i navijači će imati razumevanja za manjak rezultata. Ranije ’kamenovanje’ je bilo upućeno isključivo prema Predragu Mijatoviću, zato što je negirao traumu kroz koju je klub prošao.“
Eto još jednog paradoksa. Da je neko navijaču Partizana pre samo nekoliko godina rekao da će podržavati Rasima Ljajića, čoveka iz politike, nasuprot Predragu Mijatoviću, klupskoj igračkoj legendi, jedini moguć odgovor bio bi grohotan smeh. Mijatović je postao potpredsednik FK Partizan oktobra 2024, na radost crno-belog univerzuma, ali je već u prvim mesecima razbesneo Partizanove navijače neukusno se zahvaljujući Vučiću i postepeno sasvim zanemarujući okvir Partizanovog pada. Stadionske povike „Mijate, odlazi!“ uslišio je ostavkom ovog juna.
Skupštine na brdu
Slični povici nedavno su se prvi put čuli sa druge strane Topčiderskog brda. Početkom avgusta, na utakmici kvalifikacija za Ligu šampiona, protiv izraelskog Hapoela iz Ber Ševe, činilo se da priličan broj navijača Crvene zvezde nema nameru da se zadovolji izglednom desetom uzastopnom titulom državnog prvaka. Zvezda je izgubila od Hapoela i ostala bez Lige šampiona, koja je jedina mogla da isplati njen skup tim, u kome jedan čovek – Marko Arnautović – ima veću platu od cele prve jedanaestorke Partizana zajedno. Iznenađeni tonski stručnjaci TV Arena sport, koji se još od 2014. proslavljaju brzometno utišavajući horske uvrede na račun Vučića tokom prenosa sa Partizanovog stadiona, nisu uspeli da na Zvezdinom stadionu pokriju povike: „Uprava napolje!“
Vanredna skupština FK Partizan trebalo bi da bude održana krajem septembra. Najavljena je onda kada je rukovodstvo namerilo da podnese ostavke, a sada je pitanje da li ima smisla jer su navijači upravu podržali. Kako bi rekao sam Ljajić, ako se ne pojave protivkandidati, svako će pomisliti da se radi o farsi. Sa druge strane, Crvena zvezda je nakon neuspeha u Ligi šampiona zakazala vanrednu i izbornu skupštinu za decembar. Partizan je u teškom stanju, a uprava prvi put ima navijačku podršku. Crvena zvezda, najozbiljniji projekt Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, domaća je sila bez premca, a upravi se možda klimaju fotelje. „Možda“ je veliko, ali dovoljno za još jedan paradoks, koji po lokalnom običaju postaje jasan ako se objasni politikom.
