U momentu kada se približavaju verovatno najvažniji i najneizvesniji izbori od dolaska Srpske napredne stranke na vlast pre skoro deceniju, vest o preuzimanju medija u okviru ANN grupacije i smena direktora skoro svih kanala na srpskom tržištu, neminovno otvara pitanja vezana za slobodu medija, objektivno informisanje i uređivačke politike lišene partijskih pritisaka. Posebno kada je na čelu države čovek koji je devedesetih bio ozloglašeni ministar informisanja.
Ipak, mnogo toga se promenilo tokom proteklih tridesetak godina – medijska scena je složenija, a za informisanje građana/birača, pored tradicionalnih medija, postale su važne brojne onlajn platforme i medijski projekti koji svoj opstanak i uspeh duguju činjenici da su dostupni na internetu, aplikacijama i društvenim mrežama. Zato svako razmišljanje o informisanju tokom predstojećih predizbornih kampanja, za Predsednika Srbije i republički Parlament, ne sme biti ograničeno samo na ono što su krupne i očigledne promene u medijima, već i na sofisticirane i nevidljive mehanizme ometanja, potiskivanja, pa tek onda potpunog ukidanja sadržaja onlajn. Bitka za glasove vodiće se na televizijskim ekranima i stranicama tabloida jednako intenzivno kao i na mrežama, grupama u aplikacijama poput Telegrama, pa i tradicionalnim forumima.
I dok je preuzimanje i promena vlasničke strukture unutar nekadašnje United Media grupacije bila očekivana i najavljivana mesecima, onlajn prostor kao da je prepušten stihiji i inerciji. Međutim, očekivati da će režim koji se bori za svaki procenat i opstanak na vlasti prepustiti bez borbe bilo koji kanal, a posebno onlajn prostor, bilo bi naivno, posebno ako se imaju u vidu metode i prakse već korišćene u autoritarnim i hibridnim režimima širom sveta.
Iskustva tih zemalja pokazuju prilično širok spektar mogućnosti da se biraču oteža ili potpuno onemogući dolazak do informacija, kreiranje zajednice i razmena vesti – od usporavanja pojedinačnih platformi i blokiranja sadržaja do lokalnih ili gotovo potpunih prekida interneta. Ovaj tekst je pregled svega onoga što ne mora, ali može da se desi u onlajn prostoru kada postoje ogromna politička volja i potreba da informacije budu disciplinovane, a sloboda govora skoro potpuno ukinuta. Društveno-politički period pred nama, bilo da su u pitanju nedelje ili meseci, može biti upravo takav.
(Ne)slobodan internet
Prema izveštaju Freedom on the Net 2025, Srbija je sa 67 od mogućih 100 poena prvi put svrstana među zemlje sa delimično slobodnim internetom. Iako izveštaj ne beleži opšte blokiranje društvenih mreža, sajtova ili čitavih komunikacionih mreža, pad se povezuje sa privođenjima zbog sadržaja objavljenih onlajn, pritiscima i napadima na novinare, nadzorom aktivista i novinara špijunskim softverom i sve većom koncentracijom telekomunikacionog i medijskog tržišta. Ukratko, internet u Srbiji uglavnom ostaje tehnički dostupan, ali se prostor za bezbedno i slobodno korišćenje interneta sužava.
Iskustva država u kojima su izbori praćeni snažnom kontrolom informacionog prostora pokazuju da ograničavanje slobodnog protoka informacija ne mora da izgleda kao potpuno gašenje i ukidanje interneta. Naprotiv, savremene metode često su selektivne, privremene i dovoljno teško dokazive da se mogu opravdati tehničkim problemima, bezbednosnim razlozima ili odlukama samih platformi.
Za početak, to je usporavanje interneta umesto potpunog prekida. Ovo je jedna od najteže uočljivih metoda, a podrazumeva namerno smanjivanje brzine pristupa određenim servisima. Za korisnike, internet formalno postoji, ali video-sadržaji se teško učitavaju, prenosi uživo se prekidaju, a slanje fotografija i snimaka je otežano ili potpuno nemoguće. Ova vrsta ometanja postaje posebno veliki problem kada se dešava tokom izbornog dana, protesta ili objavljivanja rezultata. Građani možda mogu da razmenjuju tekstualne poruke, ali je distribucija video-dokaza ili audio i video izveštavanje uživo sa terena znatno otežano.
Iskustva država u kojima su izbori praćeni snažnom kontrolom informacionog prostora pokazuju da ograničavanje slobodnog protoka informacija ne mora da izgleda kao potpuno gašenje i ukidanje interneta. Naprotiv, savremene metode često su selektivne, privremene i dovoljno teško dokazive da se mogu opravdati tehničkim problemima
Ovo nije samo hipotetička mogućnost jer su opstrukcije slobodnog protoka informacija onlajn i selektivno usporavanje ili blokiranje platformi tokom važnih društveno-političkih događaja kakav je izborni proces ili sam dan glasanja zabeleženi više puta.
Access Now navodi da je tokom 2025. dokumentovano 12 prekida interneta povezanih sa izborima, isto koliko i godinu ranije. Ruske vlasti počele su da usporavaju YouTube u julu 2024. Predsednik odbora Državne dume za informacionu politiku tada je najavio smanjenje brzine do 40 odsto, a zatim do 70 odsto. YouTube je pre intervencije imao više od 90 miliona mesečnih korisnika u Rusiji. Do januara 2025. njegov udeo u internet-saobraćaju pao je na 6 do 12 odsto, sa približno 43 odsto pre početka usporavanja. Korisnici su bili primorani da koriste VPN ili da prelaze na domaće platforme. Proces se nije završio usporavanjem – u februaru 2026. domen YouTubea nestao je iz ruske nacionalne DNS infrastrukture, zbog čega je direktan pristup bez alata za zaobilaženje blokade postao praktično nemoguć.
Slični primeri postoje i u Turskoj. U februaru 2023. X/Twitter je bio usporen oko 12 sati usred talasa kritika državnog odgovora na razoran zemljotres. Posle hapšenja Ekrema Imamoglua 19. marta 2025. godine, X, Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, WhatsApp i Signal bili su ozbiljno usporeni oko 42 sata. U septembru iste godine ove platforme su ponovo bile nedostupne približno 21 sat ili izrazito usporene u Istanbulu, tokom policijske blokade sedišta opozicione CHP.
Sledeći način otežavanja informisanja onlajn jesu lokalni prekidi. Iskustva drugih država pokazuju da ograničenja mogu biti geografski ciljana. Geografski ciljano ograničavanje interneta dokumentovano je, između ostalog, u Iranu, Pakistanu i Turskoj. Tokom protesta u Iranu u septembru i oktobru 2022. registrovani su regionalni prekidi u provincijama Kurdistan i Khuzestan, dok su mobilne mreže tokom trinaest uzastopnih dana prekidane od približno 16 časova do ponoći, čime je praktično uspostavljen svojevrsni „digitalni policijski čas“.
U Pakistanu su 21. i 22. aprila 2024., tokom dopunskih izbora u 21 izbornoj jedinici, mobilne usluge suspendovane samo u određenim delovima provincija Pandžab i Balokistan. U turskoj provinciji Kajseri pristup internetu i društvenim mrežama bio je ozbiljno ograničen približno nedelju dana tokom nasilnih demonstracija u julu 2024. Ovi slučajevi pokazuju da se mera može ograničiti na konkretnu provinciju, grad, operatora ili vrstu veze, bez prekida interneta u celoj zemlji.
U predizbornom procesu, a naročito danu glasanja, posebno su ugrožavajući kontinuirani prekidi ili ozbiljno slabljenje kvaliteta mobilnog interneta oko biračkih mesta, mesta protesta, izbornih komisija ili lokacija na kojima se pojavljuju navodi o nepravilnostima. U momentima kada je od ključne važnosti poređenje podataka između različitih gradova i biračkih mesta, nemogućnost komunikacije preko mobilnih operatera u različitim vremenskim intervalima može potpuno onemogućiti bilo kakvu vrstu kolektivne akcije ili podnošenja prigovora u zakonskim rokovima.
Blokiranje VPN i sličnih servisa koji se uobičajeno koriste za zaobilaženje cenzure takođe je zabeleženo kao metoda ograničavanja slobode govora i cirkulisanja informacija. Iran predstavlja posebno razvijen primer ovog modela. OONI i Censored Planet utvrdili su da su tokom protesta 2022. na više iranskih mreža bili blokirani sajtovi popularnih VPN provajdera, Tor projekta i drugih alata za zaobilaženje blokada. Istovremeno je onemogućen pristup prodavnicama aplikacija i repozitorijumima dodataka za internet pregledače, čime je korisnicima otežano preuzimanje i ažuriranje takvih alata. Dokazi o blokiranju samih VPN protokola nisu se odnosili na sve – pojedini alati, poput Tor Snowflake, povremeno su i dalje mogli da uspostave vezu. Zato sama dostupnost VPN servisa može predstavljati jedan od indikatora koji bi trebalo pratiti pre, tokom i neposredno posle izbora.
Nije sve do tehnike
Sve do sada navedene metode otežavanja ili blokiranja onlajn komunikacije dolaze iz domena tehničkog ometanja, ali kontrola protoka informacija može biti i pravna. Takvo je uklanjanje sadržaja bez blokiranja platforme, kada državni organi mogu zahtevati od platformi uklanjanje pojedinačnih objava, naloga ili medijskih sadržaja.
Sledeći način otežavanja informisanja onlajn jesu lokalni prekidi. Iskustva drugih država pokazuju da ograničenja mogu biti geografski ciljana. Geografski ciljano ograničavanje interneta dokumentovano je, između ostalog, u Iranu, Pakistanu i Turskoj
Primer ovakvog ometanja tokom izbora zabeležen je u Turskoj. Dan pred predsedničke i parlamentarne izbore, 13. maja 2023, Twitter i Facebook ograničili su u Turskoj pristup pojedinim sadržajima i nalozima nakon zahteva turskih vlasti. Prema podacima iz izveštaja posmatračke misije OEBS/ODIHR-a, Fejsbuk je ograničio pristup za 110 sadržaja koji su govorili o korupciji i drugim krivičnim delima vlasti. Tviter je, takođe, objavio pet sudskih naloga i zahteva za uklanjanje sadržaja upućenih od strane BTK (turskog regulatora), koji su se odnosili na 4 naloga i 409 tvitova. OEBS/ODIHR naglasili su i da je brzina blokiranja i nedostatak delotvornog postupka žalbe otežalo nezavisnim medijima objavljivanje istraživačkih priča.
Obrazac je nastavljen i narednih godina. Tokom protesta 2025. godine platforma X je u Turskoj ograničila nalog nezavisnog medija Bianet, a u maju iste godine i nalog zatvorenog istanbulskog gradonačelnika i opozicionog predsedničkog kandidata Ekrema Imamoglua, koji je imao oko 9,7 miliona pratilaca. Nalozi su istovremeno ostali vidljivi izvan Turske. Uklanjanje sadržaja tako rezultira informacionim prostorom koji na prvi pogled funkcioniše normalno, dok određene činjenice ili objave postaju manje dostupne, potisnute na feed-u i praktično nevidljive. Indikatori i nagoveštaji ovakve mere mogu biti nagli porast zahteva za uklanjanje sadržaja, suspenzije naloga novinara i aktivista i nestanak ili „nevidljivost“ sadržaja povezanih sa izbornim nepravilnostima.
Suprotno ovoj metodi, opstrukcija se može odvijati i kroz informaciono zagušenje odnosno zatrpavanje važnih, relevantnih podataka i vesti u ogromnoj količini drugog sadržaja. Koordinisane mreže naloga mogu masovno širiti identične poruke, alternativna objašnjenja događaja, diskreditaciju profesionalnih izvora ili veliki broj kontradiktornih tvrdnji. U Srbiji ova pojava već ima direktan primer. Meta je početkom 2023. uklonila 5.374 Facebook naloga, 12 grupa i 100 Instagram naloga iz mreže povezane sa zaposlenima SNS-a i državnim službenicima. Mreža je stvarala privid masovne spontane podrške predsedniku i vladajućoj stranci. U slučaju ovakvog ometanja cilj nije samo da građani poveruju u jednu verziju događaja, već da postane teško utvrditi šta je uopšte istina, šta je pouzdano i verodostojno.
Konačno, slobodan protok informacija može biti ograničen bez ikakve tehničke blokade. Hapšenja, saslušanja, tužbe, pretnje ili druge posledice zbog sadržaja objavljenog onlajn stvaraju efekat samocenzure. Kada korisnici, pa i sami novinari, počnu da brinu da bi objavljivanje fotografije, snimka ili informacije sa biračkog mesta moglo imati lične posledice, protok informacija slabi čak i kada internet tehnički radi bez problema. Ponovo, Srbija je i na ovom terenu već imala zapažene rezultate. Amnesty International je decembra 2024. forenzičkom analizom dokumentovao upotrebu Cellebrite alata i domaćeg softvera NoviSpy na telefonima novinara i aktivista dok su uređaji bili u posedu policije ili BIA.
Šta se može učiniti do izbora?
Bilo da su u pitanju nedelje ili meseci, izbori dolaze, a sa njima i novi izazovi po slobodno informisanje. Dok su nadzor nad televizijskim frekvencijama i uređivačkim politikama tradicionalnih medija posao regulatornih tela i medijskih udruženja, onlajn prostor traži sasvim drugu vrstu pažnje jer se tu ne kontroliše (samo) sadržaj, već sama mogućnost da poruka stigne do primaoca. Zato su neki preventivni koraci neophodni, bar kada je onlajn prostor u pitanju. Funkcionisanje VPN servisa vredi redovno proveravati, njihovu dostupnost i efikasnost.
To je posao za organizacije koje se bave digitalnim pravima, kao i za same medije koji bi trebalo unapred da pripreme alternativne kanale distribucije sadržaja, umesto da se na njih oslanjaju tek pošto originalni otkaže. Posmatrači izbora i novinarska udruženja mogu sistematski beležiti da li se usporavanja, blokade ili uklanjanje sadržaja nesrazmerno pojavljuju baš na nalozima nezavisnih medija i opozicije. Ta neravnomernost je ono što će pokazati da li je po sredi tehnički kvar ili namerna intervencija. Sami građani mogu, jednostavno, da znaju da ovi obrasci postoje: prepoznavanje je prvi korak da se na njih ne odgovori ćutanjem.
Nijedan od ovih mehanizama, posmatran pojedinačno, ne mora da deluje dramatično i fatalno. Upravo je ta neupadljivost njihova prednost – teško ih je dokazati, lako opravdati tehničkim razlozima, a njihov zbirni efekat se meri tek kada birač shvati da nešto nedostaje. Iskustva Rusije, Turske i Irana ne pokazuju obavezno scenario koji čeka Srbiju, već otkrivaju repertoar iz kog je moguće birati. Pitanje pred predstojeće izbore nije da li će neki od ovih alata biti upotrebljen, već koji, kada i koliko diskretno. I da li ćemo, kada se to dogodi, uopšte primetiti da se nešto ugasilo.
